Транспозиција живота
Уоскудној литератури о игри од ране ренесансе до половине XXI века преведене код нас, књига Балет и модерна игра Сузане Ау у веома добром преводу Катарине Стојков-Слијепчевић, представља изузетан допринос бољем упознавању модерне игре настале већ почетком двадесетих година 20. века, као егзистенцијалне и уметничке потребе човека да негира и превазиђе устаљене класичне форме предренесансних, ренесансних и класичних балета доба Луја XIV.
Према Џимију Ратеру, изванредном енглеском познаваоцу игре и позоришне уметности уопште, који је написао и предговор овој књизи, „модерне играчке трупе изводе дела која се крећу од наративног театра, пуног емоционално резонантног покрета и музике, до представа које личе на шоу рок бенда на сцени: кореографија може укључивати различите елементе од видеа уживо, компјутерски генерисане анимације до изговарања текста уживо (глумца или играча). Савремени кореографи не дају предност техници на врховима прстију, већ подједнако користе технике и покрете борилачких вештина, џеза, хип-хопа, разних стилова окретних игара као што су фокстрот и танго, и природне кретње као што су трчање, прескакање и падање“.
Стара класична дела са оркестарском пратњом често се комбинују са новонарученим делима која по музичкој пратњи (поп или рок музика, или електронска), а самим тим и корацима, кореографском имагинацијом, и мешавином стилова, не личе на некадашња, али имају веома јак индивидуални печат кореографа и извођача. Ове промене (на сцени) иду упоредо и са односом публике према сценским догађањима. Упоредо са доживљавањем игре и уметничке транспозиције играча и кореографа, у публици се јавља жеља да и лично учествује у представи допуњавајући импровизовањем игру и режију.
То је израз жеље публике да колективно узме учешће у радости стварања. Као што су се у представама и поворкама уличних спектакала старе Грчке придруживале масе одушевљених гледалаца, делећи са извођачима радост и занос колективне креације представљања. Бити, попут глумаца и играча, „неко други“, увек је занимало све оне који у уметности преображавања виде могућност надградње сопствене личности карактерима друкчијим од њихових, судбинама и ситуацијама.
И данас можемо видети слични феномен, нарочито за време представа Битеф театра, или у кореографијама савремених уметника којима публика често „помаже“било игром, имитирањем покрета, ситуација, па чак и понављањем текста глумаца на оригиналан начин. То су изазови којима публика не може да одоли, попут деце која уживају у подражавању, измишљању, а пре свега у учешћу у нечем што јесте транспозиција живота, али је и много више од тога.
Mодерне играчке трупе изводе дела од наративног театра до шоу рок бенда