Газдина крв

Nin - - Панорама - ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а

Или: ако нам и бугарски експерти из Светске банке кажу да су „православни народи осуђени на сиромаштво“, како онда безболно изаћи из православља, из те „старомодне вере“?

Ах, које ли радости! Вратила ми се Тара, моја кучкица, моја мечкица раскошне шарпланинске расе. А онолико сам је прижељкивао чим сам се из престонице у Видово вратио. Дошла је из правца из кога сам је очекивао, хоћу рећи, дошла је шумском стазом од Ацкове кречане, од мог првог и јединог комшије. Када ме је угледала, на мене се залетела и умало ме није срушила, кладим се, онако моћна, моја Тара и са медведом би се борила. Сва мокра, од тек минулог мајског пљуска, свега ме овлажила, укаљала својим шапетинама, а онда ми је дланове лизала, и, ту ми је суза сузу стизала. У Тариној пратњи била је и нека сеоска џукела која би са њом нешто хтела, а притом недостојна моје шарпланинке. И, наравно, опаучио сам Тариног удварача неком мочугом која ми се нашла при руци, и, швалер подвијена репа побеже главом без обзира. Тара се за њим није ни осврнула. Чешкам је по челу где највише воли, а она ми главу ставља у скуте и жмирка ли, жмирка од силног задовољства. Да ли је могуће да је, чак, са Дивљанског језера, осетила да сам се вратио из надмене престонице која би, колико видим, да се отцепи од Србије?!

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, једва је дочекао то моје питање: „Шта се чудиш, дечаче?! Прво, своју кучку жељно призиваш, а онда се чудиш кад Тара одмах долети. Животиње, па и пси, имају свој интернет, вајбер и све што уз то иде.“

Док сам копао постоље за Нојеву лађу, један оштар камен дивне, розикасте боје одлети и погоди ме у цеваницу. И потече крв густа, аријевска. Ту одмах схватим да ми је то била блага опомена аријевских богова што нисам положио крвну жртву за почетак градње Нојеве лађе. Као да су ми, са неба, јавили: „Ако нећеш, газдо, да даш крвну жртву неке животиње, ево, узећемо твоју!“Лизнем своју крв из цеванице, а онда ракијом зауставим крварење.

А некада су богови, заиста, захтевали људску жртву. Били смо им храна док се нисмо ородили. Тек после тога прешло се на крвне жртве животиња. Срби ће касније да, насилно, приме и православље, и, ево, и за Ђурђевдан, кољу ли кољу невине јагњиће, а да и не знају шта славе...

Него, чујем да експерти Светске банке тврде да су „православни народи, па и Срби, осуђени на сиромаштво јер је њихова вера старомодна и не прихвата нове идеје“?! И, све су то написали и потписали бугарски економисти Симеон Данков и Елена Николова?! Ово двоје, узгред, знају да је „православље било погубније од комунизма“, пошто вас православље „тера на понизност и слепу послушност“. Е, сад, јесте смешно када вам ово сољење памети долази из сервилне православне Бугарске која је клечала и пред Хитлером и пред Стаљином. Али, ипак, запитајмо се: шта смо са православљем добили? Тим пре што нам је хришћанство стигло, бајаги, из Никеје, али је Немања по „католичком рецепту“, баш као у Јасеновцу, сурово утеривао православље у Србе. Није велика мудрост католичанству спочитавати Латинску Америку, Аушвиц и Хирошиму. Али, право питање гласи: можемо ли ми, Срби, полако изаћи из православља, а да за собом не залупимо врата? Можемо ли се вратити старој аријевској вери, а да не дође до неког верског рата? Ево, у Белој Паланци, некадашњој Ремизијани, локални шериф Миљко диже споменик Септимију Северу, жестоком гонитељу ранохришћана!? Да ли се то ради уз благослов патријарха Вучића, и која је ту улога Иринеја који је, једва, преживео пуч владике Амфилохија?

Мешам малтер ручно, лопатом, као да сам на Голом отоку, а Биља ме зове на мобилни, да јој наберем – зову. Око мене се шуња моја Црна: „Да знаш да сам љубоморна и на Тару и на Биљу! Јесам метафизичка, езотеријска мачка, али схвати - и ја сам жена!“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.