О илуминаторима друштва: случај Драгана Ђуричина

Реагујући на мој текст „Одбрана једног плагијата или о опсесивном нихилизму“, који је објављен 12. априла 2018. у НИН-у, Драган Ђуричин је у НИН-у објавио текст „О кампањи колективног мобинга којом управља проф. Душан Теодоровић“. У свом новом памфлету Ђуричин ми прети судским процесима, назива ме „опсесивним нихилистом“и „енергетским вампиром“, и пише како „носим видљиву контрадикцију научника са манифестацијама политичког понашања“. Себе, пак, представља као „мислећег човека“, угледног научника, „илуминатора друштва“и несрећну жртву колективног мобинга који ја предводим.

Бићу слободан да се Ђуричину, „мобингованом илуминатору друштва“обратим следећим питањима на која није одговорио ниједном речју, ни у првом памфлету упућеном члановима САНУ и члановима Сената и Савета Универзитета у Београду на који је потрошио 20 страница, ни у другом писанију објављеном у НИН-у. Питања гласе:

1. Да ли су делови докторске дисертације Синише Малог, коју је Мали одбранио пред вама, преписани из студије Нови модел приватизације у Србији, чији су аутори Борис Беговић, Бошко Живковић и Бошко Мијатовић?

2. Да ли сте прочитали текст „Синиша Мали нас је дословно преписао“професора Бошка Мијатовића, који је објављен у дневном листу Данас, 27. фебруара 2018. и да ли можете да оспорите било који доказ о плагијату који је изнео професор Мијатовић?

3. Да ли је Синиша Мали у докторској дисертацији коју је одбранио пред вама на ФОН-у покрао научне резултате Стифаноса Хаилемариама (Stifanos Hailemariam), из докторске дисертације коју је Хаилемариам 2001. одбранио на Универзитету у Гронингену, Холандија (Rijksuniversiteit Groningen)?

4. Да ли је Синиша Мали преписивао и из извора са Википедије?

5. Да ли је тачно да Синиша Мали није успео да докторира на свом матичном Економском факултету у Београду?

6. Да ли вам било шта значи мишљење 352 професора универзитета, међу којима је и осам чланова САНУ, који су својим потписима потврдили да дисертација Синише Малог представља плагијат?

7. Да ли је тачно да индексна база SCOPUS нема евидентиран ниједан ваш научни рад? Да ли је тачно да нам база SCOPUS поручује да је индекс ваше научне компетенције у међународним оквирима једнак нули?

Уместо поштеног одговора на ова питања, Ђуричин ми обећава „законом предвиђенe мерe заштите“. Усудио сам се да напишем да је Синиша Мали преписивао, а Драган Ђуричин својим потписом преписано верификовао као научни допринос. Илуминатор Ђуричин жели да ме изведе на суд због „грубих напада на његов углед и интегритет“. Ни у једној цивилизованој земљи, научни углед се не стиче судским процесима. Сама идеја по којој би требало да ме саслушавају судије и адвокати како би ме приморали да Ђуричина доживљавам као новог Стивена Хокинга представља само додатну бурлеску, која попут јефтиног комада бижутерије има за циљ само да завара. Ниједан суд на свету није никада пресудио да је, рецимо, Исак Њутн велики научник или да постоји закон гравитације. О томе су увек просуђивали научници у оквиру међународне научне заједнице на основу научних резултата. Морам, можда,

дубоко да разочарам Ђуричина и да изјавим пред читалаштвом НИН-а да ја и поред најбоље воље, упркос јавно изреченим Ђуричиновим претњама, не могу да променим свој вредносни суд о његовим научним достигнућима.

