Иван Клајн
Дејство санкција
Већ најмање три деценије, а поготову откако су нашој земљи уведене фамозне „ничим изазване санкције“, лингвисти се убише доказујући да у српском језику увек важи двострука негација: као што кажемо „санкције нисмо ничим изазвали“(а не „санкције смо ничим изазвали“), тако ћемо рећи и „ничим неизазване санкције“, „нигде невиђен случај“, „никад неостварена замисао“и слично.
О томе је у два маха писала и Политика, у оквиру акције „Сачувајмо српски језик“. Најпре је, почетком децембра 2015, лектор Градимир Аничић, поред неизбежних „санкција“, наводио и грешке као „никад асфалтираном улицом“(уместо „неасфалтираном“) или „никад објављено у новини“(уместо „никад необјављено у новинама“. Томе је супротставио примере правилне употребе код познатих писаца: „Укажи ми се, никад невиђена, / Понорницо водо...“(Десанка Максимовић), „Али у прикриваној и ничим неизреченој узајамности...“(Иво Андрић), слично и код Јована Поповића, Михаила Лалића и других.
Годину дана касније, опет у Политици, лингвиста др Милош Ковачевић осетио се принуђен да пише о истој теми, у чланку под насловом „Може ли нешто бити ’ничим изазвано’“. И он је цитирао један књижевни пример, али из текста аутора кога би мало ко хвалио као узор доброг језика: „Сећате ли се колико сам пута Пановићу набијао на нос мекоћу срца која га је наводила да из севапа објављује ничим изазване текстуалне склепотине“. Тако је писао Светислав Басара, у листу Данас, само три недеље пре Ковачевићевог чланка.
Ништа није помогло. Погрешна конструкција ’ничим изазван’ и данас се скоро свакодневно може чути и прочитати. Отуда ме је задивило кад сам, и опет у Политици,у рубрици „Погледи“, нашао два примера исправне употребе. Најпре 23. фебруара ове године, у чланку Ненада Кецмановића о Илиџи, некада настањеној Србима: „Као што су својевремено тврдили да су Срби ничим неизазвани напустили Илиџу, сарајевски медији сада објашњавају...“итд. Потом и 2. априла, у чланку Бранка Радуна који почиње речима: „Слике бруталног и ничим неизазваног напада на представнике косовских Срба...“итд. То су они „раритети“, оне музејске драгоцености о којима сам писао у прошлом броју: примери исправне употребе облика с којима иначе готово сви греше. Још о истој теми следећег четвртка.