ИЗДАЈА УВЕК ДОЛАЗИ ИЗ СРЦА

Грачаница – једна премијера

Замислите и сложите ове податке: Народно позориште Приштина са тренутним седиштем у Грачаници, са правно административном службом у Косовској Митровици, без матичне сцене, са ансамблом који је разасут по Србији и за косовске власти илегална, паралелна институција која нема право да обавља своју делатност. Када све то саберете, чини вам се незамисливо да овог 12. априла 2018. седите у Дому културе у Грачаници, месту од десетак хиљада становника и гледате представу Бановић Страхиња.

Све делује нестварно и чудесно у исти мах. Препуна сала Дома културе

где има 400 седишта, једноставно и функционално сведена сцена, увежбани глумци у једној од најбољих режија Небојше Брадића. А текст Борислава Михајловића Михиза написан пре тачно 55 година, никад нам ближи ни бољи, него прошле недеље у четвртак увече. Грачанички Бановић Страхиња се дешава у телевизијском студију, а ликови носе савремена одела. У тексту се помињу средњoвековне војничке титуле, фортификације и оружје, али то има слично дејство Сорокиновом поступку у роману Дан опричника.

Представа Бановић Страхиња све време, са несмањеним интензитетом,

одржава три структурна нивоа: свет бомби и разарања у Сирији и на Косову, медијску манипулацију, текст и ликове епског косовског циклуса. Паралеле нове блискоисточне ратне кампање и бомбардовања Србије 1999. године сасвим су логичне. Готово пророчки, после премијерног извођења представе, догађаји у Сирији су је додатно актуализовали.

Небојша Брадић, коме је ово први пут да ради у овом позоришту у Грачаници, са тадашњим приштинским ансамблом поставио је у овом позоришту у Приштини 1995. године Српску драму Синише Ковачевића и Лаки

комад Небојше Ромчевића. У разговору за НИН објашњава шта је медијска манипулација данас, која га занима поводом ове представе:

„Кад је о медијској манипулацији реч, она је производ популистичког дискурса који данас тријумфује. Бренд Трамп, као и други лидерски брендови, повезани су са огромним богатством и луксузом. Популистички лидери `знају шта се мисли`, шта би требало одлучити и какве су одлуке наjбоље за све. Живе категорије попут нације и вере за њих постоје као политичка варијабила на медијској пијаци."

Популистички актери користе политички језик, притом наглашавајући разлике међу групама. У Михизовом комаду, српски државни канцелар Војин Југовић преноси мишљење недодирљиве Мајке Југовића: „Чим је мајка проговорила прву реч, знао сам да смо били на погрешном путу. Издаја увек дође из срца, зато и јесте страшна.“Ова реченица покреће талас прогона и екскомуникације, који се завршава свирепом казном на смрт.

Први текст у представи Бановић Страхиња је пренос говора Цара Лазара пред косовску битку. Овај текст је писан „у стиху, да се боље памти, притом у народном, вулгарном стиху, да делује на масе“. У представи нема лика Влах Алије, похотног и окрутног Турчина, који немилосрдно пролива крв хришћана, уништавајући њихове домове, отимајући жене и поганећи светиње. Тај лик је као стереотип настао у пропагандној књижевности шеснаестог века и као такав је преузет у народној песми. Изостављен је лик Страхињине мајке, због анахронизма који не припадају корпусу представе.

Централно питање драме Бановић Страхиња јесте Страхињино праштање жени. Међутим, ако Страхиња не убија жену, то не значи да јој и прашта. Он јој поклања живот, о праштању нема ни речи. Али, за кривицу жене – некажњавање је равно праштању.

Брадић закључује да овом представом на известан начин позориште одужује дуг традицији, испуњавајући своју обавезу да освештане вредности поново испита и сагледа свешћу, разумевањем и маштом модерног човека.

