Био бих на власти да сам прихватио што и Вучић
БОРИС ТАДИЋ
Ко једном постане политичка хуља, остаје то до краја живота. Ко једном хушка на политичке противнике, то ће увек радити само да би опстао на власти
До 2012. уступци су прављени у замену за очување онога што није изгубљено у рату, а после тога очување националних интереса замењено је очувањем личних интереса оних којима је останак на власти једина политика. А ко једном постане политичка хуља, остаје то до краја живота. Ко једном хушка на политичке противнике, то ће увек радити само да би опстао на власти
Након Слободана Милошевића, у Србији су до власти Александра Вучића постојала три кључна актера косовског процеса, на чију је политичку моћ тај процес једнако кључно утицао. Један од њих, бивши председник Србије Борис Тадић, одржао се на власти пуних осам година, а на петогодишњицу Бриселског споразума за НИН каже да би на власти и остао да је био спреман да га потпише.
„Политички блок предвођен САД и Немачком је све време тражио споразуме који иду у правцу поништавања институција државе Србије на Косову, као прелазно решење до коначног признавања независности, што им је био крајњи циљ. То је изазов са којим су се суочавале све власти од 5. октобра. Међутим, од 2012. долази до историјске прекретнице у том процесу, јер ова власт суштински укида преговоре којима би се штитили наши преостали интереси на Косову и дипломатске активности практично смењује политика пристајања на све. Кључна разлика ове у односу на све претходне власти у контексту решавања косовског проблема је у томе што су пре 2012. уступци прављени у замену за очување онога што није изгубљено у рату, а од 2012. циљ очувања тих националних интереса замењен је циљем очувања личних интереса оних којима је останак на власти једина политика и идеологија. Напредњаци су у кампањи 2012. обећавали да ће поништити све што је претходна власт испреговарала са Приштином, али су прећутали да то значи да ће преговоре заменити јефтином трговином, коју ће прикривати још јефтинијим медијским скечевима. Ми смо правили техничке компромисе које су они проглашавали издајом, а они не само да их нису поништили, него су прихватили и оно што ја никада не бих. Прихватили су апсолутно поништавање институција Србије и њихову замену правним системом независног Косова чак и на северу, што се није догодило ни након Кумановског споразума. Ова власт је пристала на оно на шта није ниједна претходна и то покушавају да представе као храброст. Храброст је борити се за националне интересе по цену губитка власти, а не по цену предаје националних интереса остајати на власти“, каже Борис Тадић.
Ко вам је и шта нудио?
Сви предлози су ишли у том правцу, али смо дипломатским и преговарачким вештинама успевали да долазимо до компромисних решења, што је било највише што је могло да се учини за заштиту преосталог утицаја Србије на Косову. Опште је познато да је Меркелова још 2011. отворено тражила укидање наших институција на северу и да сам такав захтев недвосмислено одбио. Исто као што смо на почетку првог мандата одбили предлог да се формира влада са Харадинајем. Владе Вучића и Дачића су све то прихватиле.
Да ли сте и ви мотивисани опстанком на власти дозволили пренос дела надлежности Унмика на Еулекс, који је касније много пута компромитовао своју улогу на КиМ?
Па да сам, попут Вучића, Дачића и Николића трговао националним интересима зарад останка и данас бих био на власти прихватајући предлог Меркелове и све оно што је ова власт у претходних пола деценије прихватила и имплементирала.
Али „парафирање“ССП-а, укидање виза, кандидатура за ЕУ - све су то били догађаји који су претходили неким изборима у Србији, којима су уступци на КиМ могли претходити?
Збиља необична логика. Па и експлицитни захтев Меркелове за поништавање свих српских институција на северу Косова је претходио изборима 2012, па то није утицало на моје одбијање таквог предлога.
Зашто су околности за потписивање Бриселског споразума у априлу 2013. биле другачије него када сте ви имали ту могућност?
