Бекетовски разговори пред нервни слом
ГАША ШЕПРТЉА НАПУНИО 60 ГОДИНА
Увек у прекраткој зеленој ролци, уским црним панталонама и офуцаним плавим патикама, косе неукротиве попут његовог духа, архиву никада није средио на начин којим би шефови били задовољни, а закаснела пошта остала је до краја омиљен темељ за гегове
Повик Тијамјкубжју!, добар домаћи превод изворног Rogntudju! – ономатопејом ублаженог светогрђа Nom de dieu!, које због Гашиног шепртљања урлају бројни јунаци његовог универзума – у минијатури објашњава зашто је дело моћног стрипаџије Андреа Франкена вољено и више од две деценије након што га је ауторова смрт последњи пут потписала. Ко је имао среће да Гастона први пут прочита у детињству, у свакој је фази одрастања у њему могао пронаћи нешто ново. Љубав према најлењем раднику и најризичнијем изумитељу планете, или барем Белгије, почиње радошћу слепстика, наставља се подршком Гашином дечачком излуђивању ауторитета, развија се поштовањем за Франкенове и Гастонове пацифистичке и еколошке субверзије, и уживањем у њиховој сатири канцеларије и бизниса, да би се напослетку вратила у пуну радост слепстика, јер такозвани озбиљан живот у коначници ништа боље ни не заслужује.
Све је то унапред видео генијални Франкен, који је 1957. већ десет година шефовао такође чувеним – и код нас такође превођеним – двојцем Спиру и Фантазио, објављиваним у стрипском магазину Спиру. И поред напора уметника, у часопису су се вазда јављале рупе које је требало попунити, па је уредник издања Иван Делпорт предложио Франкену новог јунака, замишљеног као лењивца запосленог у самом Спируу. Гастонов долазак на свет месецима су пажљиво припремали Франкен, Делпорт и још један сјајни Спируов уметник, Жидем, мамећи, рецимо, читаоце плавим отисцима стопала по маргинама часописа. Тако драматична најава лако се могла издувати попут балона, али Франкен и дружина су легенде стрипа, те је Гастон на сцену ступио бекетовским разговором за посао. – Ко сте ви?
– Гастон.
– Шта тражите овде?
– Чекам.
– Шта чекате?
– Не знам… Чекам…
– Ко вас је послао?
– Речено ми је да дођем…
– Ко?
– Не знам више…
– Да дођете због чега?
– Да радим…
– Шта да радите?
– Не знам... Унајмљен сам…
– И сасвим сте сигурни да је овде требало да дођете?
– Баах.
Како каже домаћи назив једне од укоричених збирки Гастона, звезда је рођена, и наредних четврт века Гаша је провео формално задужен да се бави поштом и архивом Спируа. Увек у прекраткој зеленој ролци, уским црним панталонама и офуцаним плавим патикама, косе неукротиве попут његовог духа, архиву никада није средио на начин којим би шефови били задовољни – за разлику од колега, које су се лудо забављале у лавиринту који је једном од ње направио – а закаснела пошта остала је до краја омиљен темељ за гегове. Не може се, међутим, рећи да је дангубио. Смислио је аутоматски чекић за људе које мрзи да закуцавају ексере, чија је једина мана била то што га човек мора за зид закуцати ексерима; фарбу за под која се моментално суши (и успут човека за стално решава проблема са фарбањем јер уруши под); кофер на точкићима, покретан електронски (чији мотор заузима толико места да се у кофер могу спаковати само четкица за зубе, сапун и сунђер); аутомобилски погон на угаљ (чији су гасови експлодирали на ауто-путу, лансирајући први и последњи пут славну Гашину крнтију брзином од 160 на сат); противпровални систем (који је редакцију сачувао од провалника, јер се овај упетљао у гужву жица којима је Гастон повезао аларм).
Да Гастону није недостајала ни спортска жица, потврдио је бранећи у легендарној фудбалској утакмици коју је његова редакција одиграла против љутог ривала (и изгубила 1:15). Музикалност је испољио изумевши гашофон, застрашујући хибрид хорне и харфе који је изазивао земљотресе и неконтролисане летове ловачких авиона. Понеки Гашин изум имао је и комерцијални потенцијал. Израдио је, на пример, машину која је исписане папире рециклирала у чисту хартију и мастило.
Једина је невоља била у томе што је за показни опит изабрао уговор о спонзорству који је његова фирма управо потписала са богатим бизнисменом Емеом де Месмекером (господином Гужвићем). Када већ
помињемо Гужвића – коме је Гаша ненамерно и бескрајно креативно саботирао десетине покушаја да са Спируом склопи поменут уговор – Франкенов универзум био би незамислив без Гашиних колега, пријатеља и жртава попут надређених Фантазија, Леона Прунела (Жмурка) и Жозефа Булијеа (Уходића), цртача Лебрака (Тушка), Гашине симпатије „госпојице Зорице“, најбољег другара и саучесника у многим авантурама, Жилета-од-преко-пута, те архинепријатеља полицајца Лонтарена (Милкана), у вечном покушају да Гастону наплати било какву казну. Лонтарен је, међутим, „архинепријатељ“само зато што стрип мора да га има, јер у Франкеновој васиони на први поглед нема озбиљних зликоваца, те чак и Милкан напослетку бива симпатичан, барем док доживљава нервни слом гледајући паркометре које је Гаша поново уништио.
