ПУТИНЧИЋИ И ЕРДОГАНЧИЋИ
Процват аутократских лидера
Oд Каспијског до Јадранског мора - и не само тамо - све се више учвршћују вође којима демократски легитимитет, и кад га имају, није довољан, па се препуштају својим цезаристичким поривима
Илхам Алијев, кога већ сада вероватно није претерано назвати доживотним председником Азербејџана, познат и као велики пријатељ разних српских владајућих гарнитура - толико велики да нам је својевремено, у време владавине Демократске странке, у замену за финансирање реконструкције Ташмајданског парка без примедби с наше стране увалио и статуу свог оца Хајдера, својевремено такође шефа државе чија је десетогодишња владавина била обележена масовним кршењима људских права - прошле седмице је, ни на чије изненађење, и по четврти пут заредом победио на председничким изборима. На власти од 2003, Алијев јуниор је свој трећи мандат ноншалантно скратио за шест месеци, кажу како би се 2025. избегло поклапање термина председничких и парламентарних избора; претходно се, наиме, још 2009. побринуо прво да буде укинуто ограничење броја председничких мандата, а онда 2016. и да трајање појединачног мандата буде продужено на седам година. О резултату, наравно, није морао да брине: освојио је 86 одсто гласова.
Алијев је дакле - јасно је већ и на основу ово мало података - диктатор par excellence. То што се у Азербејџану избори још одржавају, и што на њима реда ради учествују и неки други кандидати (оно мало опозиције што још показује знаке живота прошлонедељно гласање је бојкотовало) ту ништа не мења: без свих других предуслова за
демократско друштво, избори су само празна, шупља форма.
Азербејџан је, међутим, и земља коју је добро имати за пријатеља, јер захваљујући приходима од експлоатације богатих резерви нафте и гаса тамошња држава има пара - и вољна је да их пласира у иностранству. Један од водећих шпанских фудбалских клубова, Атлетико Мадрид, доскоро је тако за главног спонзора имао управо Азербејџан; а и још понеко се као Србија - рецимо, Црна Гора - о азербејџанску стратешку издашност огребао кроз хортикултурне интервенције, уз подразумевајући споменички додатак. И зато ћете чак и на за моралисање увек спремном Западу сразмерно ретко чути гласне критике на рачун азербејџанских власти.
У том кључу читано, сасвим је природно и што су Алијеву изборну победу међу првима похитали да честитају Александар Вучић и Милорад Додик, двојица балканских властодржаца који још нису наишли на аутократу којим нису били импресионирани. Мада се њихов ентузијазам једним делом можда може да објасни и околношћу да Азербејџан (нема сумње пре свега јер и сам има нерешена територијална питања с Јерменијом) не признаје независност Косова, а кад је о српском председнику реч и тиме што ускоро треба да путује у Баку.
Да ли су Алијеву честитали и из Подгорице? Ако јесу, није примећено, мада неукусно накићена честитка коју је својевремено црногорски председник Филип Вујановић послао Алијеву за рођендан сугерише да ни тамо нису равнодушни пред азербејџанским достигнућима. Ако је пак честитка изостала, можда је то зато што им се не допада како је испао онај парк; или за-
то што су били презаузети сопственим председничким изборима, на којима је протеклог викенда - опет ни на чије изненађење - победу већ у првом кругу, освојивши натполовичну већину (53,9 одсто) гласова, однео апсолутни владар, некрунисани књаз и краљ Црне Горе, вечити Мило Ђукановић.
Човек који је премијер први пут постао још 1991. и који ће потом ту функцију обављати још у шест наврата, сада се по други пут враћа и на место шефа државе; али ни онда када формално није заузимао ниједну од те две државне функције и када се задовољавао само оном партијском, није престајао да тамо буде све и свја. Једини политички преживели из некадашњег трилинга „младих, лијепих и паметних“који су на таласу „антибирократске револуције“испливали на врх - Момир Булатовић и Светозар Маровић одавно су, и на крајње неславан начин, завршили као историјске фусноте - Ђукановић је сада у прилици да за пар година на номинално највишој државној функцији обележи невероватних 30 година континуираног боравка на власти. То ће некима свакако изгледати као достигнуће - понајпре вероватно самом Ђукановићу и његовом окружењу - и у извесном смислу оно то несумњиво и јесте, кад се узме у обзир шта је све претурио преко главе, какве су га све сумње и афере пратиле, и колико је далеко све то време опозиција била од тога да га скине с престола. Али је истовремено и жалосно, јер указује на неспособност једног човека да, након што је остварио све политичке и личне амбиције које је могао имати, вођење земље коначно и стварно препусти неком другом и посвети се нечему - било чему - другом; и, још много горе, на неспособност једне земље, макар и тако малене, да изнедри нове лидере и политички се еманципује тако што ће се најзад одмаћи од тога да буде посматрана искључиво кроз призму оваквог или онаквог односа према том једном човеку и његовом клану.