Околности су биле другачије искључиво зато што су на власт дошли људи спремни да зарад останка на власти потпишу оно што нико пре њих није и који су имали огроман дефицит кредибилитета због свог хушкачког учешћа у ратовима 90их. Преурањене честитке из Брисела на изборима 2012. су упућене онима који су обећали пре тих избора да ће дати на Косову оно што ја нисам хтео, а то су српске институције на северу. Нисам потписао ништа слично зато што је било могуће сачувати оно што нисмо изгубили током рата. Такав споразум, дакле, не бих потписао никада, па ни те 2013. Да међународна заједница није успела да пронађе саговорнике у радикалским конвертитима, апсолутно је била могућа целовита или делимично модификована примена мог Плана четири тачке. Управо због примене тог плана сам и скратио мандат, како бих имао цео нови мандат за преговоре и примену.
ДС, чији сте почасни председник били у то време, ипак је подржала тај споразум у Скупштини…
Већина у ДС тада је била за то да се Бриселски споразум безрезервно подржи. На седници Председништва странке, тада већ као бивши председник, изборио сам се да таква подршка не буде безрезервна, већ да се јавности каже и истина - да је то највиши имплицитни чин признавања независности Косова до тада. Лично сам, уз такве резерве, и сам јавно подржао споразум, али само због тога што сам био свестан да је и то решење боље од њихове дотадашње политике замрзнутог конфликта, као и због свести да Вучић, Дачић и Николић нису били способни да испреговарају боље решење. Не само због недостатка преговарачких способности, већ и због, пре председничких избора 2012, датог обећања да ће испоручити српске институције и на северу Косова и бити сервилни саговорници у решавању косовског проблема. У таквим околностима не подржати Бриселски споразум значило би направити само још већу штету од оне која је већ начињена, односно кочити процес евроинтеграција. А без евроинтеграција нема ни економског оснаживања Србије, а без тога нема одбране ниједног нашег интереса на Косову. Међутим, данас Вучић и ова власт обмањују грађане да је такав споразум био нужност на-
кон преговора које је водила бивша власт, да би прикрили чињеницу да је то нужност њиховог обећања сервилности.
Да ли су вас западни партнери изиграли када су 2011. преузети прелази Јариње и Брњак?
То је планирана диверзија напредњачке опозиције, која је требало да нашу владу компромитује у међународној јавности, а истовремено да западним земљама пружи доказ да без њиховог учешћа у власти неће бити могуће спречити такве акте насиља. Логика им је била једноставна - ми сами себи нећемо вршити диверзије, а нашим политичким опонентима хоћемо. Нису ме изиграли западни партнери, јер они нису ни запалили Јариње и Брњак. А они који су директно организовали то паљење, данас су напредњачки тајкуни који се баве пословима под заштитом странке на власти.
