ОРИЈЕНТИРИ У ПРАШУМИ

Млади писци и необјављени рукописи

Састав уредништва, строго селектирање, списак претходних добитника и пажња критичара посвећена делима почетника без обзира на мали тираж – чинили су важним конкурсе за објављивање прве књиге

Објавити књигу у едицији Прва књига Матице српске или у некадашњем „Пегазу“Књижевне омладине Србије значило је ући у литерарни свет на „главна врата“. Данас, када је и књижевни живот брз и хаотичан, толико да се чини како се чешће користе пожарне степенице, а на сцену неретко и улази и излази кроз прозор, постављa се питање колико су важни конкурси за необјављене рукописе младих аутора.

Библиотека Прва књига Матице српске обележила је прошле године шест деценија постојања. Главна уредница, Владислава Гордић Петковић, каже за НИН да је већ дуже време то једина едиција која је профилисана као дебитантска (генерацијски и жанровски). Напомиње да се о њој све више чује и зна, заслугом самих писаца.

Заједно гледамо историју: прве тридесет четири књиге (до краја 2017. објављено их је 275) биле су збирке песама. Потом су пропозиције промењене и могућност су добили аутори прозе, критике, есејистике; чак и карикатуристи. Уредници су били Иван В. Лалић и Давид Албахари, Мирослав Антић и Флорика Штефан, Васа Павковић и Михајло Пантић.

„Деценијама уназад свако коло публикује се у симболичном тиражу од три стотине примерака, као начин потпоре почетницима и неафирмисанима, али, с обзиром на то да се објављују изабрани рукописи учесника конкурса до тридесет година старости, едиција је и начин да се огласе не само литерате почетници, већ и млади научници у области теорије. Поред уметничких, афирмишу се и истраживачки покушаји из домена српске књижевности и компаратистике“, објашњава Владислава Гордић Петковић, критичарка и некадашња председница НИН-овог жирија.

Скреће пажњу да су у Матичиној Првој књизи прилику добила песничка имена која су обележила модерну српску поезију на различите начине: Милутин Петровић, Тања Крагујевић, Владимир Копицл, Ненад Милошевић, Марија Кнежевић, Војислав Карановић, Мирјана Стефановић, Дубравка Ђурић.

„У њој је трасиран корпус савремене српске женске књижевности још у тренуцима док се идеја женског канона и женске књижевне историје тек назирала на теоријском хоризонту: Јудита Шалго, Љубица Арсић, Мирјана

Новаковић, Радмила Гикић. Објављивали су и будући стручњаци и универзитетски професори: Драган Кујунџић, Михајло Пантић, Новица Милић, Јован Делић, Зоран Милутиновић, Јован Попов, Миливој Сребро.“

Књижевник Срђан В. Тешин, који је прошле године представио свој пети роман Гори гори гори, сматра да и сама чињеница да су четворица од шесторице прозаиста заступљених у култној антологији Псећи век имали књиге у једној од две поменуте едиције – довољно сведочи о недвосмисленом успеху ових младих писаца и њиховом уласку на велика врата.

„Књиге Саше Илића и Боривоја Адашевића објављене су у Првој књизи, док су Угљеша Шајтинац и Ненад Јовановић изашли под окриљем Пегаза“, објашњава Тешин и сећа се чудне судбине рукописа своје прве колекције прича. Стручна комисија Књижевне омладине Србије прво ју је прихватила, а потом дисквалификовала (утврдили су да има два наслова раније штампана у Канади). Збирка је изашла у Раду, али се често питао у ком би му правцу ишла каријера да КОС-ов жири није био толико крут приликом тумачења правилника.

„С друге стране, све показује колико је жири посао радио ваљано и сматрам да је то оно што је било најважније за младе: да након конкурса могу да буду сигурни да на дело неће пасти ни трунка сумње. И не сећам се да се тако нешто икада десило.“

Мали тираж – две су често изговорене речи уколико се говори о овој теми. Но, и у прошлости, број штампаних примерака ретко је прелазио три или пет стотина. Кључ престижа састојао се управо у саставу уредништва, строгом селектирању, звучним именима претходних добитника и пажњи коју су насловима раније посвећивали критичари и медији.

