ВЕЛИКИ ПАТРОН СИНИШЕ МАЛОГ
Душан Теодоровић
Уместо одговора на петицију, којом 352 професора универзитета, међу којима и осам чланова САНУ, захтевају да се спречи промоција Синише Малог и покрену поступци пред етичким комисијама против чланова Комисије за одбрану дисертације, члан те комисије, професор Драган Ђуричин упутио је писмо члановима САНУ, у ком маестрално кокетира са традиционалним стубовима хушкачке режимске реторике
Десио се нови заплет у драми „Докторат Синише Малог“. После четири године ћутања, на сцену је коначно ступио и Драган Ђуричин, један од оних пред којим је Мали бранио своју дисертацију.
Ради подсећања, догађаји у вези са спорним докторатом ишли су некако овим редом. Мали је покушао да докторира на Економском факултету у Београду. Није успело. Градоначелник Београда, потом, брани 2013. своју дисертацију на ФОН-у. Професор Раша Карапанџа објављује у јулу 2014. на сајту Пешчаника детаљну анализу дисертације и доказује да се ради о великом плагијату. Комисијa и Наставно-научнo веће ФОН-а гласају позитивно о дисертацији и одбацују оптужбе о плагијату. У случај се укључују медији, друштвене мреже и Национални савет за високо образовање. Почетком 2017. подносим званичан захтев Ректорату Универзитета у Београду у коме захтевам да се Мали не промовише у доктора наука и да се покрене поступак против чланова Комисије за одбрану пред надлежним етичким комисијама. Ректорат ћути. Почетком ове године
352 професора универзитета, међу којима је и 8 чланова САНУ, подносе петицију и захтев да се спречи промоција Малог и да се покрену поступци пред етичким комисијама против чланова Комисије за одбрану дисертације. Ректорат и даље ћути. Група од 352 професора до сада није добила одговор.
Пре неколико дана, чланови САНУ и чланови Савета и Сената Универзитета у Београду добили су писмо од Драгана Ђуричина, током 90-их члана Економског савета Владе Србије и председника Надзорног одбора Института за кардиоваскуларне болести Дедиње, а данас председника компаније Deloitte Србија, председника Удружења корпоративних директора Србије, члана одбора директора Металца, Синтелона (Tarkett), Апатинске пиваре (Molson Coors), Имлека (Danube foods), Messer Tehnogas и бивше Hypo Alpe Adria Bank, члана Председништва Савеза економиста Србије, главног уредника часописа Економика предузећа и у преосталим тренуцима времена професора Економског факултета у Београду. Иако презаузет предузетничким, директорским, председничким и другим активностима, Ђуричин је, ипак, нашао мало слободног времена у згуснутом распореду пословног човека и за питања српске науке и на 20 страница се пожалио српским академицима на њиховог злочестог колегу академика Душана Теодоровића и професора економије из Немачке Рашу Карапанџу. Академицима је, уз текст, Ђуричин изволео послати и слику професора Карапанџе, раскринкавача. Искрено се надам да ту слику није делио и неким другим људима, који нису академици. Пристојне људе може у Ђуричиновом писму да чуди и прозивање професора Карапанџе што поседује и српско и хрватско држављанство. Ђуричин имплицитно генерише питалицу да ли особа са двоструким држављанством има права да укаже на плагијат Малог и професионални морал Ђуричина као оверивача плагијата и фамозног доктората? Можда је још интересантније питање да ли је до информације о два пасоша Ђуричин дошао сам, или му је неко помогао у прибављању тих информација? Карапанџа се први усудио да устане из света тишине и каже своје мишљење о „докторату“једног од значајних људи режима на власти. Ђуричин у писму маестрално кокетира са традиционалним стубовима хушкачке режимске реторике и онако узгред, тек нека се и то зна, спомиње Карапанџино двојно држављанство. На то академско упозорење о плагијату, Ђуричин одговара - хеј, један од људи који тврди да је то плагијат има и хрватски пасош!
