Сагоревајућа ватра

Nin - - Панорама - МИРОЉУБ СТОЈАНОВИЋ

Филм Марија Магдалена редитеља Гарта Дејвиса проблематичан је, неуспешан и естетички ирелевантан филм. С друге стране, филм је немогуће одбацити.

Нова филмска транспозиција Исусовог страдања, сада испричана из перспективе Марије Магдалене, која се више од апостолског гласа јавља готово гласом јеванђелиста, проблематизује и удваја теолошку перспективу, али и коригује историјску. Као сапутница Исусове теодицеје али и сведок његовог страдања, Магдалена (у тумачењу Руни Маре) конфронтира своју религиозну спознају и своје виђење Исусовог послања са погледима осталих апостола. С обзиром на то да је Ватикан 2016. године Марију Магдалену званично прогласио једним од апостола, учинивши тиме крај вековној контроверзи, Гарт Дејвис је ову Магдаленину оптику узео као полазиште и наративни оквир свог филма.

Но, први разлог за нелагоду је начин на који је у филму представљен сам Исус. У тумачењу великог Хоакина Финикса, Исус из Дејвисовог филма остаје резигнирани, пасивни фаталиста којем недостају битне атрибуције божанског послања. Сагоревајућа ватра његове визије, антидефетистички искорак у жртву и искупљење, а не тек тело над којим се врши егзекуција. Марија Магдалена је, без жеље да то буде, у целини филм контрамитологије. Оно што у њему повремено иритира јесте једна врста неприличне контемплативности и готово сви се понашају као марљиви ученици који узимају лекције из медитације. Редукција на тврдо језгро реалности подразумева да Дејвисов филм није антитеза према политици, а самим тим и нешто другачије делање актера. Када то кажемо, мислимо на два уистину вредна Дејвисова доприноса актуелизацији Исусовог страдања. Први је проблематизација Исусовог послања из угла апостола Петра, који је наговештај Божјег краљевства и самог Исуса као навеститеља острашћено видео као „позив на револуцију која пролива и крв…“у шта се брзо разуверио. Други, далеко најинтелигентнији Дејвисов потез, толико интелигентан да је само због тога филм вредан гледања, јесте потпуно одсуство Римљана из простора његовог кадра, али и из Историје. Нема Понтија Пилата, нема обзнањујуће пресуде, нема смиривања узавреле масе од стране римских легија, нема арбитрарног римског тела које би понело историјску кривицу над проливеном крвљу невиног…

Политички радикализам Дејвисовог филма толики је да збуњује: Исусово страдање, те његово ступање у Божије краљевство по цену страховите патње, политички говорећи, интерни је догађај и он је контекстуализован неспоразумом између самих Јевреја. Истина је да у филму Исусово братство и његова микрозаједница немају етничка обележја, што је нужна претпоставка универзализма његовог послања, али је исто тако уочљиво да се окупацијско присуство (као чисто политичка категоријалност) неутрализује и учини што мање видљивим. Тек на нивоу једног римског војника у напуштеном селу.

Марија Магдалена, на начин на који је види Гарет Дејвис је глумачки равна, предвидљива, без већих трансформативних моћи... Није много учињено да се забележи како је Исус радикализовао и трансформисао њену свест у корист визије божанског краљевства. За решавање ове енигме тек размена погледа са Исусом није довољна, јер је реч о наговештају а не о објашњењу.

Тамо где се дијалог показује недовољним Гарт Дејвис је, као и Франко Зефирели у свом шесточасовном ремек-делу Исус из Назарета, простор свог филма испунио музиком. Велики недавно преминули исландски композитор Јохан Јохансон, Дејвисовој визији Јудеје 33. године, дао је потпуно нову, додатну димензију.

Велики недавно преминули исландски композитор Јохан Јохансон дао је нову додатну димензију

Филм: Марија Магдалена Режија: Гарт Дејвис Улоге: Руни Мара, Хоакин Финикс

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.