Макете стварности
Има једна наизглед контрадикторност: власт свако мало објављује резултате истраживања јавног мњења која показују да рејтинг СНС и његовог председника сваког дана у сваком погледу све више напредује. Па би у овом часу педесет и шест одсто грађана гласало за напредњаке, цензуса би се некако домогао још једино СПС, док би све остале политичке партије биле потопљене у мору греха и вртеле се негде између првог и трећег процента. Али, тако супериорна подршка и свеопшта сагласност о беспрекорној власти коју у небо диже непоновљиво марљиви и беспримерно пожртвовани председник, коме нико није ни до чланака, некако не иде заједно са екстремном нервозом и осећањем угрожености које власт расипа на све стране. Рекао би човек, ти си див а стрепиш од миша. Поготово што је за ових неколико година власт заиста поспремила државу по својој мери и потребама. Опозицију је бацила на колена и шутнула испод цензуса, пронашла је до сада неиспробане, ефикасније методе од скупштинског пословника и Маје Гојковић да се у парламенту не чују много дисонантни тонови, припитомила је регулаторна тела, с изузетком Родољуба Шабића, непослушним недељницима већ се подсмевају због ниских тиража који су последица тога „што народ одбија да чита оне који мрзе Вучића“. А на великим телевизијама, притиснути захтевом Европе да се води дијалог, почели су са ремиксом чувене игре „црвени и плави“с којом су се, у социјалистичко доба, прославили полазници ОНО и ДСЗ . За оне млађе којима треба објашњење, то су биле чувене вежбе у којима власт подели улоге, па су црвени били родољуби а плави –непријатељи. И они се као боре између себе, а после могу заједно да иду на пиво. По том моделу скројене су дебатне емисије, у којима копља укрштају евроскептици и еврофили, русофили и „западњаци“, све, дабоме, у строго контролисаним условима.
Можда је највећи изум ове власти прављење паралелне, прихватљиве стварности. Кад се огласи „жута“елита, занесена превазиђеним идеалима слободе говора и критичког мишљења, власт је одмах дисквалификује и отера са јавне сцене, а уместо ње инсталира своју, још елитнију и бројнију елиту. Кад се судије и тужиоци побуне због сужавања слобода у предстојећим уставним променама у области правосуђа, власт намах произведе на десетине других струковних удружења, од пекара до млекара, којима се баш те промене, о којима појма немају, веома допадају. Или кад се неки аналитичар „прави паметан“, власт из рукава избаци својих шест стручњака опште праксе који онда лете од телевизије до телевизије, од емисије до емисије, готово рушећи физички закон о непробојности по коме једно тело не може бити на два места у исто време.
У току је коначна замена садржаја стварности којом власт није задовољна, новом и лепшом у свим областима друштвеног живота. И судећи по истраживањима народ је веома задовољан макетама стварности и подршка власти расте. А и власт има чиме да буде задовољна. Производња послушности и подршке постала је најпродуктивнија привредна грана у Србији.
Судећи по истраживањима народ је веома задовољан макетама стварности и подршка власти расте. А и власт има чиме да буде задовољна. Производња послушности и подршке постала је најпродуктивнија привредна грана у Србији
Изашто је онда председник тако нервозан? Шта сад ту не ваља? Можда га фрустрира да постоји било шта изван његове контроле. Рецимо, грађани Ниша. И то не баш „обични“, мање-више равнодушни грађани, него они упорни, што су ономад добили битку са нишком Топланом - на улици која је у политичком животу Србије урадила више него многе институције. И сад председник државе мора да изведе на улицу неке друге још одлучније грађане. И то баш сада кад му је најтеже, кад би требало да одигра завршну пируету везану за статус Косова, којом би требало да задиви свет и добије подршку пре свега оних у Србији које је свих ових година охрабривао да усплахирено кличу како ни по коју цену не дамо Косово и свима који другачије нешто кажу „одсеку“главу.
И зато уопште нисам разумела као лупетање изјаву Марка Атлагића, посланика СНС (и професора и доктора наука), који је поручио како би требало видети има ли елемената за кривично гоњење у медијским нападима на председника. Мисли, притом, наравно на оне медије који су, како власт каже, маргинални, нискотиражни и које нико не чита. Како није стигао прекор посланику од председавајућег, нити подсећање да је вербални деликт давно укинут, можда бисмо његов иступ могли разумети и као најаву неке нове политике у односима власти и медија.