Човек који је волео људе
АУТОРСКИ ТЕКСТ МАРКА ИВАНОВИЋА: СЕЋАЊА НА МИЛОША ФОРМАНА
Једног пролећног поподнева пре седам година изненада ме је назвао пријатељ Петар и рекао: „Неко би хтео да прича с тобом“. А затим се чуо познат дубок и храпав глас: „Где си, Марко! Шта мислиш да заједно направимо Јенуфу у Народном позоришту у Београду? Можеш ли да свратиш, да се договоримо?“…
И тако сам се за пола сата нашао на улазу у једну задимљену кафану у прашком предграђу. У самом задњем ћошку седео је Милош Форман са својим синовима Петром и Матејом и играо карте. Цела та идеја са Формановим доласком у Београд је, показало се, произашла из иницијативе сликара Пеђе Ђаковића у чији је ресторан у Прагу Форман често навраћао и била је довољно сулуда да делује и прилично оствариво.
Опера Јенуфа чешког композитора Леоша Јаначека једна је од најбољих светских музичких драма, а долазак славног режисера сигурно би донео и многе медијске и политичке поене српској културној сцени. Тада, у тој кафани, нисмо сви ми нажалост били свесни да смо заправо присутни последњој Формановој посети Европи. Да ће се цео занимљив пројекат ипак на крају угасити постало је јасно већ наредне зиме, када смо седели са чувеним режисером у дневној соби његовог стана у Њујорку и пијуцкали жуту осу. Преда мном више није седео бунтовник и борац за слободу већ смирен и задовољан пензионер, који се свом снагом посвећује најбитнијој ствари у животу – мирном дому и породици.
Са Милошем Форманом сам први пут ступио у контакт као и већина мојих српских вршњака: преко филма Коса, који се периодично вртео на РТС-у и преко Амадеуса, који је током своје „оскар-турнеје“посетио и наш мали паланачки биоскоп. И преко моје мајке, Чехиње, која ми је са знатним поносом често стављала до знања његово чешко порекло. Тада нисам ни слутио да ћу после 15 година имати срећу и част не само овог филмског великана лично упознати, већ с њим и сарађивати. Баш исте године, када сам примљен као асистент дириговања у Народно позориште у Прагу, тадашњи директор позоришта је покренуо иницијативу да позове славног режисера и понуди му режију познате чешке џез-опере Добро плаћена шетња. А пошто ноте једноставно нису постојале (у питању је био камерни комад из шездесетих година), ту сам се нашао ја - као композитор и диригент, који треба да
створи нову музичку верзију за велики позоришни оркестар у уској сарадњи са целим стваралачким тимом.
У наредних неколико месеци био сам сведок многих незаборавних ситуација. Форман је био у жижи чешке медијске пажње, глумци и глумице су се надметали у трци коме ће од њих Велики Милош посветити више пажње. На столицу, на којој је режисер обично током пробе седео, никад се нико други није усудио да седне. Али Форман је пре свега био срећан. Јер је цео пројекат од почетка био замишљен као могућност прве и вероватно последње сарадње оца са својим синовима, близанцима Петром и Матејом.
Милош већином свог живота није био породичан човек. Вероватно и због необичног детињства, када су током ратних година немачки логори прогутали његове родитеље и он се, као ратно сироче, нашао у престижној школи окружен углавном будућим познатим чешким интелектуалцима (ту је, између осталог, био и будући председник Вацлав Хавел). Убрзо се млади Форман окренуо филму, а филм је постао смисао његовог живота. Зато не делује нимало чудно ни његова одлука, с краја шездесетих година, да остане у Америци, где његов први амерички филм Тејкинг-оф није посебно добро примљен и да поново покуша да освоји Холивуд. И тако је у ствари прва прилика за Петра и Матеја да сретну свог оца била током додељивања Оскара за Лет изнад кукавичјег гнезда. Чини ми се, да је до правог помирења између њих дошло управо током рада на Добро плаћеној шетњи. Петар и Матеј, тада већ познати као оснивачи сопственог Позоришта браће Форман, својом маштовитом естетиком луткарства и Новог циркуса отварали су потпуно нове могућности за реализам свог оца. Матеј у улози сценографа и Петар као други режисер у ствари су уводили свог познатог оца у свет позоришта, који је њему до тада био као филмском режисеру потпуно непознат.
А за нас, који смо стајали мало са стране, било је донекле и дирљиво посматрати интимност која је у њиховим односима полако расла током заједничког рада.
Милош Форман је волео људе. То можда звучи као фраза, али у питању је кључна особина, која одређује стил његових филмова и његово приватно понашање. Био сам често запањен његовом способношћу да се на исти начин обраћа чешком председнику као и чистачици у кафићу. Током разговора са Милошем, једноставно бисте стекли утисак да сте најважније биће на свету управо – ви! Вероватно и због тога је био толико успешан у раду са глумачким аматерима, а то му је очигледно и отварало врата великог света.
Чувени амерички агент Ленц је Формана примио под окриље без иједног потписаног уговора, а Мајкл Даглас је у њега уложио новац и поверење у време кад је будући славни режисер дословце животарио у малој соби хотела Челзи.
Милош Форман је волео живот. Волео је жене, волео је да једе, пије и да спава. Све оне обичне ствари, којима обично не посвећујемо много пажње у трци за „великим доживљајима“а које уз мало пажње могу да делују као чудо. Можда то делује и помало необично, али без обзира на вечиту тему његових филмова – лична слобода, хуманизам, борба појединца против система – за мене је управо позитиван однос према људском животу најснажније Форманово наслеђе.
Током једне журке поводом Милошевог 75. рођендана под притиском друштва био сам принуђен да седнем за клавир и уз дреку гомиле пијаних глумаца кренем са свирком мање и више познатих хитова. И наравно, ту су биле и песме из Косе. И тад се одједном појавио међу нама Форман са цигаром у устима, загрлио ме и одушевљено рекао: „Марко, зар та музика није дивна?...“