СВАКА ВЛАСТ ИМА СВОЈЕ БОГАТАШЕ И РОБИЈАШЕ
Кутлача је у Србији јако важан инструмент. Људи из врха власти стално говоре „ја ћу дати“, али не кажу од кога ће узети, а казан је све празнији. Људи одлазе и ускоро неће бити народа ни за шта, ни да ради, ни да хапси, ни да гласа
Миодраг Зец
Професора економије на Филозофском факултету у Београду Миодрага Зеца бије глас да нема длаке на језику. Није је имао ни у фебруару 2014, када је уочи ванредних парламентарних избора за НИН говорио о српској „казино економији“и упозоравао да опасност од тоталитаризма или анархије није искључена и да ћемо, ако изостану стратешке промене, преврнути казан у борби да свако уграби бар нешто за себе. Четири године касније НИН се одлучио на експеримент - његове старе одговоре смо преформулисали и од њих направили питања за нови интервју. Сами просудите колико се Србија променила за један пун четворогодишњи мандат, током којег су грађани два пута излазили на ванредне парламентарне, једном на редовне председничке и још једном на локалне изборе у Београду и још неким општинама.
Пре четири године рекли сте да је Србија друштво прерасподеле, а не стварања, да не постоји радост сетве, већ само страст жетве и то, ако може, туђе њиве. Да ли се бар нешто од тада променило?
Србија је у својој историји имала пуно дисконтинуитета. Што се ствари више мењају, све више остаје исто. Ретроактивно мењање закона и стечених права је опасан преседан. Ревизија распона у пензијама је почетак, следи ли ревизија откупа друштвених станова, приватизације?
Сматрате да се у Србији сви боре за то ко ће држати кутлачу. А шта је са казаном из кога сви грабе?
Кутлача је јако важан инструмент. Људи из врха власти стално говоре „ја ћу дати“, али не кажу од кога ће узети.
Казан је све празнији, али се дно стално измиче. Држава сада узима од једних да би дала другима, а казан се помало пуни и због политичког контекста - капне понешто споља да овде не буде још горе, јер је Балкан ионако буре барута.
Указали сте на то да смо образовање толико обесмислили да је и преписивање изгубило креативни значај, јер је у неким школама довољно само да платиш школарину. Да ли је академска заједница саучесник у овом „удруженом злочиначком подухвату“?
Много су нам пута несрећу нанели други, а образовање смо растурили сами. Људи нису свесни колико је опасно када амброзија захвати систем. Овде су све очи упрте у економске теме, на то ко је богат, а ко сиромашан, а у друштвима дисконтинуитета, какво је наше, за 24 сата може се променити конфигурација имовине у земљи. То се повремено и дешава тако да свака власт има своје богаташе и робијаше. Али, ово са образовањем је злочин. Када поделите хиљаде лажних диплома и ти људи уђу у систем, проблем постаје скоро нерешив. Увек кад улазим на Филозофски факултет на
коме су предавали Острогорски, Цвијић, Чубриловић, Медаковић, Срејовић... осећам пијатет и трему. А ако и на Београдском универзитету има спорних диплома, можете замислити шта се дешава на неким другим универзитетима. Србији треба култ знања и компетенције уместо култа послушности и поданичког менталитета.
И 2014. сте тврдили да овде свака власт има своје тајкуне. Шта то говори о карактеру власти?
После сваког преврата, сви се заклињу да ће све променити. А чим освоје власт, прво што ураде је да се они мењају и прилагођавају постојећој матрици. Власт се не мења концепцијски, већ само персонално. Само ретко кад и само понегде заживи принцип компетентности, јер је овде врховна вредност – лојалност и без те особине се не може доћи на неко кључно место. Зато и стагнирамо. Е зато је Нушић бескрајно актуелан.
Очекује се реконструкција владе, којој сте пре четири године саветовали да се најпре врати неколико корака уназад ако жели да Србија иде напред. Јесу ли вас коначно послушали? Зар вам се не чини да се сваки дан враћамо уназад?
