ГРАЂАНИ ПРОТИВ БАХАТЕ ВЛАСТИ

Два месеца протеста у Пожеги

Nin - - Садржај - ДРАГАНА НИКОЛЕТИЋ

Протести који су почели зато што је општинска власт издвојила 12 милиона динара за куповину нелегалног објекта истерују на видело полако и друге злоупотребе због којих сада грађани Пожеге траже смену градских челника

На свега двестотинак километара од престонице и Савамале, практично изгубљене битке са бахатошћу власти, не посустаје борба за јавно добро под Иницијативом „Протести у Пожеги“. Не повлаче се демонстранти и крајњи циљ двомесечне побуне грађана је смена општинских челника, каже Александар Дивовић, један од организатора скупова.

Из замршене хронологије, сличне документарном трилеру, издвајамо као тизер анонимно писмо упућено Ђорђу Стевановићу, такође из организације протеста. Тај неки „великодушни пријатељ“, како стоји у потпису, и његова братија „знају све“о Ђорђу, и где живи, а где његов син и ћерка, и да му је жена често „близу оне шуме“, а „комшије су далеко“, па препоручују да не таласа, иначе ће да му „измене живот“.

„Мени је циљ да што више незадовољних Пожежана изађе на трг, а не да се уплаше“, објашњава Стевановић зашто није објавио претходне четири слично интониране „депеше“. Не би ни ову, али је писмо отворио син, и поставио га на Фејсбук, где се води

део сукоба. Стевановић очито не држи претње за озбиљне, иако се неком са стране од њих мрзне крв у жилама.

Он је стари опозиционар, и „довољно је живео“, па је једино што жели да „остави бољи свет младима“. Или бар један град, њихов, а не владајуће СНС гарнитуре, на челу са Миланом Божићем, председником Општине, и Зорицом Митровић, председницом СО Пожега. Који га миц по миц „узурпирају“, како тврде демонстранти. Шта они о томе мисле, не знамо, јер су игнорисали наша питања.

Вратимо се хронологији дешавања која су довде и довела. На 13. седници највишег општинског тела првог дана фебруара, донета је одлука о издвајању 12 милиона динара из буџета за

куповину нелегалног објекта од 400 квадрата. Случајно у сувласништву супруга председнице Скупштине, поменуте Зорице Митровић. А тек се била мало стишала брука око незаконите смене директорке Културног центра Пожега Слађане Варагић Петровић, о чему су брујали медији.

И та нелегална кућа има предисторију. Склепана је средином 90-их, по узору на сличне примере из највећег дивљег насеља у Србији и шире, Калуђерице. Дакле, без грађевинске дозволе и на месту предвиђеном за јавну површину и гаражу, по Генералном урбанистичком плану. И још је штрпнут делић плаца ОШ „Емилија Остојић“.

„Мали је град, и све се зна“, веле, па и да је Милинко Митровић купио кућу у сивој фази 2000-их, и „од тад чека прилику за легализацију“. Вероватно се ни у најлуђим сновима није надао да ће толико да профитира, а онда се шанса „сама“указала.

Одлуку о куповини тог назовиобјекта, власт је двојако образложила. Прво, у циљу „противпожарне заштите и коначног добијања употребне до-

На фејсбук-страници Глас Пожеге као врста уцене обелодањују се лични подаци отпораша, што је по закону недопустиво

зволе, 20 година од изградње спортске хале“, на коју се упитна кућа практично накалемљује. „Планираним физичким спајањем, било би заправо онемогућено да се Хали приђе са свих страна и да се угаси пожар“, Милица Ђорђевић, још једна од организатора образлаже бесмисленост навода општинских челника.

По другом објашњењу, у тој кући би била смештена фитнес сала и теретана, баш оно што фали хали спортова. Иако је по претходно усвојеном програму нове установе Спортскокултурног центра у децембру 2017. било опредељено милион динара за исту намену, али у оквиру Спортске хале. Будући да у њој „има још неискоришћеног простора“. Одједном се, месец дана после, указује потреба за „ширењем капацитета“, и то баш куповином објекта поред, пропалог од некоришћења.

Градић се дигао на ноге већ 11. фебруара. „Око 700 људи за малу Пожегу је сразмерно много више од 1.000 Нишлија, колико је недавно протестовало испред СО Ниш због отимања аеродрома“, поносан је Александар на своје суграђане. Председник Божић је под притиском одмах сутрадан објавио да је Митровић „одустао од продаје“.

Било би разлога за славље да је повучена спорна одлука о куповини нелегалног здања буџетским парама. Овако, Пожега је опет устала 18. фебруара. Челници одговарају јавним вређањем протестаната, преко друштвених мрежа, а тајно кују друге планове, па за недељу дана презентују нови урбанистички пројекат, по ком „дивља“грађевина постаје – хостел.