У писму Ђуричина сам оптужен, поред осталог, да сам „опсесивни нихилиста“, да „управљам кампањом колективног мобинга“против Комисије која је доделила докторат Малом и да негирам „научни углед“господина Ђуричина. Такође ме оптужио за повреду части и угледа, дискриминацију, „утицај на друге чланове академског еко-система“наводећи да су у питању „кажњива дела“, да сам му нанео душевни бол и да сам настојао да доведем у заблуду и његове „студенте, колеге, породицу, пријатеље и комшије“. Приписао ми је веома широки дијапазон утицаја, од тога да сам у стању да обрлатим 352 уважена и часна члана академске заједнице, до тога да сам у стању да утичем чак и на његов комшилук.
На моје - комисија која је доделила докторат Синиши Малом мора да одговара, Ђуричин каже - то што радите доводи у заблуду моје комшије и мени ствара бол. Када 352 универзитетска професора својим потписима потврде да је Мали плагијатор, Ђуричин каже - Теодоровић је некако омађијао те људе.
Господин Ђуричин се у свом тужибаба-писму-салати од речи на 20 страна бави астрофизиком, Џемсом Бондом, криптовалутама, комшијама, коментарима мени непознатих људи на Tвитеру, којима сам ја наводно претпостављени у организацији мобинга, Хезболахом, методологијом анкетирања, теоријом вероватноће, мојим интервјуима у новинама и на телевизији, мојим грађанским и политичким активизмом, мојим политичким грешкама, оптужујући ме, између осталог, и за нарушавање угледа Србије, непатриотско понашање и непоштовање Србије. Ђуричиново оптужујуће писмо би могло да буде савремена верзија Сумњивог лица, нарочито у делу „Плава риба, кљукана династија“. Моје доказе о плагијату Ђуричин покушава да побије уобичајеним оптужбама да сам непатриота и да не волим Србију.
Драган Ђуричин, који у писму пише о „магијском дејству научне радозналости“, ни на једном месту не спомиње магијски докторат Синише Малог који је он потписао, нити говори да ли се ради о плагијату и каква је његова улога у читавој тој работи. У недавној петицији, коју су 352 професора универзитета предала Ректорату Универзитета у Београду наведено је да је Мали „са очигледном намером и на систематски начин, узимао туђе текстове, мисли и закључке и представљао их као своје научне доприносе“. У том писму члановима САНУ Ђуричин потпуно пренебрегава чињеницу да велики део докторске дисертације кандидата Синише Малог представља плагијат докторске дисертације Corporate Value Creation, Governance and Privatisation: Restructuring and Managing Enterprises in Transition – The Case of Eritrea. Аутор ове дисертације је Стифанос Хаилемариам (Stifanos Hailemariam), а дисертација је одбрањена на Универзитету у Гронингену, Холандија (Rijksuniversiteit Groningen), 2001. Ни реч о Хаилемариаму, али много речи о душевном болу и заблуди у коју сам му довео комшије.
Ни речи о нашим истакнутим економистима, проф. др Борису Беговићу, проф. др Бошку Живковићу и проф. др Бошку Мијатовићу, чију је студију Нови модел приватизације у Србији (доступна и на интернет адреси http://www.clds.rs/pdf-s/sprivatizacija.pdf ) Мали дословно преписао. У ауторском тексту „Синиша Мали нас је дословно преписао“, у дневном листу Данас, 27. фебруара 2018. Бошко Мијатовић је изнео део доказа о плагијату, које сваки функционално писмени становник Србије може одмах да разуме. Председник Удружења корпоративних директора Србије се на ове доказе уопште не осврће. Ђуричин се у ситуацијама подношења доказа о плагијату више некако прави мртав, као када наиђе медвед, али како се медвед полако удаљава Ђуричин са пола уста говори како Карапанџа има поред српског и хрватско држављанство!