За судбину нације од одличујућег значаја је избор геостратешког правца. Ми се бескрајно вртимо укруг и сада смо, после 150 година, поново на прагу Берлинског конгреса, са низом геостратешких дилема. Срби су и 1878. мислили да ће их Русија подржати, а она је подржала Бугарску.
Много су нам пута несрећу нанели други, а образовање смо растурили сами. Када поделите хиљаде лажних диплома и ти људи уђу у систем, проблем постаје скоро нерешив
И садашња власт се узда у Русију?
Зато и кажем да се вртимо укруг и не знамо како из њега да изађемо.
Кључна заблуда је што се држава схвата персонално, а не институционално. Још се нисмо изјаснили какву државу хоћемо – правну - државу континуитета или револуционарну - државу дисконтинуитета. Сваки избори се доживљавају као судбински, јер никада није заживела подела власти на законодавну, судску и извршну. Тамо где је потребна персонализација - код законодавне власти, да се зна ко су представници народа - ње нема. Али је има у извршној власти, свима је важно ко је министар, а ту би требало да је важна само компетенција. Све је наопако и зато посланици реагују на звонце. А они би требало да направе рам, из чијег оквира не би смео да изађе ниједан министар. Али без рама може бескрајно да се импровизује.
Дакле, Ристичевић и Мартиновић би требало да направе тај рам?
Скупштина би требало да направи рам за кошницу, а пчеле да праве мед. И пошто меда нема, они додају мало шећера (субвенција), а понекад их пчеле изуједају.
Још ако уместо пчела терају бумбаре да праве мед...
Ха, то сте ви рекли, али има и тога.
Замерате што кречимо зидове док нам темељи клизе. Могу ли се градити институције док се не санира клизиште?
Све геостратешке дилеме су отворене. Током целе историје траје дилема: коме се приволети царству. Цар Душан продао је Пељешац и Стон да би изашао на Егејско море и од тада до данас је наша главна дилема - запад или исток. И нисам сигуран, шта год власт говорила, да је одлука донета. А у много горој смо ситуацији, јер је свуда око нас - запад и НАТО, тако да смо у тору из кога је тешко изаћи. Бог је превисоко, а Руси предалеко.
Поново ћу вас цитирати да „политиканти маме народ олако обећаном брзином“и да ће „то на крају и творце те политике скупо коштати“. Зар грађане то већ није скупо коштало, а политичари на власти сада имају већу подршку него 2014?
Капа доле за маестрални политички маркетинг. Српски народ има много „лепих“особина, трпељив је и брзо заборавља, али има и једну гадну навику, кад прекипи реагује бурно и спонтано. А сви наши реформатори док се пењу на власт руше за собом степенице, као да никада неће сићи. Када дође време силаска то је најчешће болно и недостојно.
Је ли вас живот натерао да промените став да је у Србији успостављен систем вредности у коме је онај ко учи штребер, а онај ко ради - будала?
Заиста не разумем зашто су наши политичари отворили себи рак-рану лажним дипломама. Као код Нушића, важно им је да испред имена буде „др“. Још опасније је што људи са лажним дипломама има у министарствима и на важним местима у државним службaма. У комунизму је постојао субјективни осећај да ће сутра бити боље. Сада већина мисли да ће сутра бити горе и зато људи одлазе. Не само због економских разлога, већ зато што Србија није уређена држава, што власт државу третира као батину која јој је тренутно на располагању, а не као цивилизацијску тековину. Велики народи одлуке доносе унапред, на основу предвиђања, а мали су као родитељи који последњи, прекасно сазнају да им се дете дрогира или да га брачни друг вара - сви около знају, само они не знају. Зато Енглези излазе из ЕУ, а ми се убисмо да уђемо, таман на бракоразводну парницу, јер смо на свадбу и весеље закаснили. Али, зато смо мајстори да пост фестум оправдамо поразе и од њих направимо мит. Историјске су чињенице да су Марко Краљевић и Стефан Лазаревић били турски вазали, а опевани су као јунаци, док је Вук Бранковић, иако је убијен у турском ропству, проглашен за издајника. Ми још не знамо шта се десило на Косову.
