Власт је дефинисана нашом апатијом
МИЛАН НЕШКОВИЋ, РЕДИТЕЉ
Стварно не знам коме није јасно да је Косово већ признато. Не знам када ће престати убеђивање народа да ампутирана нога може поново да израсте
Стварно не знам коме није јасно да је Косово већ признато. Не знам када ће престати убеђивање народа да ампутирана нога може поново да израсте. Не може, можда ћеш једном моћи да добијеш пластичну која ће да ради исто као и ампутирана, можда ће бити и боља, али да ти израсте поново неће никад, мајке ми
Редитељ Милан Нешковић је најотворенији саговорник кога памтим од када објављујем интервјуе на страницама НИН-а. Одужићу му се за његово некалкулантство тако што ћу искрено да кажем да мислим да је „Краљ Бетајнове“(Иван Цанкар ) у његовој режији на сцени ЈДП-а потпуно феноменалан и да сам имала осећај да није могуће да има и другачијих мишљења.
Да ли имаш осећај да сте направили одличну представу?
Мислим да смо направили веома битну представу. Поставили смо актуелна питања, али без просценијумског викања на публику, коме је српско позориште постало склоно. Не занима ме позориште у коме се редитељ и глумци љуте на гледаоце, само што им не кажу: „Што сте дошли? Како вас није срамота да долазите у позориште док људи немају хлеба да једу!? “
У чему је актуелност Цанкареве драме?
Макс Крнец је лик који нешто неће, као и цела наша опозиција која само има идеју да неће Вучића на власти, али не видим шта хоће. Све моје бивше девојке су знале шта неће, али никада нису знале шта хоће, зато су ми „бивше“девојке.
Зар не постоје ситуације када је довољно да нешто нећеш? На пример: „нећу да ме бијеш“?
Нећемо доживети никакву промену докле год не будемо имали борце за нешто, а не борце против нечега. Не, није довољно да ме неко не бије, хоћу да живим у уређеном друштву у којем се деца не лече СМС донацијама, где живот није таблоид... Срби памте до четвртка. Несрећу памтимо целога живота, али добре ствари заборављамо за три дана. Само нас несрећа уједињује вековима уназад. Када ће Србе нека срећа ујединити?
Представа има три чина раздвојена кроз наслове: петак, субота, недеља. Завршава се насловом „понедељак“, после којег се на сцени више не дешава ништа, а публици остаје да на путу до куће тумачи шта би такав крај требало да значи. Шта си хтео с тим понедељком?
Позориште можда може нешто да промени у људима кроз сам позоришни чин, али не кроз имплементирање идеје коју би редитељ или глумац хтели да усаде људима у мозак. Сваки човек у публици мора сам да одлучи шта ће да уради у понедељак и ког понедељка планира да се освести. Свако друштво апсолутно заслужује власт коју има и ми морамо да будемо тога свесни.
Какву власт ми имамо, опиши је?
Власт коју ми имамо је дефинисана нашом инертношћу и апатијом. Нама гласа једва преко 50 одсто популације. Ја сам један од људи који не гласају. Не могу више да гласам против некога, није ми довољно да смо против нечега, а не за нешто. Не могу да дам глас лажним опозицијама и лажним дисидентима. Не могу да слушам да против партијског запошљавања говори човек који је постављен за директора културне институције декретом странке и против воље запослених! Друштво у коме је највећи дисидент Кокан Младеновић заслужује тридесет пута горег владара од Вучића.
Уз све поштовање твог мишљења, не разумем смисао аргумента: „нећу да гласам за мање зло“. Шта има природније и нормалније него да се човек опредељује за мање зло, о чему год да се ради?
Мени није нормално да ме убеђују да то што одбијам да гласам за мање зло значи да подржавам Вучића. Ја желим да будем неопредељен! Не желим да учествујем у овој политичкој зајебанцији! Молим да ми се допусти да будем неопредељен! Допустите ми да нисам ни за четнике ни за партизане, допустите ми да могу да не навијам за Партизан или Звезду, молим вас ми то допустите. Против сам Вучића и мислим да је одвратан, да је тоталитариста и да нас води у тридесет пута горе време од Милошевићевог, али дозволите да не волим ни вас из опозиције, да ми се гадите и ви, не толико као он јер он је зло, али ми се ипак гадите. Молим вас, пустите ме да будем неопредељен!
