Како се калио Макрон
Његова визија Француске је темељно реформисана, модерна и динамична велика сила која ће бити незаобилазни актер светске политике, али се начин на који то покушава да достигне многима не допада
Кад се Стив Бел, један од најопакијих британских политичких карикатуриста у последњих тридесетак година, дохвати неког политичара, томе се не пише добро – макар на страницама лондонског Гардијана. Једном кад је тадашњег премијера Џона Мејџора кренуо да црта са старомодним белим гаћама навученим преко панталона, више му их није скидао – осим да му их ту и тамо натакари на главу; бившег америчког председника, несрећног Џорџа В. Буша, редовно је приказивао као човеколиког мајмуна; док је још једног британског премијера, Дејвида Камерона, овековечио на главу му заувек навлачећи кондом. Како је све Бел својевремено приказивао Тонија Блера, или како све данас црта Терезу Меј и Бориса Џонсона, већ је теже описати: то мора да се види.
Природно је, онда, да Доналда Трампа Бел црта као јарконаранџасту тоалетну шољу, са жутом даском тамо где се у реалности налази непоновљива фризура шефа Беле куће. Но, овде је реч о релативно новом лику у Беловом пантеону: француском председнику Емануелу Макрону, кога однедавно – откако је најављена, а потом и спроведена брзометна здружена интервенција америчких, британских и француских снага у Сирији – црта као агресивну француску пудлу под Трамповом командом.
Тешко да би Макрону – који, осим што своју функцију и политику коју заступа схвата крајње озбиљно, генерално не делује као неко с развијеним смислом за хумор – ово могло да буде симпатично; ако ћемо право, не би се допало ни било ком другом на његовом месту. Младом француском лидеру, који је у време настанка овог текста боравио у званичној посети Сједињеним Државама (посети чији ће епилог бити познат тек кад овај број НИН–а већ буде одштампан), више од свега стало је да на делу докаже како је земља коју предводи поново незаобилазни актер светске политике; у исто време и потпуно самостална у одлучивању и високо кооперативна на међународном плану. А таква амбиција је, јасно, неспојива с пристајањем на подређену улогу – поготову не у односу на Трампову Америку.
Било би и неправедно оптуживати Француску за бескичмењаштво какво, рецимо, разне британске владе у континуитету исказују пред САД. Довољно је сетити се одбијања председника Жака Ширака да Француску укључи у коалицију која ће 2003. под лажним претекстом напасти Ирак и потоњег, поражавајуће ступидног америчког презира према свему француском. Разлог због кога је Француска учествовала у педесетак минута дугом нападу било је Макроново уверење да (претпостављена, мада ни изблиза непорециво доказана) употреба хемијског оружја за којим је наводно опет посегао сиријски режим представља ону „црвену линију“која се не сме прећи – односно поступак који не може проћи без казне као
2013, када је тадашњи амерички председник Барак Обама, иако је претходно и сам о употреби хемијског оружја говорио као о сопственој „црвеној линији“, после сличног инцидента одбио да интервенише у Сирији. (Делотворност и „васпитни“ефект овакве „казне“су већ друго питање.)
Постоји, ипак, нешто што француско–америчким односима тренутно даје специфичну динамику: лични однос двојице председника. Макрон је једини европски лидер који је с Трампом – таквим какав је – успео да пронађе некакав заједнички језик. Нису, наравно, ова два посве различита карактера постали најбољи другари, али је, захваљујући пре свега прагматизму француског председника, те неким његовим потезима који су наишли на Трампово допадање (попут повећања издвајања за одбрану у складу са потребама НАТО, те помпезног дочека који му је прошлог јула приредио у Паризу), између њих успостављена спона какву друге водеће фигуре у Европи не могу или – због одбојности према Трампу – и не желе да оформе. (У том смислу биће веома илустративно упоредити разлику у атмосфери током Макронове посете с посетом немачке канцеларке Ангеле Меркел, која у Вашингтон стиже такође ове седмице.)
Ни Макрон, међутим, није пред пут у САД очекивао да може превише да утиче на Трампа да одустане од неке од најављених одлука, попут намере да повуче амерички потпис са споразума о ограничавању иранског нуклеарног програма, као што га није одговорио ни од иступања из Париског споразума о климатским променама или (засад само одложеног) увођења додатних царина на робу из Европске уније. Зато је из Париза превентивно одаслата порука да успешност посете не треба сагледавати само кроз то да ли ће Макрон Трампа уверити у погрешност његових ставова. Објашњење шта би се онда друго могло сматрати успехом, додуше, није понуђено.
