Власт је од нас направила лутке мрдалице

Nin - - Друштво - ОЉА БЕЋКОВИЋ

Стидим се као родитељ чије двоје од троје деце живи и ради у иностранству. Отишли, ма врага отишли, побегли. Стидим се медија оваквих какви у огромној већини јесу. Стидим се многих потеза ове власти. Стидим се ове „академске заједнице“која продаје дипломе и стидим се своје струке, и колега који или ћуте и „гледају своја посла“или подрепашки славе политичке и друге моћнике… Некако ме срамота

Да ли вас нешто прекидам, питала сам социолога Срећка Михаиловића када сам га позвала телефоном да се договоримо за разговор. „Да, уколико уважавате кошење траве”, гласио је његов одговор. Питам: „Да ли вам је О. К. да се нађемо на Тргу Николе Пашића?“После кратког ћутања, тоном као да никада пре није чуо да постоји трг таквог имена, изговара: „Гдеее?“Муцам: Мислим, на оном тргу код Дома синдиката. „Мислите на Трг Маркса и Енгелса?“, каже с благим тријумфом. Да, то сам мислила. „Тамо већ може.“После овог неспоразума, све је ишло лако.

Шта данас значи парола „Живео 1. мај“?

Безуспешно сам предлагао синдикатима да уместо прославе Првог маја организују комеморацију Првом мају. Било би више учесника, посетилаца и гледалаца него што ће бити за неки дан. У Београду би могло да се организује „трагање за спомеником Димитрију Туцовићу“, а у другим градовима тражење улица које су до јуче носиле имена жртава фашизма. Како ствари стоје, тражиће се и неки градови затурени под именима старих јунака наше славне Краљевине!

Да ли би било поштено да се заложимо за укидање прославе Празника рада, макар док не почнемо да радимо?

Тиме бисмо заокружили послове на дамнацио меморије (damnatio memoriae – староримска пракса рашчишћавања односа са мртвим противницима) и коначно затрли сећање на радничку државу, на социјалну државу, на радничку класу, на Први мај. Избрисати из историје, утрти успомене, споменике, имена улица и тргова, уништити све материјалне остатке, као што смо уништили фабрике и сличне индустријске објекте као реликте лоше прошлости. Ма, треба укинути Први мај - да се радници не би сећали превазиђене борбе за „три осмице“.

Да ли је могућност избора претпоставка побуне? Који „нормалан“човек се буни у атмосфери у којој му се шаље јасна порука да једино може да постигне да изгуби и то мало што има?

Радници се боре за „3x8“, већ два столећа. Осмог фебруара 1840. године на Нови Зеланд је стигао столар Семјуел Парнел. Брзо је нашао посао, али је овако условио газду: „Дан има 24 часа, од којих 8 сати припада раду, 8 сати је за одмор и 8 сати је за сан… И нисам луд, ово није Лондон и овде немате много мајстора свог заната!“Цела истина у две реченице. Тако онда, тако сада.

Али који радник данас себи може да дозволи такво условљавање?

Данашња Србија није ондашњи Нови Зеланд, а и одавно знамо да Срби нису Енглези. Но, кад мајстори оду у земље у којима сунце касније залази, можда почну да се праве да јесу. Али, суштина је да преговарачка снага синдиката директно зависи од мањка радне снаге - што је радника мање, синдикати су јачи. Поменути Семјуел Парнел је то укопчао још пре готово 180 година. Све остало је ствар вештине синдиката и снаге капиталиста. Претња штрајком тамо где капиталиста може да бира кога ће да запосли, претња је празном пушком.

Како је могуће разумети да у земљи у којој нема куће без неког незапосленог, сваког дана слушамо вести да за мало више нема незапослених и да се радници „увозе“?

Кажу да у нас долази време када радника неће бити довољно. Наш председник чак тврди како „грађевинци“говоре енглески. Објашњава да код нас више нема радника и да зато на нашим градилиштима раде мајстори из Републике Српске и Македоније,… Нисам знао да се тамо говори енглески!? Добро, нека је тако са радницима. А шта је са поштеном интелигенцијом? Да л’ и ње нема или само нема памети, мислим интелигенције? Или је нестала ко што радници физикалци нестају? Јесте. И интелигенција бежи од ниске плате у друге земље.

