МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ
Док се Синиша Мали дичи вишком у градској каси, најављују гондоле, јарболи и 54 фонтане, док се на јелке, украсе и лукасе троше десетине хиљада евра, Београдски маратон се брише са европске тркачке мапе због дугова према победницима претходних трка
Још један београдски маратон је прошао. На први поглед рекло би се да је био исти као и досадашњи, али само на тај први и крајње површни поглед.
Ако сте се запитали како то да је овогодишњи победник (Кристијан Стошић, 2:45:23) трчао спорије чак и од најспоријег ранијег победника, ако сте се запитали зашто рецимо Кенијци, као малтене традиционални учесници, ове године нису учествовали, а и не само они, одговор гласи - Београдском маратону одузет је сертификат Европске атлетске федерације.
Разлог - неисплаћене награде победницима претходних година. Док се одлазећи, а можда и долазећи, градоначелник Београда Синиша Мали дичи суфицитом у градској каси, док се најављују гондоле, јарболи, 54 фонтане, док се новци дају фирмама чији се радови распадну пре него мајстори замакну иза ћошка, док се на новогодишње јелке, украсе и лукасе троше десетине хиљада евра, Београдски маратон се брише са европске тркачке мапе јер нису измирене обавезе према такмичарима и јер више не испуњава стандарде који су потребни.
Али битно је да је градска каса у суфициту. Или боље рећи: „суфициту“. Јер да ли би било ко од нас сматрао да му је, на пример, кућни буџет у суфициту, а притом месецима избегава да плати рачуне за струју, воду, одношење смећа, кабловску телевизију, интернет...
С обзиром на то да је директор Београдског маратона Дејан Николић игнорисао чак три опомене из Европске атлетске федерације, након чега је и дошло до искључења, хајде да, на пример, констатујемо да Србија нема намеру да плати дугове. Шта нам је онда чинити? Које још опције имамо?
За почетак, требало би да изградимо оне 54 фонтане. Када буду готове, траса маратона треба да обилази сваку од њих. Можда ће то бити мало више од 42 километра, можда баш 54, али тркачима вероватно неће сметати, јер ће изгарати од жеље да стигну до сваке следеће фонтане и виде то ново архитектонско чудо. Ово би истовремено била и спортска и туристичка активност, те би могла да врати и странце на Београдски маратон. Па ко не би желео да види туру од 54 фонтане?
Поред тога, треба привући Бугаре. Ако већ Кенијци неће да дођу, има ко хоће. Ту имамо две опције. Прва је да, поред летњег, организујемо и зимски маратон. Бугари су тада ионако у Београду, а трасу треба прилагодити њима, пошто ће бити најбројнији учесници. Дакле, од јелке на Тргу републике па свим улицама које имају репрезентативну уличну расвету, све до Деда Мраза на кружном току на Новом Београду, одакле се враћају ка центру града. Све време да им волонтери дуж стазе деле врућу ракију и кувано вино, а сатницу треба натемпирати да у центар стигну око поноћи, на наступ Аце Лукаса и Цеце.
Друга опција јесте да током уобичајеног Београдског маратона дуж трасе окачимо новогодишњу расвету, а Бугари ће већ сами наћи пут. Замислите само 90.000 Бугара како усхићено трчкарају нашим градом, а није децембар. Има ли лепшег призора?
Заправо, има. Можемо да се сетимо много лепших призора. Не, не мислимо на знојавог Синишу Малог који трчи. Један од тих лепих призора је Београдски маратон који је поново прави међународни догађај, на којем гостују еминентни тркачи из свих крајева света. Такав леп призор би вредело видети опет. Па и по цену да нам се мало истопи тај суфицит у буџету.