Да ли заиста верујеш да нас чекају гора времена од оних која памтимо?
Да. И језиво ме нервира самозадовољство с којим годинама људи изговарају: „Ја не знам ко гласа за Вучића?!“Па, ево, ја знам. Србија није Стари град и Врачар, Србија је моје Ваљево где цео мој комшилук гласа за њега. Мој покојни отац је презирао Милошевића, али је са шездесет и нешто година кренуо да брани Вучића. Тада смо се први пут посвађали око политике и први пут сам се уплашио да се враћају деведесете. Замишљам да је до рата дошло када су се неки отац и син посвађали око Слободана Милошевића.
Мени је идиотски да неко може да да своје синове за парче земље богате једино, како кажу Крушевљани, „осиромашћеним“уранијумом. Које парче земље може да буде вредно живота твог детета
Да ли се бојиш рата? Да ли можеш да замислиш да је то поново могуће?
Могу врло лако да замислим ноћне телефонске разговоре које сви они воде између себе. Вучић и Хашим Тачи не постоје један без другог, Додик не постоји без Изетбеговића, једни друге одржавају и вероватно заједнички смишљају заплете који могу да их одрже на власти.
Пре две године си направио представу „Берлински зид“која говори о судбини једне српске породице на Косову, тада си изјавио да је за тебе „ретардиран“онај који је спреман да жртвује синове за земљу. Да ли ти данас изгледа другачије?
И даље стојим иза тога. Мени је идиотски да неко може да да своје синове за парче земље богате једино, како кажу Крушевљани, „осиромашћеним“уранијумом. Које парче земље може да буде вредно живота твог детета? Ја, Милан Нешковић, сељачина из Ваљева, „не бих дао никога ни за што, а камоли сина за ово, него за синов нокат дао све ово и придодао све оно, па једном лопатом прегрнуо, побусао, поравнио и ово и оно, за оца и сина и спас овог народа распетога на ово и оно“. Не знам да ли знаш ко је ово написао? (М. Бећковић)
Како би изрекао свој став о Косову ?
Направио бих позоришну представу, мелодрамску љубавну причу између Вучића и Хашима Тачија који ноћу разговарају преко сигурне линије. Док
жена спава поред, Александар шапуће у слушалицу: „Хашиме, недостајеш ми, нисмо се дуго видели, ... хоћеш бити следећег четвртка у Бриселу, .... долазим и ја, једва чекам да се додирнемо малим прстима онако у пролазу, .... Хашим каже: „Волим те“, а он ћути,... „Зашто ћутиш?А ти мене?“.... „Не могу више да причам жена ми се враћа из купатила”, .... И крај те представе би био као у великим мелодрамама, као у „Казабланки“, на пример. Љубавници се растају и одлучују да жртвују своју љубав зарад неког „вишег циља“, у овом случају је то зарад наставка вековне мржње.
Какав је крај? Да ли Вучић признаје Косово?
Стварно не знам коме није јасно да је Косово већ признато. Не знам када ће престати убеђивање народа да ампутирана нога може поново да израсте. Не може, можда ћеш једном моћи да добијеш пластичну ногу која ће да ради исто као и ампутирана, можда ће бити и боља, али да ти израсте поново неће никад, мајке ми. Није то почео Вучић, и Коштуница и Тадић су нас уверавали да је све могуће ако ми дубоко верујемо у то и ако имамо веру у Бога, јер је Бог на нашој страни, а када су Бог и Путин на српској страни, онда не можемо да изгубимо.
Ако Бог говори кроз уста патријарха, онда заиста никада пре није било подржанијег владара од данашњег председника Србије. Како се то може објаснити?
То је у нашем друштву најшкакљивија тема - можеш да причаш против овог и оног, али цркву не дирај! Одмах креће дрека: ко си ти да оспораваш патријарха који је Богом постављен!? Али, ја мислим да он није Богом постављен него да је политички постављен. Први човек због кога сам ја постао традиционалиста је био патријарх Павле. Због поштовања које су моји родитељи имали према његовом лику и делу, ја и сада после смрти оца славим славу, славим Божић, славим Ускрс... Али за мене наш патријарх Иринеј није духовник,већ политичка и апсолутно световна фигура. Начин на који говори ме додатно убеђује да је овај световни свет једино што постоји, јер ако се он, који се замонашио пре педесет, шездесет година, толико бави дневном политиком, онда то значи да ни сам не верује да постоји нешто после овога. Шта те тера да говориш оно што мислиш упркос свести колико ћеш људи разљутити?