Нема радника, али има празника. Каква је то прослава без слављеника?

Као што су радници пролетерска обележја свог положаја принудно заменили прекарним наметима, тако се Ђурђевдан инвазивно померио недељу дана уназад и обележио Први мај. Први мај је био пролетерски празник, а Ђурђевдански први мај је првенствено празник прекарних радника. Првомајци су понешто позајмили од Ђурђевдана, али су им сада ђурђевданци узвратили пуном мером и окупирали Први мај. Јагњићи се данас окрећу на ражњу недељу дана раније.

Како је испало да они који најлошије живе немају ништа против јелке од 84.000 евра? Да ли је могуће купити социјални мир фонтанама? Како човек може да разуме иницијативу председника за још 54 фонтане у Београду и приградским насељима?

Одавно су од нас направљене „мрдалице“Милије Нешића (ако се сећа-

мо филма „Тајванска канаста“Горана Марковића). Мрдалице се не буне, ни онда кад се конци замрсе, мада тада може да буде опасно и по оне који вуку конце, јер се у том замршају не зна на шта ће изаћи!

Како сте дошли до формулације „зомби новинар“?

„Зомби-новинар“и „радник-мрдалица“су облици прекарних радника који ћуте и трпе своју прекарност.

Шта је заправо прекарност?

Па то је кад конце нас лутака и нас мрдалица вуку неки други, а ми ни да замрсимо. То је оно кад ми радимо и живимо како они хоће, живимо онолико колико они хоће, задовољни што смо уопште живи.

Значи, „зомби новинар“је…

Гледано википедијашки, то је медијска особа чију је душу запосео газда медија, или можда тек главни уредник, који путем зле магије, тј. новца, бескрајно располаже том особом и њеним делом. Наравно да је „зомби-новинар“метафора за прекарног новинара, а ту прекарност смо утврдили у истраживању Центра за развој синдикализма, на основу девет група показатеља: несигурност запослења (неизвесност новог запослења, ниска запошљивост), несигурност радног места, неизвесност радног времена, неизвесност зараде (надокнада за рад, плата, надница), несигурност заштите здравља и безбедности, несигурност услова рада, несигурност радних права, несигуран статус (статус преживљавања) и егзистенцијална несигурност. На основу ових показатеља нашли смо да је три петине испитаних новинара у осредњој или великој прекарности, а да је нема, или да је прекарност мала, код две петине испитаних новинара. Па кад је троје од пет новинара прекарно, како онда не говорити о „мртваку који хода“, о зомби-новинарима.

Да ли је партија на власти успела да сваку побуну и захтеве за услове рада достојне човека изједначи са „издајом“, „ударом на Вучића“, „диригованим покушајима страних амбасада да дестабилизују никад јачу Србију…?

Балкански или тачније српски „карл шмитови“опседнути су поделом свега и свих на пријатеље народа и врховника на једној страни и на издајнике, на другој страни. Дакле, ти други нису непријатељи, они су гори од непријатеља, они су издајници. Ако и оставимо по страни то што Срби нису били баш умешни у препознавању издајника, ајд´ да будемо груби, почев од озлоглашеног издајника Вука Бранковића до Милана Недића, поновно рехабилитовану милостиву српску мајку. И шта човек да каже, можда оно што рече један мој пријатељ: Издао бих и ја, али ме сви претекли!

Холистички приступ у политици своди се на то да политике и политичаре разврставамо искључиво на анђеле и ђаволе. Такав приступ политици је у бити религијске природе, јер црно-бели поглед на живот и свет не карактерише само зороастризам, маздаизам, нанихеизам, већ и само кришћанство а и низ других религија. Та шмитовска редукција политике и политичара на пријатеље и непријатеље, на рај и пакао апсолутно је неполитичка, без обзира на то што у краћим исечцима времена може да пружи тренутну политичку добит. У бити, умеће и владање и опозиционирања је управо у надилажењу тог упрошћеног, па и простачког, дуализма. Ваљало би да наши политичари прочитају књигу Петра Бојанића Пријатељ – непријатељ.

Да ли власт креира поделе у друштву где су са једне стране „поштени људи који разумеју да боље не може“, а са друге „доколичари који пију пиво по кафићима, ништа не раде, само критикују“?