Вучић, Дачић и Николић нису били способни да се изборе за боље решење, јер су и пре председничких избора 2012. обећали да ће испоручити српске институције на северу Косова и бити сервилни саговорници у решавању косовског проблема
Од Резолуције 1244 као гаранта непрејудицирања статуса Косова, ипак се дошло до тога да је нека ЗСО једино што Срби на КиМ могу да добију…
У нашој јавности постоји погрешна перцепција свих међународних аката везаних за КиМ. Србија је Кумановским споразумом фактички, али не и формално, изгубила суверенитет над КиМ. Резолуција 1244 у себи крије контроверзе у вези са правном гаранцијом суверенитета Србије, јер се оне спомињу само у преамбули, а Приштина је Резолуцију све време тумачила као правни акт који не спречава самопроглашење независности. У суштини, Резолуција је производила практичне последице везано за Косово искључиво зависно од политичке воље већине у Савету безбедности, чију одлуку не може да суспендује ни Међународни суд правде. Суштински мала је шанса била да се Србија након Кумановског споразума избори за минимум надлежности на Косову након доласка страних трупа, јер што би наш народ рекао „сила бога не моли“. Ја сам се руководио уверењем и начелом да немам право да одустанем макар од онога што у рату нисмо изгубили, а то је север Косова и заштита верског и културног наслеђа које је темељ идентитетског питања и заштите основних људских права. Поред тога, нисам желео да прихватим у име државе Србије акт о признавању независности, као ни моји претходници након 5. октобра, и то не само због уставне обавезе да браним интегритет земље, већ и зато што је сваком разумном човеку потпуно јасно да би такав акт произвео притисак на даљу дезинтеграцију Србије на свим тачкама потенцијалне нестабилности као што су Војводина, Рашка област и југ Србије. Ова власт је била потпуно неспособна да испреговара било шта на Косову. Ни ЗСО није још добила, а ако је икада и добије биће то вероватно део унапред договорене политичке представе у којој се прави утисак невероватне патриотске борбе Вучићевог режима, да би се један суштински пораз представио као победа, баш као што су исте политичке снаге славиле Кумановски споразум као велику победу над НАТО. До тога да је једино могуће формирање ЗСО нисмо стигли политичким континуитетом од Резолуције 1244, већ дисконтинуитетом који настаје променом власти 2012. То је резултат косовске политике ове власти, а не природне нужности претходних међународних аката и одлука претходних власти, као што Вучић по обичају лаже.
Шта је ЗСО у односу на понуду из Ахтисаријевог плана?
Ахтисаријевим планом, који су Вучић, Дачић и Николић тада означавали бесрамним, добијали смо много више од надлежности ЗСО, које се своде на ниво обичне општине. ЗСО, који ова власт подиже на ниво некакве националне победе је институција мањег нивоа од било које војвођанске општине у којој већину становништва чине припадници националних мањина. ЗСО нема ниједну посебну надлежност, чак ни на нивоу регије.
Чиме доказујете да Бриселски споразум није био последица техничког дијалога у коме је све већ било обећано, како тврди Вучић?
Такав аргумент је за сваког мислећег човека са оне стране разума. То није само ноторна лаж него и ноторна глупост, јер не знам шта би могло да услови Вучића и Дачића да испуњавају моја наводна обећања. То би значило да су данас на власти људи који би скакали на главу са десетог спрата, да је претходна власт тако нешто обећала. Аргумент да је Бриселски споразум био само последица техничког дијалога који је започела администрација у мом мандату може користити само човек са тешким оштећењима у процесу мишљења. Упркос томе одговорићу и на ту бесмислицу, јер живимо у времену владавине највећих лажова у историји Србије. Рећи да је Бриселски споразум последица техничког дијалога који је третирао питања попут административних прелаза и возачких дозвола је трагикомично. Све што је Косово водило фактичкој независности договорено је Кумановским споразумом у времену првог мандата на власти Вучића, Дачића и Николића 1999. Све што је Србија званично и експлицитно прихватила, а што је значило повлачење Србије са Косова, потписано је у времену лажних патриота СПС, СРС и СНС, у време чије власти су потписани и Кумановски и Бриселски споразум. Кумановским споразумом српска војска и полиција су се повукле са читаве територије Косова, а српске институције су престале да постоје на целој територији, осим на северу. Бриселским споразумом су лажне патриоте завршили започето и прихватили правни систем независног Косова и на северу, коначним укидањем наших институција. Сада покушавају да представе ЗСО као невероватан домет, а сакривају од наше јавности да она има надлежности обичне општине. Изговор да су Бриселски споразум потписали јер је то све технички испреговарано у времену нашег мандата је макијавелистичи напад као када су оптуживали опозицију да поставља локаторе за бомбардовање 1999. Ко једном постане политичка хуља, остаје то до
краја свог живота. Ко једном хушка на политичке противнике, то ће увек радити само да би опстао на власти. Ко једном почне да се богати од лажног патриотизма, чиниће то увек.
Да ли вас уверења и посао којим се бавите обавезују да и данас изнесете неки предлог решења?