Слобода. Нисам дужан никоме ништа, за све што сам до сада урадио сам сам се изборио и зато се осећам слободно да кажем шта год хоћу и кад год хоћу. Са друге стране, што сам старији све више схватам да нема ништа лакше него бити искрен и говорити истину. Много је теже прећутати и бити паметан за добробит своју. Што ја морам да кажем све и свуда? Што дајем интервјуе који мојој мајци скраћују живот за по пар година? Можда зато што сам у суштини глуп. Шапчани имају израз „много паметан човек али велика будала“. Све више мислим да сам то ја.
Зашто мислиш да твоју мајку кошта твоја слобода ?
Моја мајка је после очеве смрти остала сама у сабласној кући у Ваљеву, нема довољно новца да је одржава, а не може да купи ништа за паре које би добила од продаје. Кад прочита овај разговор, постаће јој јасно да се никада нећу запослити у државној фирми. Њој треба да се ја запослим у некој државној институцији, да имам стабилну плату, да дигнем кредит, купим стан... па да онда може на миру да легне у оно гробно место што је купила поред покојног оца... Она тако замишља живот.
Шта се може замерити било којој мајци која тако види ствари?
Први грех им је што мисле да је једини успех бити запослен у државној фирми из које нико никад не може да те отпусти. Други грех је што сматрају да деца треба да им живе живот са фластером на устима да би се домогла ситних задовољстава, станчића, кола, ... Мајке васпитавају своју децу да буду
Мој покојни отац је презирао Милошевића, али је са шездесет година кренуо да брани Вучића. Тада смо се посвађали. Замишљам да је рат деведесетих почео када су се неки отац и син посвађали око Милошевића
полтрони и најчешће изговарају: „Ћути, немој да лајеш!“
А шта је за тебе успех?
На пример то што сам дошао у позицију да могу да радим само са оним глумцима за које мислим да су добри људи. Дубоко верујем да зли људи не могу да буду велики уметници. Могу да направе неке блескове, али не и да буду велики. Мислим да је успех што се у мојим поделама више никад неће пронаћи неко за кога бих рекао: „Овај је зао човек, али је много добар глумац“. Могу да кажем и још нешто о успеху, иако може да звучи препотентно: открио сам да је много теже подносити успех него неуспех. И ако хоћеш да будем скроз искрен, то је тренутно мој највећи животни проблем.
Објасни ми то?
Када човек доживи неуспех, многи људи се окупе да га подрже, да му се нађу... Неки то раде из искрености, неки из гордости, али неуспешан човек ретко остаје сам. С успехом је потпуно другачије, успех ретко кад имаш с ким да делиш. Осећам како се однос људи из мог посла према мени драстично мења. Пре неки дан сам трећи пут заредом чуо да мој професор Иван Меденица прича: „Нешковић је есенесовац“!? Питао сам га: Зашто сам ја есенесовац кад сте ви државни службеник? Одговорио ми је да никад то није рекао три пута. У реду, али зашто је то рекао и једном? Ја мислим да је ствар у томе што он нема друго објашњење како једна сељачина из Ваљева која нема никакав педигре за тако велику ствар као што је српско позориште може да има четири представе у четири најбитнија позоришта у Београду, у БДП-у, ЈДП-у, Народном позоришту и на сцени Атељеа 212. Не видим ниједан други разлог да ми се пришива та значка, осим као неверицу да је могуће да неки провинцијалац, чији је покојни отац камионџија који никада у животу није прочитао књигу, а мајка фризерка која обожава уметност, успева две године заредом да наступа на Стеријином позорју са по две представе.
Шта данас мислиш о одлуци прошлогодишњег жирија да не додели награде, да ли је она била политичка ?
