ИМА ЛИ ЛЕВИЦА ШТА ДА КАЖЕ О КОСОВУ
Да би се стигло до договора два народа, у преговорима морају учествовати њихови представници, а не владари Вучић и Тачи. Тада је тек могуће разговарати без страних ментора, како је то недавно подмукло пожелео Дачић, знајући да их је он и довео
Унутрашњи дијалог о Косову који је иницирао председник Србије у пуном је јеку. Преовладавају гласови оних који се покушавају приказати у светлу разумних људи са озбиљним унутрашњим емотивним тегобама. Тешка срца, они сагледавају реалност, али срце не може поднети да се она до краја сагледа, већ ту негде напола, или, ето нека буде, до две трећине. Други, попут неких невладиних организација и маргиналних партија попут ЛДП-а, говоре о косовској независности и без уздаха и тегоба. „Деснији“и крајње десни гласови су готово неутралисани. Унутрашњи дијалог се, дакле, одвија на идеолошком потезу од либералног центра до СНС деснице, са малим и све мање значајним излетима у мало даљу десницу. У њему се, међутим, као кључна позиционирала друштвена левица – политичке и нема – и то по томе што у овој унутрашњој дебати апсолутно изостаје.
Каква би била позиција левице у односу на косовско питање данас? Како се позиционирати насупрот националистичке деснице са једне и иритирајуће, политички коректне и површне либералне „енџиовштине“са друге стране? Задатак левице по готово сваком питању јесте да мења перспективу и шири поље анализе. Њен је задатак да буде глас оних који од других политичких снага бивају само искоришћени као гласачко тело. Њена је мисија да уједињује људе на класној основи,
нивелише све остале поделе и демократизује процес доношења одлука. Због свега тога, њој је неугодно да се бави националним питањем. Ту референцу она не узима као линију поделе и због тога она нема много за рећи о Косову осим да оно треба да буде земља његовог народа. Слажем се, као што би и Трепча требало да буде најважније питање за раднике Трепче, а не за Србе или Албанце. Међутим, овакве позиције ама баш ништа не значе у датим политичким условима и у датом историјском тренутку, осим бежања од изношења става. Наравно да не треба пристати на задате оквире дебате, да је треба ширити – али на поља која иоле могу да резонују с људима, а не на пароле.
Роза Луксембург и Лењин су унутар Друге интернационале водили веома жустру расправу око питања самоопредељења. Лењин се није либио да заговара право на самоопредељење као демократско право, а она да то право назове „празном пити-буржоаском фразеологијом и подвалом“. Дакле, левица се хватала у коштац са националним питањем иако је око њега била подељена. Данашња левица би о Косову могла да каже: узевши у обзир злочине Милошевићеве власти на Косову, независност Косова је апсолутно демократско право, али и ситнобуржоаска подвала узимајући у обзир ко ју је и на који начин спровео!
Да би се стигло до договора два народа, у преговорима морају уче-
ствовати њихови представници, не владари. Тада је тек могуће разговарати без страних ментора, како је то подмукло недавно пожелео Ивица Дачић, знајући да их је он и довео. Шта ћемо с Косовом, другим речима, ствар је договора – али не Вучића и Тачија! Да би до тог договора дошло, да би се на Косову развила снага са којом се може разговарати (а тренутно је, као ни у Србији, нема), она прво мора настати у већој држави (Србији) као историјском претенденту на регионалну хегемонију. У супротном ће албанску страну предводити неповерење, а не демократски артикулисани интерес косовског друштва. Питање је у шта би се развило косовско „Самоопредељење“да са друге стране, из Србије, нису стизале свакојаке претње. Да ли би бројни и гласни леви чланови пристали на Куртијев заокрет удесно? Да ли смо већ пропустили шансу да у данас потпуно политички шизофреном Куртију који на трибинама у Приштини цитира филозофкињу Шантал Муф, а води националистичку политику, добијемо саговорника са којим би се могло разговарати?
У домену опипљивије агенде на темељу које се може окупити ванинституционална левица у Србији, зашто не рећи да у унутрашњи дијалог треба укључити и косовске актере? Али не НВО и политичку сцену, већ друге организације – раднике Трепче, студенте, заборављене борце? Тога међутим не може бити ако агенду
диктирају и преговарају Вучић и Тачи. Да бисмо позвали косовске Албанце да се освесте и смакну са власти Тачија и Харадинаја, морамо прво ми у Србији смакнути њихову „браћу“по политичкој линији. Косовско питање, неочекивано, овде може постати још једна од ниши кроз коју може да се развије права лева опозиција у Србији. То су две главе двоглавог српско-албанског орла. Обе нас главе прождиру. Зар не би наша агенда могла да се заснива на томе да Заједница српских општина заправо гетоизира Србе на северу Косова, чинећи их таоцима апстрактних интереса из Београда, који немају везе са реалношћу на Косову? Зар неће Срби остати „у своја четири зида на Косову“, уједно имитирајући откуцаје „срца Србије“а заправо играјући улогу србијанске периферије за коју нико не мари и коју се користи само да би узвикивало „Ацо Србине“? Гето у очима косовске јавности и у суштинском смислу крајња периферија за србијанску јавност – то полако постаје север Косова.
Левица се мора отарасити нелагоде у вези са Косовом. Из низа разлога о којима овде немам простора говорити, људи којима је први и најважнији идентитет национални су већина. Већем делу Срба и Албанаца питање статуса Косова је високо на листи политичких приоритета. Снага овисности смисла живота о националном/верском идентитету обрнуто је пропорционална осећају угрожености због националне/верске припадности. Ко не верује може бацити поглед на историјат јеврејског левог покрета у Америци у двадесетим годинама, који је све до одређеног тренутка (а ви погодите ког) свој национални/ верски идентитет чврсто неговао држећи га раме уз раме са својом интернационалном солидарношћу. Онда је напустио интернационалну солидарност.
Наш је задатак да људима укажемо на то да нико други до левице, у идејном смислу, на овим просторима не може на дуги рок да им обезбеди ту врсту сигурности од угњетавања због националне/верске припадности. Они који су позивали на етничка чишћења, учествовали у ратовима деведесетих, као и они који то нису радили, а с великим би задовољством наставили
где су преци стали, то засигурно не могу и не желе да учине, јер из те врсте подела и перманентног стања страха од „другог“црпу легитимитет. Окористили су се о наратив о слободи од свог првог комшије – о слободи оксиморонског типа званој национална слобода. Последњи пут када се решавало национално питање у Југославији кључну улогу су, како је то једном свом „Робију К“написао Виктор Иванчић, одиграли партизани – и то тако што су недостајали. Имајући у виду последице тих збивања, левица не сме на међунационалне односе гледати са позиције зналца који се бави далеко важнијим (социјалним) питањима. Она, дакако, морају остати у фокусу, али без губљења из вида многих предуслова за њихово плаузибилније адресирање.
Један од тих предуслова јесте и решавање питања односа међу групама других националних опредељења. Такозвана „питања од националног и државног интереса“не морају престати да постоје – довољно је (за сад) почети њима се бавити чак и ако нам се не допада „наслов“. Тезе изнете у овом тексту не претендују на готова решења која левица може понудити у вези са косовским питањем. Те тезе дакако могу чак и сутра бити заборављене само ако би подстакле левицу, као јединог актера који може ово питање да реши у складу са интересима и Срба и Албанаца, да о њему за почетак макар почне да говори.
Косовско питање, неочекивано, овде може постати још једна од ниши кроз коју може да се развије права лева опозиција у Србији. То су две главе двоглавог српско-албанског орла. Обе нас главе прождиру