Свакако није нужно да Ђуричин мени одговара на питања која постављам већ две године, јер, ја одговоре знам. Дужан је да одговори не само академској заједници него и својим студентима, Београђанима и грађанима Србије. Предмет полемике превазилази значај личности Синише Малог, Раше Карапанџе, Душана Теодоровића или Драгана Ђуричина. Не би био први пут у цивилизованом свету да се открије плагијат јавног функционера. Први пут би се, међутим, десило да академска заједница не реагује тим поводом. Срамота је за Универзитет у Београду, најстарији и најреспектабилнији универзитет у региону, да није већ одавно реаговао на очигледан плагијат и очигледног плагијатора. Порука која се овим шаље је у сваком смислу катастрофална. Порука која се шаље је да не умемо да одбранимо тешко стицан углед установе и да је политика преузела и образовање. Порука коју шаљемо свим вредним студентима и студенткињама, који уз много рада стичу своја знања, јесте да се „моћницима“дозвољава и да преписују.

Научна част и академско достојанство морају остати неукаљани и у најтежим временима. Чак је најважније да остану неукаљани у најтежим временима. Дозвољавањем лоповлука, што плагирање јесте, у нашим редовима, показујемо да смо морално поражени. Платон је давно написао да држава неће много изгубити уколико обућар лоше ради свој посао, само ће Атињани ходати боси - али ако васпитачи омладине буду рђаво испуњавали своје обавезе стасаће покољење незналица и порочних људи који ће упропастити будућност отаџбине.

Дужност је упозорити на политичку корупцију до сада невиђених размера. Сама ситуација је гротескна - ми смо таоци човека који је крајње очигледно и доказано преписао своју докторску тезу и на сваки могући начин покушава свима да објасни како није. Таоци смо човека који нема научне амбиције, и читава ова ујдурма је ствар каприца, како би дотични могао да напише „др“испред свог имена и презимена на поштанском сандучету или да се похвали пријатељима како је доктор наука. Он сам и свита политичких послушника му испуњавају амбицију. Аргументи нису научни, већ искључиво политички. Од нас се тражи да сви жмуримо и да се правимо да је све у реду. Није у реду! Србија нема луксуз да се поиграва са ретко преосталим, још увек неукаљаним институцијама.

Позната је максима да моћ квари људе, на шта је Таљеран додао да апсолутна моћ апсолутно квари. Никада, међутим, нисмо долазили у ситуацију да бранимо универзитет, академску част и достојанство науке од појединаца који услед поседовања политичке моћи сматрају да им све припада. Нико се никада, у дугој традицији Универзитета у Београду, није дрзнуо да покуша оно што се сада нама дешава пред очима. Кроз то време су пролазиле разне власти и заиста нико на овај начин није покушавао да потчини читав универзитет својим политичким амбицијама. Политичка сила и, зашто не назвати ствари правим именом, политичко и правно насиље управљају процесима у овој земљи и корумпирају или уклањају све што им се нађе на путу. Огољена политичка сила у овом случају прети да корумпира универзитет и читаву академску заједницу.

Вратићу се на сам почетак текста - управо је ово предмет полемике. Друштво у коме су наука и академска заједница корумпирани и поражени, нема чему да се нада. Цивилизацијска је обавеза да се то не дозволи. Цивилизацијска је обавеза да се пружи отпор очигледној превари и очигледном лоповлуку који угрожавају читаву академску заједницу из хира једног човека и његовог моћног заштитника. То је дилема са којом се суочавамо. Сам докторат Синише Малог је неспорно плагиран. Питање је да ли ћемо дозволити да то зна читаво српско друштво, међународна научна заједница, а да ћемо се за то време ми правити слепи и глуви и пустити, радом толико изузетних умова грађену, репутацију низ воду.

И због тога, још једном постављам Драгану Ђуричину следећа питања:

Да ли докторска дисертација Синиша Малог представља плагијат?

Због чега је својеручно потписао да дисертација Малог представља научни допринос? Да ли се осећа кривим? Да ли сматра да би после свега требало да напусти Универзитет у Београду и заврши универзитетску каријеру?

Срамота је за Универзитет да није већ одавно реаговао на очигледан плагијат Синише Малог. Тиме се свим вредним студентима и студенткињама шаље порука да се „моћницима“дозвољава и да преписују