ПРЕДИКЦИЈА МРАЧНЕ САДАШЊОСТИ
Феномен Црног огледала
Револуција зна да се појави кришом, као плод грешног размишљања једног од припадника система. И Карл Маркс је, знамо, одрастао у умереном богатству трирске средње класе. Чарли Брукер, аутор серијала Црно огледало, није – ако је веровати Википедији, а само Црно огледало готово да призива епизоду на ту тему – завршио факултет јер је као дипломски рад покушао да приложи дисертацију у којој се бавио компјутерским играма, касније започевши медијски живот пишући рецензије игара и хумористичке текстове за часопис PC Zone. Након тога, водио је емисију у којој је обрађивао најзанимљивије телевизијске појаве, од онога што је видео цео свет до опскурних тренутака који би остали познати двојици људи да он није решио да их јавно обзнани. На крају, последњи рад пре Црног огледала била је међужанровска мини серија Dead Set, о зомби епидемији у кући Великог брата, са стварном
водитељком британске верзије Великог брата, овога пута у очигледно зомбификованом стању. Брукер је, дакле, нешто између аутора и коментатора, маштовит сатиричар којем је, да би точкови почели да се окрећу, потребно гориво из света уметности или развоја технологије.
Но, оно што је необично, и што је у корену Црно огледало феномена, јесте да је његов виновник нека врста конвертита, „geek“који почиње да увиђа опасности дигиталног света којег је од самог формирајућег периода личности (што би било почетком и средином осамдесетих, будући да је рођен 1971, са ЗX спектрумима и комодорима 64) део. Прве две од три епизоде првог серијала, емитованог давне 2011. године, откривају углавном лошије стране Брукеровог ауторског приступа. У премијерној епизоди (мада би тачније било рећи телевизијској драми), усамљени лудак или терориста отима чланицу краљевске породице и у замену за
њено пуштање захтева да премијер у живом телевизијском преносу сексуално општи са свињом. Црно огледало, и када на спољашњем плану то тако не делује, заправо се увек одвија у мање или више блиској будућности (а која је паралелна, узнемирујућа верзија садашњости). Тако, премијерову одлуку не доноси он већ јавно мњење својом активношћу на друштвеним мрежама. Наравно, содомија ће се догодити а наш премијер, годину дана касније, не трпи јавне последице своје срамоте. У датој фабули имамо неколико проповедничких елемената: идиотски развој догађаја постаје могућ захваљујући милионима идиота који о њему изражавају своје мишљење, лајкујући и дислајкујући; најгори замисливи ужас који починимо биће убрзо заборављен јер живимо у времену тренутка; власт не постоји, осим у форми сумњиво изабраних људи који своје дане проводе у страху од моћи налогодаваца, били они ми-
лијардери из сенке или бедници који свест о својој вредности добијају притискајући „палац горе“тастер. Брукерово проповедништво забрињавајуће мере достиже у другој епизоди првог серијала која се већ одвија у визуелно комплексној и суморној визији будућности. Људи проводе своје дане у затвореном простору, ходницима и собама налик оним у свемирским бродовима, вртећи педале стационарних бицикала и тако производећи енергију за шта добијају „вредносне поене“, неку врсту виртуалног новца. Једина забава је шоу потраге за музичким (и осталим) талентима, директна и немаштовита копија „Србија/Америка/Британија... има таленат“ужаса. На крају, када наш јунак изгуби разум и уживо, пред жиријем, и из најплеменитијих побуда, изврши демаскирање целокупног света површности у којем живи, за шта следи награда у виду сопствене емисије (је ли, то је нешто ново, те ће бити и гледано), схватамо да смо претходних сат времена провели уз подгрејане Хакслија и Маклуена (и то кроз сиже Телевизијске мреже Сиднија Ламета). А, онда, када смо већ почели да помишљамо како одустајање од даљег Црног огледала није лоша идеја, следи преокрет...