Не. Ја сада могу да ти кажем да је састав жирија ове године такав да сам сигуран да ће бити додељене све награде. У селекцији се налази и моја пред-
става „Ожалошћена породица“коју сам радио у најстаријем руском националном театру. Планирам да што пре кренем да правим кампању где ћу да причам да је Ангела Меркел директно забранила Вучићу да руска представа победи на Стеријином позорју, јер у супротном може да заборави на њену подршку и за Косово и за све друго. Зашто не бих то радио? Шта би то било другачије од кампање коју је прошле године водио Кокан Младеновић? Каква је то грандиозност? Зашто би Вучића интересовало Стеријино позорје и Кокан? Пре могу да замислим како се држи за главу и виче: „Што нисте дали Кокану све награде!? Требало је све награде да му дате да не може ништа да каже. Што ми правите додатне проблеме!?“
Да ли држи главу у шакама због отказа једином драматургу у Вршачком позоришту, смене директорке КЦ у Пожеги, отпуштањем директорке библиотеке у Станишићима...
Ја мислим да такве врсте одлука доносе разни медиокритети и полтрони којима се Вучић окружио и који траже начине да му се додворе. Не желим да га браним, али замишљам да он свако друго јутро кад добије извештаје о глупим потезима својих полтрона, себе ставља пред дилему: да ли је боље бити зао или глуп?Ако народ сазна да он не држи све под контролом, ризикује да испадне глуп. Зато он бира да буде зао. Претпостављам да је то шифра: боље бити зао него глуп.
Хајде да се вратимо на шифру за успех у уметности. Да ли си је открио?
Што се мене тиче, мислим да је ствар у потпуној посвећености. У исто време имам фобију да ћу умрети млад и да ћу се због своје повишене температуре на којој све радим истрошити. Давно је прошло време уметника алкохоличара који седе по задимљеним бифеима до 6 ујутру и такмиче се ко је попио више вињака. Ритам којим ми радимо је тешко издржљив. Небојша Глоговац је до своје 49. године постигао ствари које ће тешко неко достићи. Обожавање какво је он имао од еснафа и од публике је ретко ко пре њега имао. Можда Гага Николић, али он је доживео једну озбиљну каријеру и озбиљне године. Глоги је сагорео. Ужасно се плашим да би то могло да се деси сваком од нас.
Да ли умеш да опишеш „чудо“од Ненада Јездића у улози Кантора?
Знаш зашто је он толико велики глумац? Он је у овом тренутку генерацијски сигурно највећи, сада је у пуној снази и физички и ментално. Први пут сам помислио да је баш сада толико велики, зато јер му је глума постала трећа или четврта ствар и у животу. На првом месту су му породица и љубав коју шири са својом женом и са четворо деце, на другом месту му је имање на селу и дестилерија, а на трећем позориште. И мислим да ћу и ја постати истински озбиљан редитељ тек када режија престане да ми буде најбитнија ствар на овој планети. Али морам да ти кажем још нешто. Најсрећнији сам због тога што знам да сам пронашао свог глумца и што је он пронашао свог редитеља. Ми имамо комплементарне енергије, он је у стању да разуме моје махање рукама, моје муцање, неколико минута посматра моје неуротичне невербалне индикације, онда ми намигне и само каже: „Течо, разумео сам те!“
Шта ти прво пада на памет ако те питам за утиске из Русије?
Био сам запањен колико Руси које сам сретао не причају о политици. Кад ми је успевало да их наговорим да причају о Путину, слушао сам најстрашније ствари. Али када их питам: За кога ви гласате, најнормалније одговарају: Па, за Путина!
Како то објашњавају?
Руси су свесни да су мали, а да је Русија велика и важна. Није им битно шта они мисле о Путину, зато што верују да је одличан за Русију као државу.
Да ли можеш да замислиш да гласаш за Вучића с таквим резоном?
Не могу.
Да те је Ана Брнабић позвала да уђеш у Савет за креативне индустрије, да ли би прихватио?
Никад у животу.
Зашто?
Зато што више не бих био слободан да кроз дело говорим оно што мислим, а од згађености према себи не бих ни био у стању да више ишта стварам. Када бих се продао зарад сопственог дела, одузео бих себи могућност да будем велики уметник. Можда бих остао записан у историји српског позоришта, али бих се исписао из самог себе.