ТВ мрежа у Лондону БУКА И НЕМОЋ

Брајан Кренстон бриљира у невероватној „живој“позоришној продукцији чувене сатире која се, више од 40 година након филма, чини потребнијом и убојитијом но икад

Свет је бизнис. И био је откад је човек испузио из слузи. А наша ће деца, г-дине Бил, видети савршени свет, у којем нема рата нити глади, репресије нити бруталности. Само једна огромна, екуменска холдинг компанија, за коју ће сви људи радити да служе јединственом профиту, у којој ће сви бити власници дела деоница; све потребе ће бити

намирене, сви немири умирени, а досада забављена…

Председник Kомуникацијске корпорације Америке Артур Џенсен, није забринут за стање свести или будућност опште популације, па самим тим ни за урушену психу Хауарда Била, некада најпопуларнијег презентера вести у САД, а сада бесног и растројеног човека којем је матична кућа, фиктивни Ју-Би-Ес, наредила да од своје неурозе направи ток-шоу у коме ће подстицати масе да бесне и везују се за његове острашћене тираде, самим тим доносећи и боље рејтинге. У једном од најупечатљивијих монолога легендардне сатире Падија Чајефског ТВ мрежа (Network) из 1976, Велики Председник у мрачној и изолованој конференцијској сали, једини је осветљени актер који као какво божанство објашњава збуњеном и покуњеном човеку да он нема сврху, да нема прави утицај, да нема чак ни идентитет.

Унезверени Хауард Бил био је некада у филмској верзији сјајни Питер Финч, Оскаром награђен за своју улогу. Сада, на великој сцени лондонског Народног позоришта, то је феноменални Брајан Кренстон (познат љубитељима серија Чиста хемија и номинован за Оскара за филм Трамбо), чије немо очајно лице из тмине посматра корпулентни господин на уздигнутој платформи и који му лежерно саопштава да је његова потрага за сврхом узалудна и да људи напро-

сто не желе да се стварно баве сопственим проблемима и постојањем. Другим речима, телевизија је сјајан апарат за одвлачење и привлачење пажње, противотров ставовима и осећањима. Пре више од 40 година сценарио Чајефског у маестралној режији Сиднија Ламета био је сатирична дистопија и агресивно упозорење. Данас је ужасавајућа и нимало хумористична реалност. Стога не чуди што је чувени авангардни позоришни режисер Иво ван Хове одлучио да у досад најскупљој и најкомплекснијој продукцији подсети на квалитет и значај овог дела о дехуманизацији, губљењу смисла, неартикулисаном бесу и, напокон, нестајању у раљама инсцениране, туђе реалности.

„Желео бих да искористим овај тренутак да најавим да ћу се за две недеље повући са места водитеља овог програма, због лошег рејтинга. С обзиром на то да је ова емисија једино што имам у животу, одлучио сам да се убијем.“

Хауард Бил, 55-годишњи удовац и некоћ популарни ТВ презентер, постао је сенка од човека. Оставши без породице након смрти супруге, смисао проналази у послу, али челници мреже на којој ради Ју-Би-Ес доносе одлуку да га отпусте због пада гледаности. Сцена у којој Хауард апатично, али одлучно, уживо у програму саопштава да ће последње моменте живота препустити корпорацији која га је одбацила, прва је сцена и у филму и у представи, и одмах нас уводи у вишеслојни наратив. С једне стране имамо жив програм, скуп и светао телевизијски студио, динамичну атмосферу и привид многобројних дешавања и занимљивости; са друге, исцрпљеног и збуњеног појединца којег је „машина“(у овом случају медији и капитализам као такав) самлела и равнодушно га се одрекла, и који (више) није способан да изнова ствара и дефинише сопствени идентитет, стога се препушта нихилизму и самоуништењу.

