РАТ СИМБОЛИМА
Прекрајање прошлости
Динамика градских тргова и улица више говори о доминантној државној идеологији него страначки програми, записала је пре двадесетак година хрватска етнолошкиња Дуња Рихтман-Аугуштин. Штета је што уважена госпођа више није са нама, јер би било занимљиво чути шта о идеологији државе Србије закључује из ова три синхрона догађаја – припреме београдског споменика Зорану Ђинђићу (у изведби владајуће странке), иницијативе за београдски споменик Слободану Милошевићу (у изведби њеног верног партнера) и
гађања фарбом новосадских уличних табли са именом Зорана Ђинђића (у анонимној изведби, али не оних на које сте прво помислили). Идеолошку контрарност прва два догађаја лако је површински објаснити популизмом СНС-а, који се покушава представити као тачка пресека две главне српске идеолошке струје, симболизоване управо Ђинђићем и Милошевићем. Но кључна реч овде управо је „симбол“. Срби су на гласу као народ оптерећен историјом, али СНС не би могао да се претвара да је химерични ДСПС (ДС+СПС), чудесна рекомбинација српских политичких гена, када уместо савремене историје не бисмо имали савремену митологију – када би Милошевић и Ђинђић били стварно, а не симболичко памћење. А симболичка се политика, наравно, води симболичним чиновима, бронзом и фарбом.
„Милошевић и Ђинђић су симболи. Они персонификују супротне системе вредности, тако да све што се последњих недеља дешава с конструкцијом сећања на њих двојицу јесте у ствари дебата о томе којим путем Србија треба да иде. Милошевић је симбол антимодерне Србије. Он је антизападњак, он увек говори у име колектива, у име великог ’Ми’. Симбол је отпора напретку, оличење је конзервативне, ксенофобне, затворене Србије која саму себе изолује од света. Његови савезници у свету су исти такви одметници од међународне заједнице, државе-парије каква је била Србија деведесетих. И наравно, важан део те политике је рат који јача управо те хомогенизујуће инстинкте, збија стадо и уводи земљу све дубље у сукоб са свима, и на крају у злочин“, подсећа историчарка Дубравка Стојановић.
Није никакво чудо што и таквом човеку неко хоће да подигне споменик, јер светска историја не памти мртвог злочинца без живих следбеника. Није велико чудо што тај споменик хоће да подигне странка сарадница режима који се – уз повремена искакања из шина – уби убеђујући да је либералан, ксенофилан, отворен, јер је светска политика оргија у којој не постоји непривлачан партнер. Али све то не би било могуће без митологизовања. Пошто рафал попијен у некој пустолини више није популарна смрт међу Србима, ниједан Милошевићев следбеник неће – или бар неће јавно – бранити стварног Милошевића, оног који је пуцао по Југославији као пијани каубој по салуну. Не, чак и потписници иницијативе на прво место његових историјских заслуга постављају – Дејтонски споразум и Резолуцију 1244. Човек коме је успело да за девет година учествује у четири рата, промовише се, дакле, као миротворац. То више није зло, већ апсурдно, али је могуће када чињенице нису обавезан састојак памћења.
„Историја и сећање се драматично разликују. Историја је онаква каква се догодила, скуп веома контроверзних и сложених процеса. Сећање је увек једноставно, сведено на идеолошку садашњост која из прошлости извлачи оно што јој је потребно да би утврдила идентитет. За савременике је важније како ће се идеолошки конструисати сећање, него оно што се заиста догодило. Зато се прошлост прекраја, зато су могуће толико драматичне промене у памћењу појединих догађаја. Погледајмо само шта смо урадили од Другог светског рата – заменили смо добре и лоше момке у потпуности“, додаје Дубравка Стојановић.