У последњој епизоди првог серијала, Брукер (вероватно у сарадњи са пуно непотписаних косценариста) почиње да истражује идеју чипа у који је уграђено целокупно човеково ментално биће. То, наравно, отвара филозофска питања: да ли човек мора имати тело или је нематеријални збир сећања исто толико, можда и више, вредан?; да ли – као у првој епизоди другог серијала, у којој удовица наручује копију свог мужа базирану на свему што је постовао и коментарисао на друштвеним мрежама – човек може бити сведен на историју својих ставова, колико год да су били искрени и нецензурисани или постоји и нешто много важније (са ужасом, пошто се Црно огледало обраћа антитеистичкој публици, морамо изговорити реч „душа“)? Можемо наводити фабуле појединачних епизода, и хоћемо, али реакционарност серије можда се понајбоље огледа у њеној рецепцији од стране публике. Наиме, Црном огледалу и његовом творцу дато је време за покушаје, грешке и трагања. Данас, када све мора бити иницијално и тренутно успешно, то делује као повратак времепловом у прединтернетско доба. Црно огледало је тако, брзином пужа, прешло у руке Нетфликса и глобалне миленијалске публике. Приступ је остао непромењен: трећа (сада већ, пошто смо у Америци) сезона могла је имати дванаест епизода, али је донета тактичка одлука да се број преполови а остатак остави за четврту.
Дакле, полако, публико, не морате све добити одмах, у што већој количини. У реду је и сачекати годину дана. Уз то, у времену „бинџовања“, Црно огледало гледа се епизоду по епизоду, са размишљањем и (ако имате с ким) разговором о ономе што сте гледали (слично стоје ствари са прошлогодишњим Твин Пиксом који нема претерано смисла гледати без паузе од пар дана између епизода – осим ако вам баш тако прија).
сумрака, са којом се Црно Зона огледало оправдано пореди, откривала је страхове и стрепње свог времена. Можда највише упозорења. Западни човек педесетих и раних шездесетих бојао се, првенствено, нуклеарног уништења којег не би могло бити да није било енормног напретка науке изазваног, опет, потребом за проналажењем најбољег начина за уништење. Такође, у ери освајања свемира, многе епизоде бавиле су се неспремношћу човека да се носи са последицама освајања великог непознатог. Но, Зона сумрака коју су писали сценаристи изложени руској књижевности (најзначајније, Достојевском, можда најодговорнијем за златно доба Холивуда) подједнако се учестало бавила и играла концептима раја, пакла, често смештајући своје фабуле у прошлост. Црно огледало, пак, у прошлост одлази само у епизоди Сан Џуниперо, можда најбољој да послужи као пример супротности и двосмислености који су највећи квалитет серије.
И, гле, тема епизоде је рај. Година је 1987. и наше две јунакиње упознају се и заљубљују у „журка граду“на обали океана. Убрзо схватамо да Сан Џуниперо не постоји у физичкој стварности већ је у питању виртуелна реалност једне информатичке корпорације, која корисницима, људима на самрти, нуди вечни, неспутани живот љубави и провода без обавеза, тако што ће, након смрти, њихов дигитални отисак бити бесконачно насељен у рају на земљи (или, барем, компјутеру који ствара и одржава рај). Да ли је то лепо или ужасно? Једна од две јунакиње цео живот провела је парализована не осетивши ниједно телесно задовољство; друга, бисексуалка склонија женама, провела је живот у браку без сувише страсти али са много међусобног поштовања (да ли је то љубав?). Има ли смисла послати своју дигиталну копију да проводи вечност у свету без страха? Да ли је живот без страха од смрти заиста живот? Да ли се, када сте већ мртви, још морате и бојати смрти да бисте се осећали живима? На крају епизоде, сваки гледалац може сам да закључи о ком полу загробног живота је гледао причу, пре него што прође вожњу кроз све доступне емоције. Можда је то сувише амбивалентности за револуцију али један „geek“који почиње да стрепи над исходиштем свог „geek“- ства свакако је опасан човек. Нарочито када почне да сакупља следбенике.
Да ли човек мора имати тело или је нематеријални збир сећања исто толико, можда и више, вредан