Ипак, као што и Тијамјкубжју! детету прво доноси радост звука, а потом радост неваљалства, и Гастон је на други поглед више од забаве. Франкен се није либио да у стрипу да подршку Гринпису – који је ангажовао Гастона да гашофоном престрави китоловце – или да у необично депресивној епизоди прикаже Гашиног галеба, љубимца и партнера у злочину, како одбија да уђе у ауто након што је на телевизији видео птицу улепљену нафтом. Франкен је смео да нападне и сопственог послодавца. Гнев због тога што је Спиру рекламирао макете војних авиона, укључујући и немачку авијацију из Другог светског рата, Франкен је каналисао епизодом у којој јунак саставља управо такву летелицу
– … Ах! Сада и кукасти крстови… Изгледа да овакви модели имају највише успеха... Код дебила – и шаље је да бомбардује несрећног Жмурка (Па шта? Треба с времена на време показати онима који праве овакве играчке чему оне служе). Најснажнији приказ Франкенове политичности ипак је плакат који је геније смислио за Амнести интернешенел, ужасавајућа епизода у којој Гастона тајне службе неименоване диктатуре туку, излажу електрошоковима, дрогирају, приморавају да гледа силовање госпођице Зорице, и најзад одводе на вешала. Непосредно пред пад, Гастон се буди, и мада срећан што је све било само ноћна мора, панично саопштава Тушку да је његов кошмар „и стварност у том истом тренутку“, након чега Франкен позива људе да се придруже хуманитарној организацији.
Ни Франкенов борбени дух не би, наравно, био довољан за Гастонову трајну привлачност.
„Франкен је велики уметник. У поређењу са њим, ја сам осредње шкрабало“, рекао је нико други до славни Ерже, творац Тинтина.
Таквим похвалама на рачун Гастоновог творца могао би се испунити простор за овај текст. Колега из Спируа, Морис, творац Таличног Тома, сматрао је да је Франкен увек био
Ако је филм по мотивима стрипа ужасан, као што тврди Франкенова ћерка – лоше усмерени глумци, дебилан сценарио, катастрофалан ритам гегова, тај ће промашај бити пародичан тријумф најбоље ходајуће катастрофе у историји стрипа
револуционар. „Сви ми цртамо стрипове. Франкен ради нешто сасвим друго“. Приказ те различитости даје и Синтија Роуз, ауторка Стрипског журнала, угледног америчког часописа који стрип схвата као озбиљну уметност и таквој га критици подвргава. Роуз подсећа на епизоду француског телевизијског шоуа из седамдесетих у коме су цртачи, међу њима Франкен и Морис, импровизовали надовезујући се један на другог.
„Франкен почиње преплашеним пацовом. Потом сви ускачу – мачка која га јури, полицајац који лудо вози, порезник, гангстер, каубој, бесна супруга, итд. Али док се остали служе стрипским тропама, Франкенови додаци увек су неочекивани. Када је Пејо у стрку убацио пиле, Морис је додао кувара који маше секиром. И не трепнувши, Франкен је додао ознојеног дебељка који очајно трчи – управо му је одсечена глава и чврсто је стиска под руком. Франкен, који табле тако напуни детаљима да изгубите компас, виртуоз је покрета. Нико никад није представио напреднију или лакшу физику. Његов свет неће да чека, неће да мирује и никада не слуша“, записала је Роуз.
Има тога још – још један познати стрипаџија, Марсел Готлиб, и крунска хвала, на питање зашто никад нико није рекао ништа лоше о Франкену.
„Лоша реч о чему? О Франкеновом животу? О његовом раду? Нема ничега за прекор! Уздуж и попреко у нашој професији постоји потпуни консензус – Франкен је највећи.“
Највећи је извесно постао и због демона који су га опседали целог живота. Франкен је тврдио да је и Гастон део његовог развоја, који је напослетку довео до Црних мисли, крајње црних стрипова фокусираних на „смрт, катастрофе и очај“, што би рекла Синтија Роуз.
„Црне мисли имале су две врсте јунака – људе који пате и људе који уживају у наношењу патње. Ликови су или потпуно тамни или голо, дрхтаво бели. Свако опипава свој пут у свету без светла.“
Године 1962. Франкен је упао у депресију и привремено одбацио Спируа и Фантазија, које ће доцније сасвим препустити другима. На Гастону је ипак радио и тада.
„Мислим да у животу постоји важан тренутак. Момент када откријете да ништа није игра. Да је озбиљно, да ништа није бесплатно, да су задовољства ретка и да је тешко наћи срећу. Гастон помаже да се тај тренутак одложи.“
Гастон то може и данас, и моћи ће увек. Па чак и ако је филм по мотивима стрипа, који је управо стигао у домаће биоскопе, ужасан, као што тврди Франкенова ћерка – „Лоше усмерени глумци, дебилан сценарио, катастрофалан ритам гегова“, рекла је Изабел Франкен – тај ће промашај бити пародичан тријумф најбоље ходајуће катастрофе у историји стрипа, још један добар повод да се дрекне Rogntudju!
Андре Франкен је постао највећи захваљујући демонима који су га опседали целог живота. Тврдио је да је Гастон део његовог развоја, који је напослетку довео до Црних мисли, крајње црних стрипова фокусираних на „смрт, катастрофе и очај“