ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ

Русија након Путинове победе

Nin - - Садржај - НИНА ХРУШЧОВА професор међународних односа на њујоршком универзитету Њу скул © Copyright: Project Syndicate, 2018.

На почетку свог првог председничког мандата почетком двехиљадитих, Владимир Путин је био прозападно острво у мору антизападне руске елите. Као што сам у то време констатовала, његова жеља да Русију „чврсто веже за Запад“стајала је у снажном контрасту с традиционалним схватањем безбедности које је у земљи преовладавало. Али после

мартовских председничких избора, на којима је Путин зацементирао своју визију Русије као војног бастиона, јасно је да је његово острво сада национализам, и да ће то и остати колико год буде господарио из Кремља.

Опасност коју ова околност представља је потпуно очигледна. Након 18 година на власти, Путин је сада отишао даље од својих совјетских претходника по томе што олако помиње могућност нуклеарног конфликта са Западом. Ова агресивна реторика му је, рекло би се, била од користи на изборима, чији му је резултат суштински дао carte blanche да у четвртом мандату влада како му је воља.

Кад сам напуштала гласачко место, моја нећака Маша, бруцошкиња на факултету, приметила је како је Путин „једини лидер за кога је икад знала“. Од тога су ме подишли жмарци. Када сам ја била бруцош у Москви, знала сам једино за Леонида Брежњева, а изгледи за будућност чинили су се ужасавајућим. Путин је већ по дужини боравка на власти превазишао Брежњева, и сада је по томе испред њега још само Јосиф Стаљин, који је владао скоро три деценије.

Путин је на овим изборима освојио рекордних 76 одсто гласова, што значи да је за њега гласало преко 56 милиона људи - што је такође нови

рекорд. А учешће других кандидата дало је његовој победи привид легитимности. Његови „противници“укључивали су Павела Грудињина из Комунистичке партије, Владимира Жириновског из Либерално-демократске партије, јавну личност Ксенију Сопчак (Доналда Трампа руске политике), те Григорија Јавлинског, који на председничким изборима учествује још од времена кад је на власти био Михаил Горбачов.

Путинов претходни рекорд био је неких педесетак милиона гласова колико их је освојио 2004. Али последњих година њему је пошло за руком да Русе окупи око националне заставе и маргинализује опозицију. Након анексије Крима 2014, на критиковање власти гледа се као на безмало издајничку делатност.

У сврху одржавања атмосфере кризног стања у земљи - стварања утиска да је Русија изложена нападима са свих страна - Путин је последњих година за своје потребе експлоатисао различите међународне скандале повезиване с Русијом. У том циљу је користио истраге о наводном уплитању Русије у изборне процесе у западним земљама, забрану учешћа на такмичењима коју је Међународни олимпијски комитет увео руским спортистима због систематског коришћења допинга, а однедавно и британске оптужбе да је Кремљ тај који је наложио да бивши руски двоструки агент у Енглеској буде отрован нервним отровом.

С толико лошег публицитета коме је земља изложена, не чуди што Руси осећају потребу да искажу солидарност. Излазност од скоро 70 одсто била је близу зацртаног циља Кремља.

Путин ништа није препуштао случају. Кремљ је потрошио 770 милиона рубаља (13,3 милиона долара) за кампању у којој су лансирани слогани попут „Глас за Путина, глас за снажну Русију“. На дан избора, званичници су бирачка места попунили полицама с храном која је нуђена упола цене. Вирални видео-снимци описивали су Путина као мишићавог „оца нације“. Велике компаније и фабрике су биле под притиском да мобилишу запослене да гласају за Путина. А у удаљеним деловима земље, попут Дагестана на југу или Чухотке на северу, чланови бирачких одбора се нису устручавали да улазе иза застора како би проверили да ли су бирачи заиста заокружили Путиново име.

Али чак и тамо где је гласање било слободније него у Дагестану - као у Калмикији, Бријанску, Краснодару, Курску и другим индустријским и пољопривредним регијама - за Путина је гласало око 80 одсто изашлих на изборе. Овај такозвани „црвени појас“традиционално је подржавао комунисте, чија се изборна понуда састојала у патриотским слоганима. Али у 2018. монопол на патриотизам припада Путину.

На другој страни, позив борца против корупције и опозиционог лидера Алексеја Наваљног на бојкот избора показао се као контрапродуктиван. Наваљни је заступао став да би људи требало да остану код својих кућа како би Путину ускратили прижељкивану излазност од 70 одсто. Али с обзиром на то да самом Наваљном није било допуштено да се кандидује због фабрикованих криминалних оптужби против њега, чак су и традиционална опозициона упоришта попут Москве и Санкт Петербурга овог пута отишла Путину.

Ипак, одсуство либералних председничких кандидата не објашњава зашто је Путин освојио 70 одсто гласова у Москви и 75 одсто у Санкт Петербургу (где је иначе излазност била 15 одсто испод националног просека). Ти резултати сугеришу да је изборно тело постало покорније. Сада многи сматрају да је лакше подржати Путинову поруку о „снажној земљи“него се супротстављати струји и ризиковати оптужбе за издају, те проблеме на послу.

Одсуство протестних гласова на овим изборима је нови феномен за Русију. Мој одлазак до бирачког ме- ста - да посматрам, не да учествујем - подсетио ме је на совјетску еру. Деловало је као да сам у упристојеној полицијској држави: било је десетак људи који су дошли да гласају, и најмање 20 полицајаца и чланова изборне комисије који су их надгледали. Једина разлика између Путинове Русије и СССР је у томе што бирачи сада барем имају утисак да су имали избора да гласају за неког другог осим за „драгог вођу“.

Према организацији за изборни мониторинг Голос, изгледа да је ове године било мање случајева директног трпања листића у гласачке кутије или претњи бирачима него на претходним изборима. Али то је тако зато што су се друге технике - укључујући класично уцењивање на радном месту и изложеност нон-стоп пропаганди - показале тако ефикасним. Осим Путина, једина која је имала користи од ових избора била је Сопчакова, која је кампању искористила да промовише свој селебрити бренд. Сопчакова Путина често назива чика Вовом (Вова - скраћено од Владимир), и рада је да помогне Кремљу у трансформацији опозиционе политике у фриволну забаву. Чак је обзнанила како је гласачки процес био „транспарентнији“него у прошлости, као да она о томе ишта зна.

Путину су ови избори омогућили да нову владу формира не обазирући се на некад моћне изборне блокове попут урбане средње класе, која је сада изолована и спремна да се прикључи онима који гласају за „снажну Русију“. Путинов режим је стагнантан, али може да преживи још дуго, с обзиром на одсуство ефикасне опозиције.

Оно што је извесно јесте да Путин не може да испуни своје обећање о војној моћи и просперитетној будућности. Та два обећања противрече једно другом, јер ће одржавање руског милитаризма захтевати подизање горње границе за одлазак у пензију, повећање пореза и друге тешке реформе. На крају ће се испоставити да су Руси гласали за мање социјалних и политичких слобода, а за више економске стагнације. Одлучили су да се врате уназад - у будућност које су се својевремено толико бојали.

Једина разлика између Путинове Русије и СССР је у томе што бирачи сада барем имају утисак да су могли да гласају за неког другог осим за „драгог вођу“

Стратегија Кремља: Москва је зацементирала своју визију Русије као војног бастиона

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.