Знамо ли шта се тамо сада дешава?
Не знамо. Навешћу један пример. Огроман новац се троши на универзитетско образовање на Косову и то би имало смисла да се образују људи са Косова који тамо хоће и да остану. Било би логично и да они успут уче и албански језик - уосталом Харадинај и Тачи знају српски - јер како могу да опстану на Косову, било оно независна држава или не, ако не знају језик већине? Али поента је што се тамо школују људи који никада неће ни отићи у Приштину. Чим заврше траже посао у Београду, у неком министарству или некој јавној служби.
Јавне финансије би биле још стабилније да су потпуно укинули пензије! Али тиме је власт ретроактивно нарушила правни поредак и направила балон дуга који ће кад-тад експлодирати
Али власт нас убеђује да нам никада није било боље, да је Србија лидер у региону, да су пензије веће него икада...
Само што данас не постоји зид од кога из Источног Берлина не може да се види како је у западном делу, јер на Гуглу можеш да видиш колике су плате и пензије у другим земљама. И да ниједна земља на свету није смањила пензије на начин као Србија. И може власт да се колико хоће хвали фискалном консолидацијом, али је незаконитим смањењем пензија направила балон јавног дуга од 300-400 милиона евра и он ће кад-тад експлодирати. Па, ако је то тако добро, зашто то нису и други урадили? Истовремено, изостало је реструктурирање јавног сектора и државне администрације. Подаци говоре да је јавни дуг међу највећим, а плате и стандард међу најнижим у региону.
Откуд вам уверење да ће тај дуг морати да се врати?
То ће морати да се реши на исти начин као дуг војним пензионерима и „стара“девизна штедња. Не би био проблем да су пензије смањене свима линеарно. Не, тиме што су једнима узели, а другима нису, нарушили су систем. И за ту одлуку је био најважнији политички критеријум. Када ме је сељак из западне Србије, који има малу пољопривредну
пензију на једној свадби питао шта мислим о смањењу пензија, а видим да је бескрајно радостан што су највише смањене највеће пензије, рекох му да је то баш дивно и да ме чуди како се раније нису тога сетили. И он свим сватовима прича како је, ето, и професор подржао ту меру. Али, не да му ђаво мира, ето га опет и пита шта ће Влада даље да предузме. Што више тврдим да не знам, он све уверенији да нешто кријем. На крају му кажем да сам начуо да ће од оних који имају 10 хектара земље да узму четири и да ће онима са једним дати два хектара.
И како је реаговао?
Ако то ураде стварно су будале, повика он, а ја му објашњавам да је то исто као и са пензијама, да би сви требало да имамо отприлике исто... А онда идемо даље, да онима са уштеђевином од 10.000 долара или више оставимо 1.000, а остатак да поделимо људима који немају уопште штедњу. То јесте пут којим се ређе иде, али ми се чини да смо ми, смањењем пензија, пошли баш тим путем.
Али је чињеница да су јавне финансије стабилизоване...
Лако их је на тај начин стабилизовати. Још боље би их стабилизовали да су потпуно укинули пензије! Власт је ретроактивно нарушила правни поредак. Могла је да смањи будуће пензије, али не могу закони ретроактивно да се примењују. И сада имате бесмислену ситуацију, неко добије решење за пензију на 100.000, а исплаћују му 80.000 динара. И Законом о универзитету су ретроактивно редукована права запослених. Ако нема континуитета радног права, онда је заиста све могуће. Да поништимо диплому сваког ко је докторирао на марксизму? У Србији се гради капитализам, а нисмо одговорили на елементарно питање, да ли је пристојно бити богат и колико се може поседовати? Апсурдно је да сада уплаћујеш доприносе за пензијско и здравствено осигурање, а знаш да ће ти пензија бити мања од оне коју би требало да добијеш и да ћеш, ако се разболиш, морати да платиш преглед код приватника. Да ли је субвенција од 9,5 милиона евра немачком Континенталу доказ да наша држава као Супер Хик отима од сиромашних да би дала богатима?