Ако конкретних резултата посете и не буде, то – као ни почетни неуспеси на другим спољнополитичким плановима – Макрона неће обесхрабрити. Његова дугорочна амбиција је да Француску „ресетује“и претвори у „агилну, флексибилну, креативну стартап силу, способну да у исто време наступа и као велика сила и да кроз мултилатерализам ради у корист како европских, тако и француских интереса“, како то спољнополитички експерти Борис Тукас и Силија Белин сажимају у америчком часопису Нешнел интерест. И у томе га неће поколебати што његова настојања засад више наилазе на препреке
О Макрону се, барем на левици, формира слика као о лажном центристи који убрзано демонтира француски социјални модел и заводи тачеризам
него на подршку – како показује и отпор с којим је у Немачкој дочекано његово залагање за увођење европског монетарног фонда, заједничког буџета и заједничког министра финансија еврозоне; те неразумевање за његове предлоге промене процедуре избора председника Европске комисије и посланика Европског парламента (ЕП). Поготову у ситуацији кад се Британија спрема за излазак из Европске уније, а Меркелова због нарушеног ауторитета код куће више ни на европској сцени није у тако доминантној позицији као што је доскоро била, што Француску некако и природно гура ка томе да покаже иницијативу и од Немачке преузме ако већ не лидерску улогу у ЕУ, онда барем припадајући део одговорности коју та улога подразумева. Макрон је ту изричит: као ни у Француској, ни у ЕУ ствари више не могу да остану по старом.
Показао је то и његов скорашњи наступ пред ЕП у Стразбуру, у коме је, из овдашње перспективе посматрано, најважније што је рекао било то да Унија не може више да прима нове чланове док се претходно не реформише. Неупоредиво више новинског простора добило је, ипак, његово одбијање – на иритацију једног дела европосланика – да своју Републику у покрету (ЛРЕМ) прикључи било којој од постојећих партијских групација у ЕП, чиме је оставио отвореном могућност да буде зачетник новог паневропског страначког блока у том телу, те догодине, после избора, можда пресудно утиче на однос снага у његовом новом сазиву.
У међувремену ће Макрон пуне руке посла имати на домаћем терену, где његови потези наилазе на оштро противљење пре свега левице, али – захваљујући убедљивој већини коју има у парламенту – један по један без проблема добијају скупштинску верификацију. Ове седмице је тако усвојен знатно оштрији имиграциони закон, којим се период током кога се они којима је захтев за азил одбијен могу држати у притвору с 45 продужава до 90 дана; рок за подношење захтева за азил са 120 скраћује на 90 дана; а за илегални улазак у земљу уводи једногодишња затворска казна. Критичари ових мера сматрају да се њима мигранти своде на ниво криминалаца и упозоравају да ће управо најугроженијима међу њима бити ускраћена припадајућа заштита, али ти приговори нису уважени.
Због права миграната барем нико неће демонстрирати – или барем не масовно. С радничким и студентским протестима ствари већ стоје битно другачије, и ту би Макрон могао да има озбиљне проблеме. Француска је овог пролећа захваћена серијом дводневних штрајкова на железници и у националном авиопревознику Ер Франсу; термини тих штрајкова су се ове седмице први пут поклопили, изазивајући хаос широм земље. Запослени на државној железници (СНЦФ), једном од последњих преосталих моћних синдикалних упоришта, буне се против најављеног увођења приватне конкуренције и пооштравања радних услова (док анкете показују да јасна већина Француза подржава владине мере у овој области); у Ер Франсу траже веће повећање плата од оног које им менаџмент нуди. Студенти су бесни због увођења рестриктивније политике пријема на универзитете, јер верују да се тиме укида равноправност приступа високом образовању; из истог разлога су, логично, кивни и средњошколци. Кад се томе додају и прошле године уведене пореске олакшице које несразмерно фаворизују оне најбогатије, о Макрону се, барем на левој страни политичког спектра, формира слика као о лажном центристи који убрзано демонтира француски социјални модел и уместо њега заводи тачеризам. Он, пак, инсистира да ће данашња одрицања на дужи рок бољитак донети свима. „Француска неће преко ноћи постати земља прогреса“, изјавио је недавно.
Макрон, тако, паралелне битке на више фронтова води с променљивим успехом, мада му се, ако ништа друго, не може приговорити да није проактиван и спреман да ризикује. Невоља је само што – супротно мантри познатог пекамског предузетника и франкофила Дерека „Дел Бој“Тротера – корелација између ризика и профита често не буде у складу с очекивањима.