ЛЕТИ, ЛЕТИ ГАГАРИН

25. минут

Да је Гагарин знао шта ће га постхумно задесити у Србији, вероватно би ономад двапут размислио да ли да уопште лети у тај свемир или да се мане ћорава посла. Јер шта год да је неко урадио, заиста није заслужио да добије споменик који личи на „пез“играчку и то без бомбона

Јуриј Алексејевич Гагарин, совјетски космонаут, први је човек који је отпутовао у свемир далеке 1961. године, у 27. години живота. Седам година касније погинуо је на рутинском лету са још једним пилотом, а његова смрт и данас је обавијена велом мистерије.

Споменик Јурију Алексејевичу Гагарину, совјетском космонауту, први је споменик који је постављен код тржног центра Пирамида 2018. године. Свега седам сати касније изазвао је, због свог изгледа – споменик, не Гагарин – салве негативних реакција јавности, а ко га је и зашто тако брзо преко ноћи поставио, и даље је обавијено велом мистерије.

Да је Гагарин знао шта ће га постхумно задесити у Србији, вероватно би ономад двапут размислио да ли да уопште лети у тај свемир или да се мане ћорава посла. Јер шта год да је неко урадио, заиста није заслужио да добије споменик који личи на „пез“играчку, само са несразмерно умањеном главом. И без бомбона.

Још једна мистерија која ће, као и све добре мистерије, вероватно остати без одговора јесте како је споменик, од идејног решења, преко израде, па све до постављања прошао све инстанце одлучивања, а да нико није приметио ништа необично.

Ту постоји више претпоставки. Можда су мислили да је у питању концептуални рад. Рецимо, глава Јурија Гагарина је тако мајушна и једва видљива јер је заправо јако високо, чак у свемиру, дакле, споменик је метафора.

Или је можда ово само прва фаза изградње споменика, такозвана А1 фаза. Можда је намера да се на споменик касније поставе летелица Восток 1, али и пас Лајка, која је дала свој живот како би мисија за Гагарина била припремљена тако да буде безбедна. Зато сада споменик делује мало чудно и празњикаво, али ако се стрпимо две, највише две и по године, добићемо и остатак.

Може бити и да су доносиоци одлука помислили да је у питању један прост, практичан и прагматичан разлог, а то је – штедња. Лако је правити којекакве главуџе великана у просперитетним временима. Али када се стежу каишеви на све стране, када се штеди сваки динар да би нам суфицит био што већи, и Гагаринова главица величине главице младог купуса је велика инвестиција.

Уосталом, не каже се без разлога да величина главе није битна. Мала, али техничар! Није важно колика је, већ шта представља. А представља... нешто. Сигурно.

Но, да не будемо баш толике цепидлаке. Споменик је већ ту, па треба размислити како можемо да освежимо причу и учинимо је бар мало занимљивијом.

Споменик је лепо одавање почасти, чак и кад је такав какав је, али зашто ту стати? Зашто од свега не направити рецимо перформанс?

Постоји ли, на пример, нешто пригодније и лепше него да овај величанствени споменик лансирамо у свемир? Облик ракете већ има. Јурија Гагарина већ има. Фали само добар ракетни мотор, али које су шансе да то не производи баш ниједна од 657.890.000 фабрика које је председник Александар Вучић отворио у последњих пет година? Проблем решен.

И још нешто. Гагарин се после један сат и 48 минута вратио на Земљу. Споменик, ако га лансирамо, не мора да се враћа. Стварно.