ПРОКЛЕТСТВО НАОРУЖАНЕ НАЦИЈЕ
ЗАШТО ПИТАЊЕ КОНТРОЛЕ ПРОДАЈЕ ОРУЖЈА ТАКО ДУБОКО ДЕЛИ САД
Без обзира на то колико ће још школске деце бити покошено мецима, Американци неће променити уверења која дефинишу њихов идентитет
Бранити право грађана Сједињених Држава да купују полуаутоматске пушке или носе скривено оружје налик је негирању сваке одговорности људског рода за климатске промене. Поента није у рационалним аргументима. Без обзира на то колико ће још школске деце бити покошено мецима или колики су научни докази који потврђују ефекте емисије угљен-диоксида, људи неће променити уверења која дефинишу њихов идентитет.
Из тога, онда, произлази да што више либерали из Њујорка или Сан Франциска - или чак Хјустона - агитују
за увођење контроле продаје оружја цивилима, то се одлучније томе супротстављају тврдокорни заговорници права на поседовање смртоносног оружја. И често ће то чинити с загриженошћу верника убеђених да је њиховом богу нанета увреда.
Колективни идентитети, наравно, имају своју историју. Други амандман америчког Устава, који гарантује право на поседовање и ношење оружја, усвојен је 1791, када су грађани који су се побунили против Британске империје закључили да је нужно да, ако дође до тога, могу да се одбране од опресив-
не државе. Овај амандман подлеже различитим интерпретацијама, али изворна идеја била је да грађанске милиције треба да буду наоружане.
За многе Американце, посебно оне у руралним областима и јужњачким савезним државама, ова колективна привилегија постала је нешто попут богомданог индивидуалног права. Демагози су имали много успеха у окретању тих људи против урбаних елита на обе америчке обале, које наводно желе да им то право одузму. Страх који ти демагози експлоатишу укорењен је у нешто дубље од заједничког афинитета ка лову или могућности да се сами одбране од напада. Реч је о томе како ти људи доживљавају саме себе. Одузмите им право на оружје, и они ће се осетити као да су културолошки и социјално избрисани.
Али ако је такво осећање у сржи идентитета многих Американаца, то онда указује на чудну контрадикцију у представи коју имају о самима себи као нацији. Други амандман је, наравно, правни концепт. На известан начин, исто важи и за саме САД. Као земља имиграната, САД нису утемељене на заједничким прецима или култури. Оне су утемељене на праву - једином начину на који су људи с толико различитим културолошким наслеђем могли да се окупе око једног заједничког подухвата.
Отуд нема ничег чудног у томе што у САД има толико много адвоката, и што су Американци много склонији да се суде од, рецимо, Јапанаца, који се више ослањају на обичаје и традицију. Ако се за САД може рећи да имају неку цивилну религију, онда је Устав њихово Свето писмо. И управо се на такав начин конзервативци односе према темељним законима, укључујући и други амандман.
У исто време, међутим, многи Американци високо вреднују и своје националне митове, који на свој начин нису од ништа мањег фундаменталног значаја, иако стоје у директној супротности с идејом нације утемељене на праву. У класичним вестернима, истински амерички херој је револвераш огрубелих црта лица, одметник који инстинктивно разликује оно што је исправно од оног што није, луталица заљубљен у слободу, који на свом верном коњу одлази у сутон, с пушком пребаченом преко рамена. Џон Вејн стиже да мештане спасе од лоших момака у црним оделима, чије мрачне намере поткопавају либертаријански дух америчких пограничних крајева.
Али ко су ти негативци обучени у црно? Они су банкари, адвокати, пословни људи и градитељи железнице, који у вестернима често представљају интересе моћних фигура из великих градова на Источној обали. И они ангажују своје револвераше, али људи у црном стижу из света уговора, споразума и државне управе која се у све меша.
Заплет већине вестерна врти се око претње коју по руралну идилу - где поглед пуца на све стране, и где појединац ужива савршену аутономију - представља држава којом се влада на темељу људских закона. Једини закони које херој вестерна поштује су они које прописују Бог и његова сопствена савест. И њему је насушно потребно оружје да би те законе одбранио.
Проблем с овим америчким митом је што та рурална идила савршене индивидуалне слободе не може да опстане у условима високоорганизоване државе, пуне банака, судова, корпорација и законодавних тела. Други амандман је јефтина замена за тај мит, прикривајући чињеницу да је и он сам сведен на закон.
Роналд Реган је разумео то митско стремљење многих Американаца боље од већине других председника, можда и зато што је глумио у приличном броју вестерна. Кад је изрекао чувене речи да „влада није решење наших проблема, влада је наш проблем“, говорио је као револвераш, иако је то учинио с места новоизабраног америчког председника.
На много грубљи и ратоборнији начин, Доналд Трамп следи Реганов пример. Он, заправо, и јесте нека врста одметника, коме норме пристојног понашања на државној функцији ништа не значе. На много начина, Трамп успева да комбинује поступке једног десперадоса са залагањем за интересе људи у црним оделима, корпоративних лидера, банкара и њихових политичких представника у Вашингтону.
Трамп је њујоршки муљатор који инстинктивно разуме страхове љубитеља оружја у Библијском појасу (јужним и југоисточним деловима САД, чије изразито религиозно становништво упражњава фундаменталистичке верзије протестантизма, прим.). Ако су САД поцепане ескалирајућим културолошким ратом око сопственог националног идентитета, Трамп има несвакидашњу способност да персонификује најгоре аспекте с обе стране те поделе: одметништво револвераша и грамзивост превејаних градских типова.
Да би се санирале опасне пукотине које угрожавају социјално ткиво земље, Америка мора да пронађе председника који ће бити у стању да премости ову културолошку поделу. Нажалост, није могла да изабере погрешнијег човека за тај задатак.
Трамп је њујоршки муљатор који инстинктивно разуме страхове љубитеља оружја у Библијском појасу