Ђуричин веома држи до свог научног угледа који ја, по њему, покушавам да „негирам“. Читаоце, недовољно упућене, у методологије мерења успешности научника може да изненади чињеница да свачији, па и Ђуричинов „научни углед“може да се измери. Наиме, научни резултати добијени током истраживања немају баш никакав значај ако нису објављени и ако са њима није упозната међународна научна заједница. Што је научни часопис боље рангиран, већа је и конкуренција аутора из читавог света који желе да публикују у њему, оштрији су критеријуми и мања је шанса да рад буде прихваћен и објављен. Добијање сталног професорског или истраживачког места и напредовање кроз научна звања на светским факултетима и институтима највише зависи од броја и квалитета објављених научних радова. За меру квалитета се најчешће узима помињање резултата и објављених радова од стране других истраживача, односно укупна цитираност истраживача. Од 2005. угледни универзитети користе и тзв. Хиршов индекс као меру научне компетентности, односно научног угледа. За утврђивање цитираности и научне компетентности истраживача користе се индексне базе међу којима су најпрестижније Web of Science и SCOPUS.
У тренутку предаје овог текста НИН-у у бази Web of Science није постојао ниједан евидентирани научни рад господина Ђуричина. Према овој бази, нико није никада цитирао Ђуричина, што је логично с обзиром на то да није ни имао шта да цитира. Потпуно је иста ситуација са базом SCOPUS. Нула научних радова - нула цитата. Индекс научне компетенције Ђуричина у међународним оквирима једнак је нули, као и у претходној бази. Добронамерник би се упитао како је то могуће? Области Ђуричина су бизнис, финансије, економија и менаџмент. На листи релевантних научних часописа у бази Web of Science се налази 121 часопис из области бизниса, 95 часописа из области бизниса и финансија, 347 часописа из економије и 193 часописа из менаџмента. Другим речима, на свету постоји 756 научних часописа из бизниса, економије и менаџмента. Радови објављени у овим часописима узимају се у обзир приликом додељивања доктората, избора у звање или универзитетског унапређења. Да ли је Ђуричин, за своје 63 године и 40 година радног стажа, икада објавио макар један научни рад, макар малецки научни допринос, макар три стране, макар шлајфну, макар мрвицу у неком од ових 756 научних часописа? Не, не и не. Научне базе Web of Science и SCOPUS немају ништа о Ђуричину, не препознају га као научника и кажу да за њих Ђуричин - не постоји. То значи да ме он потпуно неаргументовано оптужује да „негирам његов научни углед“, не схватајући да то раде индексне базе Web of Science и SCOPUS и подаци садржани у њима. И још нешто, што не разуме Ђуричин. Научни углед није оно што ми сами мислимо о себи, већ нешто што проистиче из мишљења научне заједнице о нама.
За своје 63 године Ђуричин није објавио реченицу ни у једном од 756 научних часописа из бизниса, економије и менаџмента, колико их постоји у свету
Ђуричин је решио да и он потпуно игнорише 756 светских научних часописа, али од идеје да, паралелно са председавањем компанијама и чланством у управним одборима, буде и научник у остацима дана није одустајао. Шта је онда радио са свим својим научним достигнућима? Ко их је објавио и какви су његови научни радови? Ствари изгледају отприлике овако. Савез економиста Србије, чији је председник био 15 година, све до 2011. издавач је часописа Економика предузећа, српског локалног часописа, који није никада био на листи од 756 релевантних светских научних часописа. Економика предузећа има главног уредника. Погодићете, главни уредник је - опет Ђуричин. Значи круг је затворен. Као уредник Ђуричин веома често воли да штампа и објављује самог себе и то проглашава за значајне научне резултате. Током каријере изволео је објавити самога себе ни мање ни више него 36 пута. На основу тих радова добијао je универзитетска звања и напредовао у каријери. Имам више од 40 година универзитетског стажа, али за овакав случај публиковања и верификације научних резултата никада нисам чуо све до појаве Ђуричина. Понашајући се „као три у један“Ђуричин, као аутор, подноси научно дело на увид. Коначну одлуку о публиковању, после проучавања рада, доноси сам, као уредник, а ту негде у близини је опет био Ђуричин, као председник удружења које издаје часопис. Можда негде из оваквог његовог поимања науке и презентовања научних резултата проистиче и олако проглашавање евидентног плагијата Синише Малог за валидну докторску дисертацију.