Нема боље субвенције од уређене државе. Швајцарска и Британија не дају субвенције, а сав капитал оде тамо. У Србији се тако надокнађује трошак непостојања правне државе. Врхунац бесмисла је што се оне дају и индустрији у којој нема незапослених, компанији чији је промет већи од српског БДП-а. Код нас је вест дана да је за неку предионицу на југу Србије исплаћена субвенција фирми, која је машине увезла из Јапана, а вуницу из Турске, па се после питамо чија мајка црну вуну преде. Власт најављује новчану помоћ за рађање деце, а са оваквим законодавством, којим је редуковано радно право, немогуће је бити запослен и имати децу.
Власт се брани тврдњом да и друге земље дају субвенције...
Које земље? Само оне које су исте или горе од нас. То је погрешан пут. Уређен систем је најбоља субвенција. И нормално је што странци траже субвенције, али није нормално што им наша власт даје, јер се тим путем не може побећи од сиромаштва. Ми стално тражимо трећи пут, иако знамо да он води у трећи свет. На страну то што би буџет требало да служи да се финансирају школство, здравство, одбрана, судство, социјала... а не стране компаније. И кад смо већ код грешака, не постоји земља која је убрзала развој јачањем домаће валуте. Уместо да се угледамо на Словенију, која није делила субвенције и слабљењем своје валуте је стимулисала извоз. Власт у Србији ради све супротно. Динар јача према свим валутама... Слаба привреда, а јака валута? То на кратак рок даје
Власт се не мења концепцијски, већ само персонално. Све је наопако. Врховна вредност је лојалност тако да посланици реагују на звонце. Зато стагнирамо, а Нушић је бескрајно актуелан
илузију да се нешто креће набоље, али то је као да возите собни бицикл, лудачки окрећете педале, а стојите у месту.
Иако одавно упозоравате да код нас продуктивност расте спорије од плата, да се та разлика финансира инфузијом и да смо готови када се боца испразни, председник Вучић најављује ново повећање плата пре краја ове године?
Могуће је, у редистрибутивним системима, да неко време плате расту брже од продуктивности, али на дуги рок то није могуће, а да се систем не уруши.
Власт се хвали напретком на Дуинг бизнис листи, највећим страним инвестицијама, смањењем незапослености, растом плата и пензија... Зар професор такву власт не би оценио чистом десетком?
Али није све баш тако. Дуго траје полемика да ли је заиста толико смањена незапосленост, јер ако јесте зашто нам БДП брже не расте, шта раде ти људи. Причају нам како су пензије веће него икад, а оне су реално, због инфлације, много мање него што су биле. Наша власт је јачањем динара и инфлацијом узела штедишама део њихове имовине, јер њихов новац сада не вреди као пре. Губиш ако штедиш и у динарима и у девизама. Гаји се култ инвестиција, штедња се уништава, а одакле новац за инвестиције ако не буде штедње?
Опет ћу вас цитирати: „Наши реформатори су као човек који се попне на мердевине да поправи струју, а онда виче: жено дај сијалицу, дај шрафцигер и на крају му се поломе мердевине“. Па зашто нас онда хвале ММФ, Светска банка, страни инвеститори... Да ли нам они држе мердевине да не паднемо, или...
А да нема дужника као што смо ми, коме би ММФ био потребан? Зашто САД не зову ММФ у помоћ, иако имају огроман и фискални и спољнотрговински дефицит? За оне који воде државу најважније је да погоде правац којим се иде, јер када уђеш у погрешан воз, све станице су погре-
шне и уместо да си све ближе, ти си све даље од циља. Осим ако циљ није само да се возимо, а не знамо ни где ћемо стићи.
