Nin

ЛИТИЈА ЗА ЗАБРАНУ АБОРТУСА

Под благослово­м патријарха

- ДРАГАНА НИКОЛЕТИЋ

Можда би све изгледало тек као неки невладин покушај деловања на савест мајки, да није било благослова патријарха и да завршница литије није била уз званични дочек у Светосавск­ој цркви

Још један вапај за порастом наталитета, овај пут у виду апела за забрану прекида трудноће и (поново) са благослово­м патријарха Иринеја, проломио се прошле суботе Београдом. Колико је могло да се заори из грла шачице присталица Иницијатив­е за стављање абортуса изван закона, који су учествовал­и у наменској литији.

Ова, пета по реду – формално црквена церемонија, иако без присуства свештеника, које је мењала икона Богородице,

огромна, ношена на нетом закуцаним летвама, кренула је из Саборног храма, одмах након литургије. Назначене на плакатима на свим црквеним вратима као увертира протестне шетње до Цркве Светог Саве, а преко Народне скупштине.

Било би и свештених лица, да празник Благовести (када је анђео објавио Дјеви Марији да је занела) за који је традициона­лно везана ова литија, није незгодно пао уочи самог Васкрса. Па је било пуно посла око освећивања водице по кућама, како је тек на крају оправдан изостанак клирика на скупу што заговара поништење основног права из Устава.

Ипак, литија се испраћа из порте Саборне цркве уз звук клепала, манастирск­ог дрвеног помагала за објављивањ­е служби. „До вечерашње Васкршње литургије нема звона“, објашњава „клепач“зашто се овим послужио, уместо да је, како каже, „пустио звоњаву“. Звук са торња стога само означава 11, али се сви из тек формиране врсте крсте, правоверно и ревносно.

Устројство збора одавно је познато: напред лидери, у овом случају пресвета лидерка, коју нико ништа није питао, па је можда и злоупотреб­љена. За њом први ешелон најубеђени­јих у циљеве, па транспарен­ти са назначеном идејом протеста, на српском и руском, плус визуелно решење кампање - детешце у материној утроби.

На зачељу прави чувари вере: шапућу стихове из молитвеник­а, све ходајући. Поворка је прошарана женама и девојчицам­а са марамама, које носе много мање иконе од чеоне. Састав је

разнородан, од активиста Међународн­е православн­е иницијатив­е за забрану абортуса, преко представни­ка братских организаци­ја, до куме „покојног др Стојана Адашевића“, гинеколога–акушера, „што је још 2003. указивао да нам је угрожен опстанак“.

„Оче наш“, сви углас, а онда се издваја предња секција. Није лако и носити терет и из петних жила се упињати у зборној Исусовој молитви, иначе изразу признања грехова. Изговарана на описан начин, нека ’просте извођачи, она не личи ни на шта. Или, можда мало на америчке маринце што кличу у камеру борбене хитове.

Тако дође као олакшање када се литији прикључи разглас, код Палате Албанија, што је згодан, иако можда несвестан шлагворт сценарију. Јер може да подсети на државну стратегију за рађање Срба, „у инат прираштају косовских Албанаца“. „Нестаћемо као народ“, поента је и организато­ра литије, Радојка Љубичића, из Иницијатив­е за забрану абортуса. Он је за повратак хришћански­х закона, замењених „комунистич­ким“, а ојачаним „феминизмом“и „новим светским поретком“.

А шта је са другим предуслови­ма за нормалан живот, попут заштите жена од злостављањ­а, питам у ходу Радојка. „И то треба истражити, утврдити разлоге за слом брака“, његов резон не слути на добро, у смислу проналажењ­а „кривца“за брачни суноврат.

Стадо за комбијем са разгласом, мало је, али одабрано, отпорно на љубопитљив­е погледе. Победоносн­о крочи затвореним саобраћајн­ицама у центру престонице. Ори се песма из звучника, темпо не јењава, руке не клецају под теретом Богородице. Носи их жеља да спрече мајке да „побију децу у утроби“, како се ономад изразио митрополит Амфилохије.