Најмање селективна индексна база Google Scholar региструје све светске публикације на свим језицима света, па је регистровала и домаће Ђуричинове публикације, њихову аутоцитираност и цитираност од стране наших домаћих аутора. И овде стижемо до сржи проблема који он не разуме или не жели да разуме. Само један једини рад објављен у релевантном научном часопису, уместо 36 радова објављених у домаћем часопису чији је он уредник, учинио би Ђуричина бар мало препознатљивим у светској науци и омогућио му да не буде третиран као лице без научних доприноса. Ово су евидентне чињенице које никакви судски спорови, или тужибаба писма сенатима и академијама не могу да побију.
Модел понашања у којем је једно лице и професор и научник и директор и привредник и члан може да генерише слику о каријери која има за циљ да, у једној сиромашној и још увек недовољно просвећеној земљи, прибави носиоцу професорке и докторске титуле различита чланства, апанаже и привилегије и препознатљивост на домаћој јавној сцени. Истраживачки рад подразумева често дуготрајну верификацију остварених научних резултата од стране анонимних рецензената у међународним научним часописима. Уредници научних часописа не објављују у часописима у којима су уредници и не штампају сами себе, проглашавајући аутоматски сопствене резултате за значајна достигнућа. То је некакав елементарни професионално морални стандард.
Прошле су скоро четири године откако је, 12. јула 2014, професор Карапанџа, кога узгред буди речено нисам никада у животу срео, објавио своју анализу на Пешчанику и указао на плагијат Синише Малог. Оптужујући мене као коловођу, а професора Карапанџу и госпођу Наталију Милетић, независног новинара из Немачке, коју такође не познајем, као главне мобингаторе, професор који је одобрио и потписао докторат Малог наводи у свом памфлету да „скоро четири године стрпљиво чека одлуке надлежних органа Универзитета у Београду“. Ова Ђуричинова изјава је мешавина трагедије, комедије и сарказма. Члан Комисије који је Малом потписао докторат чека четири године да му кажу да ли је посреди плагијат! Ђуричин или не схвата проблем, или је велики шерет. Веома је важно не да нека комисија, одбор, или научно веће, него баш, главом и брадом, сам Ђуричин каже да је погрешио, да није био пажљив и да му је у дисертацији Малог промакао плагијат. Али, не, то Ђуричин за четири године није рекао и сноси свакако трећину највеће могуће професионалне и моралне одговорности. Из њему знаних разлога одлучио је да до краја остане на страни академског прекршиоца Малог и да брани неодбрањиво. Поуздано знам да би на пристојном светском универзитету председник Удружења корпоративних директора изгубио професуру и морао да оде са универзитета. Моја Србија, на срећу Ђуричина, није толико строга. Она не само да неће да му узме професуру, него му дозвољава да као професор у радном односу на Економском факултету буде и даље, у исто радно време, и председник Deloitte Србија и члан одбора директора неколико других компанија.
Потпуно је јасно да је Синиша Мали, као кандидат, академски васпитаван у академском координатном систему који су креирали Ђуричин и још неки други. Резултати су видљиви. Хоћу да верујем да српска академска заједница, ипак, има довољно снаге и моралности да се успротиви науци по мери Ђуричина и Малог. Не могу да замислим садашњег или неког од будућих ректора Универзитета у Београду који ће бити толико храбар да стави ректорске инсигније и промовише Синишу Малог у доктора наука.