А данас? „Нове медијске технологије обезбеђују сјајну илузију свеприсутности, али не свима, само медијски већ препознатим ауторима“, одговара Владислава Гордић Петковић. „Дебитантима оне не значе ништа, бар не у старту: они морају да се боре и даље да њихово име буде препознато (да парафразирам наслов сјајне песникиње Огњенке Лакићевић, морају да `пишу љубавна писма Гуглу`).“Мисли да издавачке куће које објављују младе и нове писце, попут Партизанске књиге и Књижевне радионице Рашић, не добијају заслужен простор у медијима.

Срђан В. Тешин није приметио да су наслови објављени у библиотекама намењеним првенцима на било који начин дискриминисани од стране критике и стручне јавности, у односу на издања великих издавача. Наводи да је Бојан Кривокапић направио успешну регионалну каријеру прозом Трчи Лилит, запињу демони, објављеној у оквиру Награде „Ђура Ђуканов“, и да исто важи за врло запажене романе у трци за НИН-ову награду (Осмех под гором маслиновом Луке Трипковића и Ништа се није десило Стефана Јањића, у издању Матице).

„Ипак, приметан је недостатак институционалне финансијске подршке овим едицијама“, напомиње Тешин. „Тиражи тих вредних књига су занемарљиви, а самим тим и доступност у књижарама, јер штампа, као у случају Прве књиге, зависи од донатора.“Подвлачи да не би требало да буде тако и наводи речи Ивана Радосављевића, члана уредништва, који поменуту библиотеку сматра „једном од најлепших и најрадоснијих традиција у нашој савременој књижевности“.

Сматра да је немогуће набројати све оне који су у свет литературе ушли помоћу првенца, а данас су класици српске књижевности, добитници највиших признања, попут Драгана Великића, Милице Мићић Димовске, Јудите Шалго, Љубице Арсић, Ласла Блашковића, Владимира Тасића...

Док потписује нове приче под насловом Прошлост никад не прође, Веселин Марковић се сећа да је у Матици српској објавио Шта пропусте они који умру у сну. „Био сам веома срећан што први пут држим у руци сопствену књигу. И данас, двадесет шест година касније, јасно се сећам тог тренутка, а питање је да ли би до њега дошло да није постојала таква оаза за прве књиге. Драго ми је што постоји и даље. Драгоцена помоћ за почетнике.“

Какве замке вребају младе који исписују првенце? „Замке су многобројне јер радите нешто што никада раније нисте радили“, одговара Веселин Марковић за наш магазин. „Не знате чак ни за шта сте способни, јер немате с чиме да упоредите дело које настаје. Зато је важно да имате коме да се обратите.“

„Млади аутори пишу све боље“, мисли Владислава Гордић Петковић. Пита да ли би ико, да нема корица и имена едиција, претпоставио да су Владимир Вујовић, Лука Трипковић, Мирјана Наранџић и Стефан Јањић почетници. „Оне најбоље прве књиге увек су написане са амбицијом да одговоре само на логичне и разумне изазове. Важније је достићи естетску изврсност него епохалну релевантност. Успех прве књиге увек је последица великог труда и умерене амбиције.“

Кикиндска Народна библиотека Јован Поповић расписује сваке године конкурс за Награду „Ђура Ђуканов“: трочлани жири прегледа рукописе необјављених колекција приповедака и штампа најбољу. Признање је осмислио Тешин.

Драгослава Барзут, списатељица романа Папирне диско кугле, добила је пре седам година Награду „Ђура Ђуканов“и тако дошла до збирке Златни метак. „Не знам да ли бих се данас уопште бавила писањем, и на који начин, да нисам имала могућност објављивања путем конкурса“, каже за НИН.

„Мислим да су награде тог типа неопходан предуслов и једини подстицај за ауторе и ауторке који су на почетку а треба им оријентир, контекст, вредновање онога што раде. Такође, важна је и друга књига. Неки од нас тврде да је теже објавити другу, баш из разлога што за прву постоји неколико вредних и значајних признања.“

Оријентир – реч којом би можда требало затворити кратак разговор о конкурсима за необјављене рукописе, уз имена писаца чија су се дела нашла у најновијем колу Прве књиге Матице српске. Чланови уредништва, Ласло Блашковић, Соња Веселиновић, Владислава Гордић Петковић, Ђорђе Деспић, Ненад Милошевић и Иван Радосављевић – одабрали су рукописе Владимира Вујовића, Стефана Јањића, Катарине Митровић, Мирјане Наранџић и Ивана Којића.

Првенац објављен у Пегазу или Матици српској представљао је добру препоруку и олакшавао пут почетницима до већих издавача