Политика није рат и манимо се идиотарија које кажу да је „мир само рат настављен другим средствима“. Манимо се Клаузевица. Манимо се и Шмита. Није власт (апсолутни) непријатељ, није опозиција (апсолутни) непријатељ. Заједнички именитељ власти и опозиције је добар живот грађана, а не заузимање и што дуже опстајање на власти по сваку цену.

Власт партије која у свим другим партијама види крвног непријатеља, а то исто види и у народу који не аплаудира сваком њеном потезу - не опстаје дуго. Барем не у оним земљама у којима има само д од демократије. Партија у опозицији која у партији на власти види крвног непријатеља, а такође то види и у свим опозиционим партијама које претендују на власт, која у народу који гласа за власт или за неке друге претенденте види црног ђавола - никад и не долази на власт. Јер не види ништа и не зна ништа. Политика је ствар дијалога и компромиса, мањих или већих уступака, али и међусобне емпатије, разумевања и поверења претендената на власт и оних који својим изборним опредељењем доносе одлуку о вршиоцима власти.

Како разумете „пропаст“договора Ђилас - ПСГ?

Шта рећи о покушајима неких партија из опозиције да буду заједно, у неком савезу, у некој колони… То питање је овде актуелно већ готово три деценије. И увек буде, ево и сада, да неки хоће а неки неће да буду заједно. Неки хоће заједно, али да буде по њиховом. Шта рећи о људима који воде странке и странчице, а који нису савладали ни основношколски рачун – разломци се сабирају тако што се нађе заједнички именитељ. Политика је нешто више од међусобног пљувања и етикетирања. И неће бити да богат човек не може бити левичар, и не може бити да је сваки гоља по дефиницији левичар. Уосталом, зар не знамо шта су на крају претпрошлог века урадили и постигли радикали – безгаћници. Пардон, неки и јесу, па Пашић је од гоље догурао до богатуна, а неће бити само женидбом, и да не би сина Рада богзна докле би ти Пашићи догурали.

Нема „на овим просторима“тог врховника који институцијама није супротставио властиту својеглавост. Власт и власници власти по правилу лако занемаре институције и ту исказују сву своју разузданост

Да ли би напуштање парламента била смислена побуна?

Они који то предлажу не разумеју основну политичку рачуницу: бесмислен је бојкот рада парламента кад у њему остаје толико посланика из толико партија. С друге стране, стидим се кад видим шта се дешава у Народ-

ној скупштини, ако нам је народ као ови у Народној скупштини, готови смо и као народ и као људи.

Ко или шта спречава опозиционе партије да раде оно што им је посао?

У највеће мане огромне већине садашњих опозиционих партија и партија на власти убрајам следеће четири: стратешка грешења, тактичка грешења, дистанцирање према софтверу или својеврсно распамећивање партија и месијанске делузије партијских руководилаца.

Шта би било стратешко грешење?

То су оне ситуације када опозиционе партије гласају против чак и онда када имају повољно мишљење о неком предлогу, само зато јер је АВ поднео тај предлог. Збогом памети, добро јутро Србијо! Давимо се, АВ нам пружи руку да нас спаси, а ми не прихватамо јер је то његова рука!? Да се разумемо, не слажем се са великим бројем политичких одлука првог човека Србије, у основи се не слажем са његовом политиком у многим њеним аспектима, али га не видим као човека који је на другој страни, урби ет орби.

Тактичко грешење?

Ту пре свега мислим на немушту комуникацију са члановима партије, са симпатизерима, са својим бирачима, са грађанима уопште. Не рече ли Лав Троцки да је тактика у политици умеће спровођења појединачних операција, док је стратегија умеће побеђивања, тј. преузимања власти.

Оно треће не умем ни да поновим…, како сте рекли?

Дистанца према софтверу или дезинтелектуализација партија, својеврсно распамећивање партије. Интелектуалци се све више дистанцирају од партија и уштројеног и уштогљеног партијског промишљања стварности. Не одговарају им обавезна прежвакавања танког мишљења челника странке, захтев за „разраду“партијских флоскула, па ни партијска дисциплина која тражи да се „пљује“по страначком „непријатељу“, а хвали свака будалаштина страначких „пријатеља“… С друге стране, партијски челници се овако или онако осећају угроженим од сваког ко мисли, а поготово ако друкчије мисли. И отуда се партијска политика све више води „по осећају“а не „по памети“. Последице су прилично видљиве. Наравно да има и интелектуалаца који су у дилу са партијским вођством и који се приклањају партијској памети и партијским моћницима, али као да и једни и други у томе налазе неки ћар.

