Херметична егзибиција
На Изгреднике, нови филм Дејана Зечевића, типовало се пре његовог приказивања као на један од оних филмова који ће, након трагично лоше 2017, повратити оптимизам у посустали српски филм и свакако оставити памћења вредан ауторски траг. Један од разлога таквом очекивању свакако је била респектабилна екипа српских филмских професионалаца: сценариста Ђорђе Милосављевић, сарадник на сценарију Милан Коњевић, те глумци Светозар Цветковић, Борис Исаковић, Предраг Ејдус и Младен Совиљ.
Нажалост, очекивани ефекат је изостао и српски филм остаје на затеченим позицијама. Изгредници су неуспешно остварење, филм с тезом, конструкција и својеврсни овердоз. У ионако хаотичном српском кинематографском устројству и апсолутно непостојећој естетици, Изгредници ништа не коригују и без икакве гледалачке жестине може се мирне душе рећи да пре остављају утисак захтевније стилске вежбе, но што редефинишу параметре успешног играног филма.
Изгредници говоре о троје студената социологије (играју их Радован Вујовић, Младен Совиљ и Марта Бјелица) који се под менторством свог професора Зуровца (Светозар Цветковић) упуштају у експеримент чија је сврха да докажу условљеност просторне и социјалне деструкције. У циљу успешности експеримента, процес експеримента се не само убрзава но упливисањем појединих учесника квалитативно одражава на његову природу. Ово упливисање доводи до тога да се дефинисани циљеви експеримента анулирају непредвидивим ситуацијама…
Ако је једна од идеја овог филма да мутација и конверзија стварности нужно конвертују и њене учеснике, онда је то тек почетна премиса а никако аргумент, како нам то Изгредници показују. Постављени на оваквим основама, Изгредници су врста церебралног филма у којем идеја, на несрећу, тријумфује и односи превагу. Извесну врсту култивисаности овог филма немогуће је порећи, нити за тим има потребе. Почев од његове „преекспониране“фотографије (одлична црно-бела фотографија Миладина Чолаковића) која га преводи у постекспресионистички миље, у којем већ осветљење наговештава злокобност. Или, почев од континуиране употребе музике, коју више него музику доживљавамо као звук који је такође конститутивни чинилац његове драматургије. Да не говоримо о најавној шпици која је најоригиналнија и најинвентивнија у српском филму последњих година. Све то говори о врло профилисаном редитељу (уосталом, филмови Четврти човек пре свега и Т. Т. синдром довољан су залог ове профилисаности), али су „греси“Изгредника можда најпре приписиви редитељу, а не сценаристичкој подлози. Парадоксално, замишљен као биоскопски филм у најбољем смислу те речи, Изгредници су, далеко од тога, врста херметичног егзибиционизма који уопште не комуницира са својим гледаоцем.
Потпуно лишен хумора, Зечевићев филм подбацује најпре на иманентно филмском плану. Та тврдња подразумева приличну дозу некохерентности, па и недоречености појединих места (чему уопште телефонско уплитање Теодорине мајке?). Како на самом почетку филма имамо предугу експозициону сцену у којој професор Зуровац образлаже теорију Тетриса, тако је и финиш филма непотребно предуг и заморан, па Изгредници никако да се заврше и притом имају бар неколико могућих завршетака, што ствара поприличну (а)ритмичку пометњу.
Иако инклинира ка хорору, Изгредници нису хорор филм. Он јесте хороричан, али то већ није жанровски предзнак. Интензификација насиља у завршници филма можда има и своје логичко и своје наративно оправдање, па чак и стилску конзистентност, али је сувишна као додатак на иначе „превише стварности“и на превише мрака. Мучнина Зечевићевог филма није мучнина која узнемирује, него мучнина која одбија.
Мучнина филма није мучнина која узнемирује, него мучнина која одбија