У складу са својим уверењима и послом који сам обављао, већ сам изнео предлог у Плану четири тачке, за разлику од Николића и од Вучића који као председници Србије никада нису изашли са конкретним предлогом. Николић је најављивао предлог који за пет година мандата није изнео, а Вучић је кукавички обећао да ће изнети свој предлог по завршетку унутрашњег дијалога. Учешће у том унутрашњем дијалогу сам одбио јер не желим да учествујем у Вучићевом театру лажи и медијским акцијама које је требало да оправдају оно што је он већ обећао као решење за Косово. Сви моји предлози су увек били у складу са мојим уверењима и јасним црвеним линијама од којих никада и ни по коју цену нисам одступао. А да је Вучић био заиста заинтересован за дијалог могао је да размотри и План четири тачке и пре потписивања Бриселског споразума.
Шта би променио ваш План четири тачке?
Тај план је захтевао много више права за Србе и од Бриселског споразума и од Ахтисаријевог плана. А Ахтисаријев план је из данашње перспективе био пун добитак. План четири тачке је био у складу са реалношћу на терену и у међународним односима и није Србима на северу и југу нудио мање права од оних које су у том тренутку већ имали, што је била карактеристика и Ахтисаријевог плана када је у питању север и Бриселског споразума када су у питању и север и југ. Нико није одбацио тај предлог, већ је затражено да се о њему дискутује након избора 2012, иако сам нудио да се иде на његову имплементацију и пре избора, јер сам био спреман да пред грађане изађем са таквим решењем. Будући да Вучић лажима брутално фалсификује историју, представљајући сопствена решења за Косово као резултат нужности политике бивше власти, у наредном периоду ћу изнети тачно шта је мој План четири тачке захтевао за Србе на Косову да би наша јавност могла да упореди домете тог плана и Бриселског споразума. Тада ће бити потпуно јасно, и без ТВ дуела на који Вучић не сме да се одазове, да он све време обмањује грађане и да оно чиме плаћа свој останак на власти представља као затечену нужност. А План четири тачке, који је подразумевао непризнавање косовске независности и неупоредиво већа права за Србе и на југу и на северу, није био у колизији ни са одлуком Међународног суда правде, ни са техничким аспектом преговора вођених у Бриселу, за које Вучић каже да су га лимитирали у одлукама и да су га условили. За разлику од Вучића, никада нисам као изговор користио очигледну истину да су ме губитак рата на Косову и масовне албанске жртве у камионима лимитирале одлукама и потезима у вези са КиМ.
Зашто је спорно питање Међународном суду правде формулисано тако да за Србију исход не буде повољан?
То је само једна у низу лажи Вучића и режимских медија и бесмислени изговор за потезе ове власти. Истина је да су то питање формулисали наши највећи стручњаци за међународно право, а не политичари. Чињеница да је МСП избегао да одговори на то питање јасно показује да је потпуно ирелевантно како је постављено питање, а да је једино релевантно какав је однос снага у међународној заједници, а тиме и у МСП. И кључни доказ да Вучић као и увек лаже је чињеница да то мишљење нема никакав обавезујући карактер ни за Савет безбедности, ни за сваку појединачну државу, већ има само консултативни карактер. Да није тако, како би онда било могуће да постоје државе које нису признале независност Косова? Како то за те државе није „погрешно питање пред МСП“произвело обавезу да признају независност Косова? Сасвим је очигледно да се ради о континуитету Вучићевог лагања, које има само за сврху оправдавање Бриселског споразума којим је Србија дала све, а заузврат није добила ништа, што је и сам Вучић имплицитно признао.
Ми смо правили техничке компромисе које су они проглашавали издајом, а прихватили су и апсолутно поништавање институција Србије и њихову замену правним системом независног Косова, чак и на северу, што се није догодило ни након Кумановског споразума
Шта мислите о идеји замрзнутог конфликта данас или предлогу неких Срба са КиМ да изађу из институција наново и тиме они створе „нову реалност“као нови основ преговора?