Сећам се да сте још пре четири године употребили тај термин „дезинтелектуализације“критикујући Демократску странку?

Партије опозиције не само да су на дистанци са интелектуалцима, већ су се ратосиљале и „агитатора“, то јест оних посредника између партијске политике и партијског програма и потенцијалних присталица и следбеника. Добар пример је Демократска странка. Измакла јој је тзв. средња класа, и нестала, а ДС још рачуна на нешто чега нема. Дигла је руке од радника, а потом су и радници готово нестали. Остао јој је прекаријат, а демократе са прекарним радницима не знају да причају ни о времену а камоли о политичким питањима. Фале им људи који би њихову политику умели да приближе потенцијалним присталицама и да успоставе везу између личних и породичних проблема већине људи и могућих политичких решења. Да ли те „посреднике“називамо овако или онако и није важно агитатори, народни заговорници, мотивациони говорници или шта већ. Демократској странци фали Слободан Гавриловић. Кад је реч о овој партијској активности, треба приметити да демократе ништа нису научиле ни од Шешеља ни од Вучића, или не дај боже од Лењина, јер побогу, они су политичка ђубрад.

Где препознајете „месијанске делузије“?

Велика бољка наших политичара су делузије о сопственој величини, памети, знању, политичкој умешности… Психолози кажу да уз делузије величине иду делузије прогањања. И слика је комплетна. Отуда у нашој политици нема дијалога па ни најобичније равноправне комуникације. Такве умишљене величине емитују само заповести, ко не послуша, издајник је.

Велика бољка наших политичара су делузије о сопственој величини, памети, знању, политичкој умешности… Психолози кажу да уз делузије величине иду делузије прогањања. И слика је комплетна

Објаснили сте зашто не раде политичке партије, а зашто не раде институције? Ко је институцијама одузео право на рад?

Институције су највећи непријатељ самовољи. Нема „на овим просторима“тог врховника који институцијама није супротставио властиту својеглавост. Власт и власници власти по правилу лако занемаре институције и ту исказују сву своју разузданост. У Србији су се одувек, осим ретких и краткотрајних времена, башкарили разуздани власници наших живота… У нас се борба за институционално ограничење самовоље властодржаца води само до оног тренутка док се не дође до трона властодршца, а онда бивши властодржац започиње борбу за ограничења самовоље актуалног властодршца. Изгледа да власт квари привремено, само док си на власти. Испало је да је демократија трајно опредељење, осим у тренуцима кад је „демократа“на власти.

С којим осећањем гледате на све укупно о чему смо разговарали?

Тако отрцано, али и тако веродостојно, изгледа она готово узречица: Да се то дешава неком другом, било би много смешно. Јесте, било би а није. Није смешно, а јесте много тужно а богами и стидно. Да, стидим се.

Стидите се…?

Стидим се као родитељ чија деца живе и раде у иностранству, двоје од троје. Отишли, ма врага отишли, побегли. Једна ћерка се овамо неће вратити, осим на летовање, а друга верујем да хоће иако је овде сви одговарају од тог наума, и пријатељи из живота и колеге из струке. Стидим се пред унуцима јер не знам њихов језик, а онда су они научили српски, а ја никад ни хебрејски ни шведски ни друге језике којим они говоре. Стидим се медија оваквих какви у огромној већини јесу. Стидим се многих потеза ове власти, чини се нешто више него оне јуче, а ње сам се стидео више него оне прекјуче, и тако редом уназад! Стидим се ове „академске заједнице“која продаје дипломе и онима који нису ни прошли поред датог факултета а камоли ушли унутра, која продаје звања, докторате… Стидим се своје струке, и колега који или ћуте и „гледају своја посла“или подрепашки славе политичке и друге моћнике… Некако ме срамота.

Интермецо: У Србији су се одувек, осим ретко и накратко, башкарили разуздани власници наших живота

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.