Проговорио је нешто на ту тему и главни опозициони председнички кандидат Младен Бојанић, који је добио респектабилан број гласова - 33,4 одсто - и који је одбио да Ђукановићу честита победу. И уочи избора и после њих, понављао је да је лидер Демократске партије социјалиста „заробио“црногорску државу и друштво, и чини се да је то досад можда и најприближнија дефиниција те нездраве међузависности успостављене између једне земље, која ни скоро три деценије од пада Берлинског зида и даље нема искуство смене власти, те њеног лидера, чија је способност идеолошко-политичког пресвлачења ваљда једина варијабила у иначе непромењивом стању ствари.
Кад се већ помиње мењање боја: Натали Нугеред, француска колумнисткиња британског Гардијана, објавила је недавно у том дневнику чланак у коме упозорава на опасност коју по прилике у Европи представљају „политички ка-
Победа Фидеса резултат је непоштеног изборног система који фаворизује Орбанову странку, уситњености опозиције, те орвелијанске пропаганде режимских медија
мелеони“и „опортунистички демагози“попут Вучића и мађарског премијера Виктора Орбана - лидера чији значај, каже она, не треба потцењивати. Да двојица „великих пријатеља“не би застранила више него што већ јесу, сматра Нугеред, Европска унија мора да стане у одбрану својих принципа тако што ће искористити своју меку моћ утицаја на земље које предводе, кроз комбинацију притисака и подстицаја; али пре тога веома добро сажима суштину њиховог приступа политици.
„Орбан и Вучић су наклоњени један другом зато што имају пуно тога заједничког, упркос чињеници да је један од ЕУ направио непријатеља иако је њен део, док је други изван ње, а тежи да јој се придружи. (...) Обојица подилазе националистичким осећањима, истовремено успевајући да одрже функционалну везу с важним играчима унутар ЕУ - пре свега с Немачком. И обојица су чврсторукаши који не маре за систем поделе власти, либералну демократију или слободу медија. (...) Њихова снага потиче из способности да осете одакле ветар јавног мњења дува - и како да га искористе за своје потребе. (...) Правци у којима се крећи чине се различитим, али њихова мотивација је иста: консолидација моћи“, пише бивша уредница париског Монда.
И то каква консолидација. Иако је неспорно да су странке које предводе далеко најпопуларније у Мађарској и Србији, степен личне моћи којом обојица располажу далеко превазилази оквире онога што би им на основу реалне подршке у бирачком телу припадало у било којој уређеној, истински демократској земљи. Мађарски случај је, ипак, фасцинантнији, будући да наш северни сусед од 1989. наовамо није искусио ништа ни приближно траумама, шоковима и катастрофама које су нас у континуитету сналазиле - а ипак се дошло до тога да две земље почињу јако да личе једна на другу.
Исход овомесечних парламентарних избора у Мађарској, на којима је Фидес забележио још уверљивију победу него што се очекивало, ипак није толико последица свесрдног прихватања премијерове политике - мада је једним делом и то - колико резултат непоштеног изборног система који снажно фаворизује Орбанову странку; уситњености опозиције; те бесомучне, орвелијанске пропаганде у чију службу су упрегнути режимски медији (других тамо практично више и нема).
Фидес је у протеклих осам година на власти потпуно централизовао власт, успоставио монопол над медијима и оформио патронажну мрежу од ње високо зависних и стога веома лојалних локалних играча, наводи у тексту за Форин полиси Жејке Чаки, виши истраживач у америчком Фридом хаусу. Партија је „створила нову буржоазију коју одликује послушнички однос према властима и која чињење политичких услуга преферира у односу на друге начине стицања позиција. Јавна администрација, државне институције и институције под државном контролом, те стално растући круг компанија које редовно побеђују на јавним тендерима препуне су таквих људи“, наводи она. Додајте томе тренутно повољну економску климу у земљи, те константно креирање домаћих и страних „непријатеља“- пре свега у лику Џорџа Сороса и избеглица који тобоже само што нису преплавили свету мађарску земљу - и ето рецепта за Орбанов успех. Успех који сада намерава да максимализује увођењем нових рестриктивних мера, укључујући и практично гушење невладиног сектора, који види као главну преосталу претњу свом апсолутизму.
И тако се у појасу од Каспијског до Јадранског мора - и не само тамо - све више учвршћују и све дубље утврђују стари и нови путинчићи и ердоганчићи, вође којима демократски легитимитет (у случајевима кад га имају) није довољан, па се препуштају својим цезаристичким поривима и илузијама о сопственој величини, док њихове земље, у бољем случају, чак и кад им наизглед не иде лоше, изнутра труле; или, у горем, нису ни престајале да пропадају.
Само нек’ је њима лепо.
Сасвим је природно што су Алијеву изборну победу међу првима честитали Вучић и Додик, који још нису наишли на аутократу којим нису били импресионирани