Мада нам данас оваква поставка ствари не доноси никакво ново виђење света, права вредност ТВ мреже открива се одмах након увода – исто у живом програму и пред публиком, Хауард почиње да бесни, схвата да је изигран, понижен и увређен, и пун новог елана узвикује да неће више да трпи да му неко други (когод то био) управља животом, те да ће да подигне људе на ноге и позове их да узму судбине у сопствене руке. Његова френетична, али дирљива борба против ветрењача, бит је генијалности ове драмедије. Челници мреже, запрепашћени наглим скоком гледаности услед Биловог нервног слома уживо, одлучују наравно да му дозволе да остане на ТВ-у и „инспирише“масе, доносећи профит притом.

„Не требам вам ја да вам кажем да је стање лоше. Знате да је стање лоше.“

Брајан Кренстон феноменално предводи читав ансамбл доајена позоришне уметности. Мекших црта лица и осетљивији него Питер Финч, његов Хауард потресно је отеловљење добронамерног али хаотичног човека, који покушава да се насилно измести изван јединог система и уређења које зна, позивајући масе да промене „нешто“, без представе о томе шта све треба променити.

Снази Кренстонове изведбе највише доприносе редитељ Иво ван Хове и сценограф и дизајнер Јан Версвејвелд. Одиста невероватна режија фламанског авангардног редитеља и одлука да на сцену постави прави телевизијски студио, прави ресторан са 40 гостију и троје кувара који им шаљу јела која се спремају уживо, уз праве камермане који све време снимају неке од ликова и њихова лица представљају у крупном плану на великим платнима, инвентивно успева да публици дочара филм уживо, како је представа и најављивана. Комбинација унапред снимљеног материјала, изузетно кинетичне кореографије многобројних ликова који се померају од „студија“до „ресторана“, „шминкернице“, „конференцијских сала“, па чак и излазе изван позоришта у дуге шетње, праћени камерама, сјајно доприносе хаотичном и интензивном наративу. Изнад сцене, у међупростору бине и високог плафона, стоје и четворица музичара који све време уживо изводе електронску музику, углавном нумере бенда Крафтверк.

Чак и сама публика све време „учествује“у представи као публика Хауардове емисије – разиграни Кренстон прича са гледаоцима, седа међу присутне и често се спрда с присутнима. Ван Хове оваквим спојем статичног и динамичног, а нарочито стварног и имагинарног, успева да зацементира свој статус једног од најбитнијих позоришних уметника данашњице.

„Данас постоји читава једна генерација која никада није знала ништа сем онога што је изашло из ове кутије!“

Сада проповедник револта, одупирања и промена, Хауард указује на баналност повиновања јединственом садржају, масовном понављању и инсценираној природи медија. Он позива људе да искључе телевизоре и промене животе, да се окрену нечему другом, ономе што он у магновењу назива „потрага за правом истином“. У сржи ове узалудне потраге за контролом над сопственим животом, Хауард не разуме да неартикулисани бес не доноси никакве промене, да суштински индивидуализам не постоји, а да човек, у данашњем западњачком уређењу, ужива у могућности кретања линијом мањег отпора. „Истина“појединцу може сасвим удобно бити наметнута од стране истих тих медија којих се номинално гнуша.

„Ја сам људско биће, доврага! Мој живот има вредност!“

На самом крају, Хауардови рејтинзи неминовно опет падају. Испоставља се да су људи ипак желели забаву, а не још некога да им говори како да живе. Поново резигнирани челници мреже овога пута унајмљују некога да га уклони заувек. Убица којег су унајмили управо они који су „створили“Хаурда Била утрчава на сцену и пуца право у нашег јунака. Бил пада и умире на месту, без сврхе и разрешења. Као пас. И док се на крају представе на платну смењују заклетве америчких председника од седамдесетих до данас, публика креће да урла Хауардову најпознатију реченицу: „Бесан сам као враг и нећу ово више да трпим!“

Али сада барем знамо да ни то није истина.

Редитељ и сценограф на сцену постављају прави телевизијски студио, прави ресторан, праве камермане… чиме се на оригинални начин пред публиком одиграва филм уживо