Често власт као оправдање наводи проблеме у региону, а сад шаље сигнале да је и разочарана ставом Запада...
Бојим се да растакање на Балкану није завршено. Мени, на пример, распоред позивних телефонских бројева за регион указује да је неко неке бројеве можда оставио за неке нове земље - 381 је Србија, 382 Црна Гора, 383 је у међувремену додељен Косову, 385 Хрватска, 386 Словенија, 387 БиХ и 389 Македонија, а још су празна поља уз бројеве 384 и 388. Да их неко није „резервисао“за Санџак, Војводину, западну Македонију, Републику Српску...
Рекли сте да у Србији нема социјалног бунта зато што „народ зна да је магацин празан и да нема смисла на њега јуришати“. Је ли онда за власт најбоље решење да се магацин скроз испразни?
Бунта нема зато што они који нису задовољни одлазе, неће да мењају државу зато што неће да живе у њој. Ако се настави депопулација ускоро ћемо доћи у ситуацију да неће бити народа ни за шта, ни да ради, ни да хапси, ни да гласа. То је проблем.
Да ли и даље мислите да овде нико није срећан, ни онај ко има пара, ни онај ко нема? Да ли је срећна бар власт, јер испада да њу воле и они који имају, и они који немају пара, јер на сваким следећим изборима СНС осваја све већи проценат гласова?
То је тачно, али није слатко владати несретном земљом, јер су све већи трошкови владавине. У уређеном систему ствари иду саме по себи, а овде се влада ручно. Имамо људе који од три покварена трактора могу да направе један, али нико не зна да направи нови трактор. Сви импровизују, а главни нам је мото - нека буде што бити не може. Па како може бити што бити не може?
Пар критичких речи на рачун власти било је довољно да вам лично председник Вучић јавно одговори. Како сте то доживели?
Просто ми је незамисливо да шеф државе, која има огромне проблеме, нађе за сходно да одговара на сваку критику, независно од тога ко је у праву. И још се јавља на ТВ Хепи после посете Немачкој, где је био у посети Ангели Меркел, а не са рутинског обиласка свих места наших невиђених успеха. Хвала му што мисли на мене, иако мислим да нисам толико битан да би се мноме бавио.
А да то није и порука другима који се не одушевљавају успесима власти?
Шта њему то треба кад ионако има сву власт? Нама фале правна држава, демократија и јавно мњење. Власт не схвата благословеност јавног мњења и кад је оно у праву, и кад није. Неко са стране неке ствари боље види. Зато селектор седи поред игралишта и гледа, јер не може центарфор на терену да боље види шта у тиму не штима. Наши властодршци не схватају природну потребу да имају опозицију. Не видим смисао те патолошке потребе да сви исто мисле, а заиста сам запањен тиме да шеф државе има времена да чита све шта се пише и говори. И с обзиром на то да воли да се хвали како стварно много ради, требало би да зна да није уопште важно ко колико ради, већ какви су резултати рада. Проблем је ако се ради, а ништа се не уради. Не верујем да, на пример, Ангела Меркел ради колико и Вучић, али у Немачкој систем ради сам за себе. Било би боље да и наши политичари мање раде, а да има више резултата. Српски сељак ручно копа њиву по цео дан, његов колега у Тенесију седи, пије пиво и џојстиком управља трактором, а има 20 пута веће приносе. Код нас се још гаји комунистички култ мануелног рада. Зато други граде за вечност а ми „држи воду док мајстори оду“. Стално нешто брзоплето радимо, уместо да добро размислимо пре него што нешто погрешно урадимо. Увек журимо а нисмо далеко одмакли, презиремо стратегију и робујемо импровизацијама. Онога ко је склон сумњи и промишљању пејоративно називамо филозофом, а размишљање не сматрамо радом. Просперитетни народи промишљају ex ante а ми се, нажалост, ex post чудимо шта нас је задесило.
Сви наши реформатори док се пењу на власт руше за собом степенице, као да никада неће сићи. Када дође време силаска, то је најчешће болно и недостојно