Од почетка сам био против идеје замрзнутог конфликта, супротстављајући се и влади Војислава Коштунице и неким деловима цркве и конзервативне десничарске политичке елите. Разлог се тиче елементарне логике, јер замрзнути конфликт подразумева дугорочну борбу за властите националне интересе и с тим у вези пројекцију односа снага у деценијама које долазе. Чињеница је да је тренд
да Срба има све мање, а Албанаца све више, тако да ћемо у деценијама које долазе бити у све лошијем стратешком положају у односу на албанску страну. Што се економских трендова тиче, који су такође кључни фактор, Албанија и Косово имају годинама више стопе раста од Србије, упркос Вучићевим лажима о фасцинантним економским резултатима његове владе. Утицај оних сила које протежирају косовску независност је и даље јачи у међународним односима, него оних које се независности противе. И на крају морални аспект, јер моје уверење је да нема добре политике без морала. Замрзавање конфликта је у ствари одлагање решења којим се ужарени проблем Косова ставља у руке нових генерација, тако да сви који предлажу такво решење желе у ствари да оправдају властити кукавичлук остављајући притом неотплаћене политичке кредите будућим генерацијама. То није ни морално, а ни нормално. А што се тиче изласка из косовских институција, то је „нови основ преговора“таман колико је то и бесмислено надлетање ловцима изнад Прешева.
А шта Србија може да учини да заштити националне интересе или минимализује ефекте „максималистичких захтева“Брисела?
Касно је за таква питања, јер је ова власт већ потписала капитулацију пред свим преосталим могућим решењима. Таква питања данас су само алиби за режим, а немогућа ситуација у коју нас је он довео медијским безочним лажима покушава да се представи као неминовност до које је довела бивша власт. И више пута сам позвао Вучића на ТВ дуел на ту тему, јер сам спреман да доказима и чињеницама оповргнем опасно кривотворење историје које он износи свакодневно. Наравно да у заштити српских националних интереса данас можемо много мање да урадимо него пре потписивања Бриселског споразума. Свој план сам изнео у Плану четири тачке, а колико су данас примењива решења из тога плана и шта је уопште могуће још учинити у околностима које је произвела политика ове власти, тешко је рећи, јер нико до краја није упознат са тим околностима. У политици лажи, обмана и представа тешко је и препознати стварне околности, а камоли наћи решења у њима.
Неке изјаве косовских званичника из 2011. делују пророчки. Едита Тахири најављује разговор две суверене државе о техничким питањима, а Хашим Тачи мировни процес двеју држава. Шта сте од техничких преговора очекивали када сте их започињали? Да ли сте имали икакве гаранције ЕУ, Немачке или САД?
Такви преговори зависе од способности да у тешким околностима очувате националне интересе, а не од међународних гаранција. Нисам се ослањао на гаранције, јер их није ни било, већ на борбу за очување онога што није изгубљено, а то је север. Те изјаве албанске стране из 2011. немају никакав пророчки карактер, већ су уобичајена техника коју политичари користе да учврсте своје преговарачке позиције. Међутим, без обзира на такве изјаве ја никада нисам током преговора третирао Косово као суверену државу. Да вас подсетим, због тога нисам отишао ни на састанак са председником Обамом у Варшаву, јер су тамо били присутни и представници Косова као независне државе. А Вучић, Николић и Дачић су прихватили правни систем независног Косова и на северу, што ја ни по цену губитка власти нисам учинио, јер је постојао огроман маневарски простор да се макар ту изборимо за српске институције.
Вучић је кукавички обећао да ће изнети предлог по завршетку унутрашњег дијалога. Учешће у том дијалогу сам одбио јер не желим да учествујем у театру лажи и медијским акцијама које је требало да оправдају оно што је Вучић већ обећао као решење за Косово