Међутим, упркос очекивањима врхушке, школски одбор „Емилије Остојић“одбија да уступи Митровићу својих 7 квадрата плаца, иако је и његово сазивање била фарса. Јер, наравно, одбор школе није надлежан за дате трансакције.

Пројекат „хостел“тако бива одбачен, али остаје оних 12 милиона динара, проблематично усмерених. И опет нови скуп, појачан симпатизерима из престонице. Власти се досете, и новац званично преусмере на инфраструктурне садржаје, а затим, након још једног масовног окупљања, Милан Божић јавно повлачи одлуку о куповини дате некретнине.

Победа воље народа? Неће баш бити, јер се од почетка тражи смена општинског руководства. Али сада, два и кусур месеца од првог окупљања

Иницијатива „Протести у Пожеги“располаже „основаним сумњама“и за низ других грехова власти. Поводом којих је поднела низ кривичних пријава за сукоб интереса, трговину утицајем и злоупотребу службеног положаја.

„Радим у малинарству, па су ми се житељи града и околине целог лета жалили на све и свашта, и прилагали документацију“, наводи Стевановић. Све је то он похрањивао у кутију, за зимске дане, да на миру избистри „бројне незаконитости“. „Тужбе су

поднете само за оне предмете за које имамо необориве доказе“, кажу углас, док се за остале факти још прикупљају.

Ни Божић и Митровићева не седе скрштених руку, па осим што блате протестанте преко интернета и са скупштинске говорнице („морално посрнули олош“, цитат Митровићеве), већ подносе приватне кривичне тужбе против организатора скупова. За „повреду угледа и части“(јер, било је тешких речи и са друге стране), премда то делује без смисла, за неког „ко се јавно изјашњавао да је „квалитетна политичка кучка“(Божићев цитат).

Такав неко, по сопственој дефиницији, можда је склон и да оформи или подржи страницу на ФБ „Глас Пожеге“, где се , као врста уцене обелодањују лични подаци отпораша, а везани за рецимо социјална примања. Што је по закону недопустиво, а приступачно само надлежним органима, па се побунио и Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја.

Непотребно је истаћи да судски поступци брже одмичу по питању оптужби на рачун протестаната, док они други хватају прашину по фиокама. Случајно или – са намером. „Таман кад нам ентузијазам за борбу спласне, Божић и Митровићева повуку неки корак који опет наш бунт подстакне“, кажу, па ни протест није perpetuum mobile, већ се храни конкретним горивом.

„Ми чак немамо ништа против што су ово двоје из СНС-а, већ што су такви какви су“, објашњавају природу нестраначке, грађанске борбе Пожежана. Можда ће се Иницијатива и формализовати, али само у сврху напретка демократије. „Следећи потез нам је посета Шапцу, на ’слободној територији’, где се о свему одлучује референдумом“, најављују. Па, ако већина каже да хоће цркву од јавних пара, цркву и добије.

За разлику од Шапца, у Пожеги су и јавне набавке централизоване, па, примера ради, Пољопривредна школа наручује шта јој треба преко општине. И дође до тога да ложи „најскупљи угаљ у Србији“.

Све вештији у борбеној тактици, организатори протесте претварају у трибине, где их са маленог платоа (предмета оштре критике актуелне власти, јер је резултат претходне) саветују критичари система, а познате личности из медија и културе. Штампају се брошуре за свако окупљање, са стриповским развојем хронологије. Скупови се одржавају по планираној пројекцији, а у складу са реалним могућностима. Шест за два и по месеца ипак је салдо вредан респекта.

Организатора је све више, те се енергија протеста обнавља и подмлађује. И неће стати, сигурају, док се по Пожегу „погубни људи“не макну са својих позиција. Јер, ваљда, постоји и нешто што се зове политичка одговорност.

Србија која је привидно унисоно уз Вучића и СНС, ипак се, изгледа, одликује и оазама другачијег. Слободе, грађанске свести и сходних акција. Па је ту Пети паркић на Звездари, успешно извојеван да остане зелена површина, и знатно већи, иако не тако успешан, „Не да(ви)мо Београд“. И један, сасвим мали, за останак директора и Управног одбора ОШ „Светозар Милетић“у Земуну, проглашен „ремијем“.

Ту су и Нишлије, поменути Шабац... Мрда се и Ваљево, и Чајетина... Наизглед, без промена, али тиха вода брег рони, док га не обруши. Што је народна мудрост и закон природе и (један) човек ту ништа не може. Све и ако гради насипе од послушника.

На улицу у протест, по свим временским условима: Таман кад нам ентузијазам за борбу спласне, Божић и Митровићева повуку неки корак који опет наш бунт подстакне, кажу грађани

Упорност упркос претњама: Александар Дивовић, Ђорђе Стевановић и Милица Ђорђевић

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.