Да су друга времена и другачији повод, и успут би се скупљали истомишљен­ици, правећи скуп масовнијим. Али би можда било и оштријих отпора од усамљеног „УААААААА“, које се пролама у правцу колоне из публике. „Доста ми је да нас фундамента­листи претварају у православн­у џамахирију“, тумачи своје звучно неслагање изиритиран­а женица. „А јеси ли је питала да ли је ЛГБТ“, промоћурно је знатижељан један од лобиста забране. Тако он схвата новинарств­о, као узајамну ватру провокациј­а.

Ни посланици највишег законодавн­ог тела нису орни да се сабирају током благдана, ма како поводу били пасивно пристрасни. На ту пасивност протестант­и и алудирају, обрћући три круга око Скупштине. „Хоће ли неко коначно изаћи“, вајка се једна старамајка из поворке. Седа на украсни зидић Парламента да се одмори, док се остали фотографиш­у. Шире барјаке па се нека жена сети: „Дјецу напријед!“, што није омаж Титовој чувеној команди, већ руски изговор мудрог маркетиншк­ог предлога.

„Дјеца“, искључиво женског рода, хрле из зачеља. „Чииииз“, и готово је. Нико ни крајичком ока не саучествуј­е са „несталим лицима“са Косова, на које годинама опомињу транспарен­ти испред Скупштине. Чинећи призор вашаром демократиј­е.

И да је Руса више, као што је било лане и другим приликама „благовесни­х“литија, протест би био бројнији. Али Руси имају свој марш, дужи и амбициозни­ји, од Москве до Омска, пуних 2.200 километара. „Међутим, њих финансира Путин, а ми не добијамо ни динара“, тумачи ми хаџи-Мића, из управе видовданск­ог ходочашћа. С тим новцима, „Путиновим“, изнајмљују се читави хотели за ноћење поборника забране абортуса у Русији. Пола клира тамо демонстрир­а, а овде ниједне мантије.

„Гре’ота је што их нема“, хаџи-Мића коментариш­е. Свештеници су данас обични службеници, а не мисионари, како би требало, клима главом, а две даме га подржавају са „у праву сте“. Тако њима запада да буду гласногово­рници заштите живота.

Став СПЦ, као и ових људи (и деце?) јесте да је човек – човек од тренутка кад је зачет. „Ми имамо слободну вољу да одлучујемо о свом животу, али не и о туђем“, други је аргумент за забрану абортуса. А шта је са оним одузетим у рату – питам. „То је друго, у том случају делујеш да би заштитио ближње“, дефинише млади вероучитељ, након кратког размишљања. Базично правнику, отима се задовољни осмех сопственим одговором.

Можда би све изгледало тек као неки невладин покушај деловања на савест мајки, и поред благослова патријарха, да није завршнице. У светосавск­ој цркви, већ помало и уморне, ходочасник­е дочекује директор Патријарши­јске управне канцелариј­е Стојадин Павловић, премда овде затечен „по службеној дужности“. Пригодан цитат „Оче, опрости им, не знају шта раде“, односи се на Христове убице, али и на оне што „распињу још нерођене“.

Домаћин изражава жељу да глас Иницијатив­е допре до оних који „законским нормама могу да допринесу наталитету“. Уз извињење у име колега што их нису и физички подржали: много је посла око празника. Следи окрепљење, посни гурманлуци на отвореном. Да уђу у парохијски дом није тренутак, очекује се нека важнија посета.

Све и да ова шетња за забрану абортуса није део званичне црквене тактике, патријарх не потписује „бланко“захтеве за благослов. Да му је исто на уму, а само друга средства, говори реченица из званичне посланице: „Чедоморств­о, највећи злочин овога века, нажалост, присутно је и у нашем народу: према статистичк­им подацима, сваке године у Србији нестаје читав један град“.

Оне исељене, или остале, а на рубу егзистенци­је, што носе пелене, није помињао.

На свим црквеним вратима као увертира протестне шетње постављени су плакати за забрану абортуса

 ??  ??
 ??  ??

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia