Авиону сломићу ти крила
БУНТ ПРОТИВ ОТИМАЧИНЕ НИШКОГ АЕРОДРОМА
И, док је природно да француска компанија преусмеравањем саобраћаја ка Београду штити свој интерес, бизарно је да Влада Србије на то пристаје
И, док је природно да француска компанија преусмеравањем саобраћаја ка Београду штити свој интерес, бизарно је да Влада Србије на то пристаје. Ако држава преузме аеродром, извесно је да ће „Константин Велики“због ограничења броја путника теже конкурисати за кредите, а још је извесније и да ће досадашњем рају лоу-кост компанија ускоро доћи крај. И Ванси сит и Влада срећна. Где су ту овце
Мора да смо и даље у измаштаном, телевизијском авиону из којег нас је Александар Вучић пре годину дана уверавао да је најбољи избор за председника Србије, јер је у стварности наша држава одавно требало да неславно атерира. Предлог да се нишки аеродром „Константин Велики“препусти државном руковођењу без икакве накнаде само је последњи политички лупинг који, додуше, може да има неслућене, врло реалне последице. На то су 10. априла подсетиле разгневљене Нишлије испред Скупштине града, здања у којем је актуелни сазив у истом термину требало да и званично преда аеродром Влади Србије, пре но што је седница одложена, и то управо на предлог СНС-а. Тада је нешто више од хиљаду окупљених, као и на отвореном састанку увече 9. априла, симболично једногласно гласало против предаје аеродрома, али Нишлије, изгледа, нема ко да слуша.
Кога онда слуша Влада која ни две недеље после контроверзне вести није пружила одбрањиву аргументацију? Вратимо се који корак уназад, на потписивање уговора о концесији којим је француска компанија Ванси добила београдски аеродром „Никола Тесла“у најам наредних четврт века. Кроз београдски аеродром је лане прошло нешто више од 5,3 милиона, а кроз нишки свега 331.582 путника – ипак, око 300 пута више него пре четири године. Узлетање пословања „Константина Великог“је, рекли су београдски властодршци, делом последица субвенција које је град аеродрому давао, а како трећи највећи град у Србији има дефицит у каси, помагање аеродрома више неће бити могуће, те га ваља на себе преузети. Али, није ли још у јулу прошле године најављено да Ниш од 2018. неће давати субвенције „Константину Великом“, и то баш због раста прихода аеродрома?! Финансијски извештај указује да је нето добит овог јавног предузећа 2015. била 46,4 милиона динара, а да су субвенције, премије, дотације и донације износиле 97,4 милиона динара. Годину дана касније, нето добит је износила 28,4 милиона динара, а разни видови помоћи били су 51,5 милиона динара. Разлика између помоћи града и државе и нето добити се за годину дана смањила с 51 милиона динара на око 23 милиона, а исто је пре четири месеца и закључено у Дугорочном
плану пословне стратегије ЈП Аеродрома Ниш од 2017. до 2027, у којем се преузимање од стране републике ни словом не помиње. Шта се, онда, догодило?
Потписивање уговора о концесији, по свој прилици, чији се детаљи од јавности под велом пословне тајне крију као квар на мотору од путника. Гард је на трен спустио Вучић, рекавши да је с Вансијем „испреговарано да остали аеродроми у земљи, Ниш, Поникве и Морава, могу порасти само до милион путника у наредних дванаест година“, а пословање нишког аеродрома било је изгледа прва препрека ка остварењу уговором договореног. И, док је природно да француска компанија преусмеравањем саобраћаја ка Београду штити свој интерес, бизарно је да Влада Србије на то пристаје. Извесно је да ће „Константин Велики“због ограничења броја путника теже конкурисати за кредите, а још је извесније и да ће досадашњем рају лоу-кост компанија које су саобраћале
на нишком аеродрому и због којег је овај аеродром привлачио путнике од Суботице преко Софије до Скопља ускоро доћи крај. И Ванси сит и Влада срећна. Где су ту овце?
У Нишу их је вазда мало било. Иницијатива „Не дамо нишки аеродром“коју чине организатор Милош Бошковић, Национална коалиција за децентрализацију (НКД), организација Проактив, центар Media&Reform и Удружени покрет слободних станара (УПСС) повела је Нишлије у протесте – на претходна два их се угрубо окупило око 3.000 – а друштвеним мрежама је пројурио и снимак на којем су здушно звиждали министарки саобраћаја и инфраструктуре Зорани Михајловић која је била дошла на састанак с градским властима. Одлагање седнице Скупштине града 10. априла исхитрено је протумачено као победа демонстраната. Међутим, један од лидера УПСС-а и професор социологије на универзитетима у Нишу и Београду Ђокица Јовановић за НИН каже да се разлог одлагања крије у жељи да се незадовољство амортизује, а бројност незадовољних учесника смањи. У праву је, макар делимично – девет сати изјутра је време када многе Нишлије раде, те се и јавно грађанско гласање о судбини аеродрома претворило у једночасовно обележавање незадовољства мање присутних но на претходним протестима. Грађанима су се обратили представници УПСС-а, НКД-а, краљевачког Локалног фронта и Милош Бошковић, а подршку су пружили и представници иницијативе Не да(ви) мо Београд. Главни и одговорни уредник Јужних вести Предраг Благојевић
Три захтева демонстраната – обелодањивање уговора о концесији, израда документа о економској оправданости предаје аеродрома и јавно гласање одборника у складу с интересима града Ниша
читаоце НИН-а подсећа да најављени Вучићев долазак у Ниш – који је произвео и духовиту кованицу „Иш из Ниш!“– служи и да обезбеди скупштинску већину која је изостала.
„Имамо сазнања да је Војислав Шешељ радикалима наложио да гласају против предаје аеродрома, а и посланици СПС-а је требало да буду уздржани. Напредњаци су предложили одлагање, јер је поред присутног Вучића немогуће гласати мимо директиве. Не треба он да убеђује грађане Ниша, дакле, већ одборнике. Али није то ништа ново у нишкој политици. Напредњаци су у два изборна циклуса морали да понављају изборе за председника општине, јер нису могли да тајним гласањем освоје већину. На крају је председник општине стајао поред одборника за време гласања, а на опаску да је то нерегуларно следи опаска да су одборници сами одлучили да покажу свој листић“, предочава он за НИН. Према његовим речима, у Нишу тренутно нема партије која има подршку у гласачком телу, укључујући СНС. Посведочили смо да је мало Нишлија који могу да одговоре на питање ко је Звездан Миловановић, власник телевизије Коперникус и ни мање ни више него повереник СНС-а за Ниш који је саопштио одлуку о одлагању одсудне седнице. Ни то не треба да чуди – СНС од оснивања у Нишу није одржао страначке изборе, већ је функционере постављала београдска централа. Благојевић сматра да је најпрепознатљивији политички делатник у Нишу управо Ђокица Јовановић.
„Нишлије ће често водити битку и кад знају да је изгубљена, јер имају самопоштовање. Протесте носе грађани, нико други. Ни опозиција није покушала да их присвоји, вероватно зато што сам указивао да носи немали део одговорности за уништење некада снажне нишке привреде. Седамдесетих година је Ниш био далеко мањи, али је шездесетак хиљада људи било животно везано за привреду и јавни сектор. Данас их нема ни пет-шест хиљада. Некада способни инжењери, који су градили мостове по Совјетском Савезу и Африци, који су састављали рендген-апарате и телевизоре, данас живе од пијаце и таксирања. Актуелна владајућа партија је монополисала сва радна места, а чак и мала, независна привреда живи под притиском разноразних инспекција. Добијамо широку подршку грађанства, људи се сећају како је било и како је данас, али не смеју ни да кажу шта мисле, а камоли да изађу на улицу где неко може да их види“, каже професор Јовановић за НИН и додаје да би три захтева демонстраната – обелодањивање уговора о концесији, израда документа о економској оправданости предаје аеродрома и јавно гласање одборника у складу с интересима града Ниша – под нормалним околностима требало да буду уобичајена политичка пракса.
Ниш је најмање две деценије између чекића клијентелизма и наковња аутентичног пркоса. Случај Јужних вести је једнако сликовит. С једне стране су обиласци разних инспекција које директно утичу на слободан рад редакције и застрашивање фирми с којима Јужне вести сарађују, а с друге је детаљно извештавање о друштвено-политичким аномалијама старијим од гунгуле о аеродрому. Благојевић зато не сматра да су се власти обрушиле на Јужне вести због медијског покривања последње афере – штавише, откако су јавно почели да причају о притисцима, из пореске инспекције им се не јављају, а чули су и да је један инспектор скинут са случаја – већ верује да је реч о стварању атмосфере страха с којом се Нишлије историјски баш и не слажу.
Рецимо, у колективном сећању је преживела чињеница да су масовни студентски протести 1996. и 1997, којима је озбиљно уздрман режим Слободана Милошевића, почели управо након изборне крађе у Нишу. Међутим, професор Јовановић сматра да паралеле са садашњошћу не постоје, изузев присуства људи на улицама.
„Сад је упадљиво изостао организовани студентски покрет који је био организовао Протесте против диктатуре, а и деведесетих је био носилац незадовољства. Даље, људи су деведесетих веровали политичарима, а партије данас ни своје чланство не могу да изведу на улицу. Напослетку, деведесетих је Европа била на страни грађана, а сада Вучић иде код Ангеле Меркел на састанке. Зато у Нишу нећете чути ниједну лепу реч о ЕУ. Као грађани се осећамо усамљено. Кад протестујемо – друга је прича“, каже Јовановић.
Управо је умрежавање, каже он, било пресудно у томе да УПСС добрано уздрма нишку спрегу политике, криминала и јавног сектора. Прво су стручни и политички писмени појединци копали по безданима закона и вршили анализе, а потом су као удружење истрајно на трибинама обавештавали јавност о сазнањима да је јавни сектор жаришно место крађе народних пара. Разоткрили су да је само у топлани Југ нетрагом нестало
Разлог одлагања седнице крије се у жељи да се незадовољство амортизује, а бројност незадовољних учесника смањи. А најављени Вучићев долазак у Ниш служи и да обезбеди скупштинску већину која је изостала
неколико милиона евра, а није уследио ниједан деманти. Директори јавних предузећа и представници власти су одбијали позиве на јавну дебату, а резултат борбе против превисоких рачуна за грејање је конкретан – од укупно тридесетак хиљада корисника даљинског грејања, с њега се одјавило између пет и шест хиљада. Свакако довољно да УПСС постане вероватно једина организација у Нишу око које је могуће окупити с правом озлојеђене грађане.
Према проценама Младена Јовановића, председника УО НКД, таквих нема мало и биће их све више. „Део нишлијског шмека је отпор централизацији, што београдске власти као да не схватају озбиљно. Нажалост, све је више људи који на Београд реагују емотивно, негативно, јер га виде као место где се диктира њихов живот. Предаја аеродрома подгрева бојазан да све у Србији што је успешно мора да припадне главном граду, иако је аеродром имао врло позитиван утицај на Ниш који је у транзицији много изгубио. Туриста никад није било оволико, отварају се угоститељски и смештајни простори, цене некретнина расту, људи улажу, иако немају много пара. Замислите њихову реакцију на вест да аеродром више није њихов, без икаквог објашњења. Важан ресурс су и младе Нишлије које су за две године захваљујући јефтиним картама виделе више света но што су мислили да ће моћи“, каже Младен Јовановић за НИН.
Заиста, београдске власти као да теже да разгневе грађане у Србији. У том кључу је и председник Вучић рекао да Нишлије могу задржати свој аеродром, али само под условом да убудуће не траже паре од Београда. Како је рекао један демонстрант, нити су паре из буџета председникове да њима располаже како му се ћефне, нити су Нишлије грађани неке друге државе, Бугарске или Републике Српске, рецимо, па да немају права на коришћење јавних средстава. „Видео сам да ће глас Милорада Додика на београдским изборима Републици Српској донети пет милиона евра. Толику помоћ ће да добију. Ми помоћ не тражимо, тражимо само свој аеродром и своје паре и своју будућност. А још ће да испадне да наши гласови могу да нас коштају“, каже он.
Сликовност једночасовног протеста била је обележена цртежима прецртаних авиона, принтовима аеродромских смерница на којима пише „Одласци за Београд“и плавим и црним гласачким листићима. Поједини режимски медији су брже-боље гласање грађана, које, кажу организатори, не претендује на саветодавну, већ на извршну пуноважност, описале као безмало позив на антибеоградски референдум. „Ех, камо среће да чак и референдум може било шта да реши“, каже једна млада Нишлијка и додаје да не гаји песимизам, већ умор од борбе против ветрењача. „Преостаје нам само да некако заоштримо своје позиције и да протест буде конкретнији. У супротном, страхујем да ћемо изгубити и борбу и рат за аеродром. Против самовоље Београда, који такође волим, једноставно не можеш, где год да си у Србији“, закључује она. Према речима Младена Јовановића, тренд београдизације је већ донео негативне последице Нишу, као и остатку Србије, што се може видети у случајевима Привредне коморе, Електропривреде и Скијалишта Србије. Чак и кад би о судбини Ниша одлучивао неко добронамеран и способан, никад не би могао да продре у специфичности локалних захтева. Зато се, сматра он, корумпирана елита и богати лако, често на рачун најсиромашнијих општина у Србији.
„Срећом, протест више није локална ствар, умногоме и јер се одвија и на друштвеним мрежама где се обликује део јавног мњења. Уосталом, не би ни власт плаћала ботове да не мисли тако. Зато смо, рецимо, преко интернета упутили јавни позив председнику Вучићу да 13. априла за Берлин одлети с Нишког аеродрома. Ем су карте јефтиније, ем је гужва мања него у престоници. Путује се господски“, каже Младен Јовановић.
Колико је познато, председник се о позив оглушио, као уосталом и о врло конкретне захтеве незадовољних Нишлија. Нажалост нема много разлога за уверење да ће променити своју одлуку, као уосталом ни политику, али је извесно да ће разлога за незадовољство бити све више. Ако у Србији остане ко да се буни. Јер, ко из Ниша одлучи да се запути у иностранство, неће га мрзети ни да скокне до београдског аеродрома као успутне станице.