Подсетимо читаоце да је праизведба драме Бановић Страхиња Борислава

У представи нема Влах Алије, похотног и окрутног Турчина, који немилосрдно пролива крв хришћана. Тај лик је као стереотип настао у пропагандној књижевности 16. века

Михајловића Михиза била у Југословенском драмском позоришту, у сезони 1962/63. Листајући белешке редитеља Мате Милошевића, наишли смо на редитељску дилему: желео је да представу изведе у универзалним костимима, а не у костимима епохе. Ипак, одлучио се за средњовековни костим. Та конвенција је трајала до 1996. када су у Будва Град театру костими и опрема лоцирани у диско клуб, у будућност. У овој представи у Грачаници играју Небојша Ђорђевић, Милан Васић, Зоран Карајић, Игор Дамњановић, Милена Јакшић и Душан Симић. Формално, она је рађена у копродукцији са Шабачким позориштем.

Предраг Радоњић је тек нешто више од пола године на месту директора Народног позоришта Приштина са сценом у Грачаници. А Дом културе у Грачаници којим годинама веома успешно руководи Живојин Ракочевић, најзначајнији је културни центар на Косову и Метохији. Прошле године, новцем који је добијен од Министарства културе Србије, дограђено је 200 квадратних метара за потребе позоришта и радови се приводе крају. Огромна је радост због овог подухвата којим се рад позоришта чини подношљивијим. Радоњић руководи тимом од 45 запослених. Многи од њих примају минимални лични доходак, а глумаца са платом је 13. Није му лако да се носи са проблемима које мора да решава, али он је свестан мисије коју има ова установа културе:

„Не можемо више сами и ова копродукција са Шабачким позориштем је показала да бисмо тим путем могли и даље. Већ следећу представу, Гогољеву Женидбу, радићемо са Српским народним позориштем из Новог Сада, и у томе видимо додатну могућност нашег умрежавања у позоришну мапу Србије и повезивања са осталим позориштима. Уједно, тиме бисмо обезбедили даљи живот представи коју произведемо у Грачаници, јер овде смо ограничени чињеницом да у Грачаници можемо одиграти премијеру и још једну репризу, а потом покривамо сва места на Косову и Метохији где можемо да играмо. Укупно, то је највише десетак играња, што је мало за представу у коју се уложи пуно новца, труда и времена.“

За плате, материјалне трошкове и програмске активности, ово позориште годишње добије 70 милиона динара из буџета Министарства за културу Србије. Прошле године, произведено је седам премијера, што је и за веће позоришне куће равно подвигу. А да не помињемо околности које често наизглед нормалну ситуацију зачас претворе у компликовану. Рецимо, овај ансамбл је недавно два пута у Звечану одложио извођење представе Ужас и беда Трећег рајха Бертолда Брехта у режији Слободана Скерлића. Први пут је разлог био у чињеници да је дан пред игру убијен Оливер Ивановић, следећи пут је одложено јер је дан пре ухапшен Марко Ђурић:

„Ове године је тачно 70 година од оснивања Народног позоришта у Приштини, а ми смо у парадоксалној ситуацији да као наследници тог континуитета не можемо да одемо у зграду у Приштини коју смо ми направили, не можемо да добијемо нашу документацију, нити наш фундус. Ја могу лично да одем у Приштину, да причам и пазарим на српском и да немам проблема, али као представник српске републичке институције немам приступа било где“, каже са горчином управник Предраг Радоњић.

После премијере у Грачаници разговарали смо са Александром Станковићем, в. д директора Шабачког позоришта, у коме има 37 стално запослених чланова, од чега је 11 глумаца. Каже за НИН да је ово прва сарадња са Народним позориштем из Приштине, сцена у Грачаници и да га то веома радује. Шабачко позориште има столарску радионицу и два кројача и тако су костими и сценографија за Бановић Страхињу направљени управо у Шапцу:

„Публика ће у Шапцу видети ову представу 23. априла када ће се играти у част награђених на затварању позоришног фестивала Шабачко пролеће..“

А публика у Београду видеће Бановић Страхињу на сцени Раша Плаовић у среду 25. априла.