Е сад, то што је идеолошка садашњост државе Србије хаотична, што је реч о „постмодернистичком идентитетском ужасу“, како би рекао један паметан човек, то би барем у теорији могло да се реши ако бисмо идентитете испробали у судару са стварношћу, па ком споменик, ком псетарник. Права невоља настаје када реалности, ни прошле, ни скорашње, ни садашње, ни најмање не обавезују, па идентитети комотно могу да буду сви одреда лажни. Тако се добија земља која је свима пријатељ, а која сваког дана на насловним странама дневних новина има вести о заверама спољних непријатеља; држава која је антифашистичка у уникатној четничкој варијанти; република која има двор, а у њему престолонаследника и принчеве. Тако се, другим речима, добија Србија која и Зорана Ђинђића има искључиво у једном од два симболичка вида – као архинепријатеља или као арханђела.
„Ђинђић је симбол принципа супротних Милошевићевим. Он је увек, све до 5. октобра, представљао мањинску Србију, која је индивидуалистичка, којој је развој важнији од територија, која је за повезивање са најнапреднијим демократским државама. Он је за отварање Србије, помирење са суседима, плурализам, развој институција и владавине права. У нашој историји, па и данас, такви принципи немају масовну подршку“, каже Дубравка Стојановић.
Ако Ђинђића тако схватимо, било би очекивано да уличну таблу са његовим именом у Новом Саду – и мурал у Београду – фарбом гађају следбеници „конзервативне, ксенофобне, затворене Србије“, можда исти они који хоће да овековече Милошевића. Али врага, ево како то изгледа у нашем веселом иреалном свету. Ђинђићеве табле гађали су млади радикални левичари. Успут су записали „Ђинђић = Вучић = банда“, мада су у чаробној историјској фарси поновили чин Александра Вучића, који је својевремено прелепљивао табле са именом Зорана Ђинђића, истог Вучића који истом Ђинђићу сада подиже споменик. А заступник иницијативе да се споменик подигне Милошевићу, Милутин Мркоњић, нема ништа ни против споменика Ђинђићу. Могу, каже, и да стоје један поред другог. Све то звучи као лош дан у клиници „Лаза Лазаревић“, али је лако схватљиво ако се још једном подсетимо да ни Милошевић ни Ђинђић нису стварност него еластичне симболичке координате. Професорка Стојановић са правом указује на то да Ђинђића анатемишу и националисти и радикални левичари, и то би објаснило истоветан чин новог левичара и старог Вучића, али треба приметити да исти предмет анимозитета не значи и исте разлоге анимозитета, и да лева критика Ђинђићевог рада, за разлику од националистичке мржње, не може да рачуна на много штампе и телевизије. Симболичко двојство покојног премијера, Јуде за једну, Исуса за другу Србију, покрило је његову реалност транзиционог политичара, реалност контроверзну у свим транзиционим искуствима од Русије до Србије. Да Ђинђића нисмо убили, са њим бисмо могли да разговарамо. Да смо га оставили стварним, о њему бисмо могли да дебатујемо, могли бисмо га следити или одбацити. Али пошто није ни жив ни стваран, са њиме се може комуницирати само симболично – полагањем цвећа или гађањем фарбом. Напослетку, и сам је Ђинђић двадесет година раније – у још једној комичној историјској паралели – градоначелниковање Београдом усред Милошевићевог беснила започео стварносно веома симболичним чином скидања петокраке са градске скупштине. „Да је прошлост тек камен на нашим леђима, ми бисмо га осећали као терет, и давно бисмо га са себе стресли као нешто што је изван нас. Да је у нама, давно бисмо је избљували или умрли, јер или отров избаците или вас убије. Не, нема прошлости у нама, него смо ми у прошлости, као у врелој и загушљивој мочвари. Извући се из ње можемо једино ако сами себе за косу потегнемо, као што је поступио барон Минхаузен када се у блату заглавио“, тако је писао један Пекићев јунак; малчице луд, али тиме савршено компатибилан са нашом државном лудницом, у којој су појмови далеко магловитији него у симболистичкој поезији. Једино нам није рекао шта да радимо ако нам и прошлост и садашњост пише управо барон Минхаузен.
Човек коме је успело да за девет година учествује у четири рата, промовише се као миротворац. То више није зло, већ апсурдно, али је могуће када чињенице нису обавезан састојак памћења