ТЕМЕЉНА БЕТОНИЗАЦИЈА

Напредњачка хуманизација града (2)

Nin - - Садржај - САНДРА ПЕТРУШИЋ

Тито је приликом реконструкције Београда ангажовао више од 250 експерата и упослио седамдесетак научних и стручних институција. Актуелној власти то није потребно, њој институције служе да би потписале сагласност са оним што су већ избетонирали или урадили сходно свом укусу и знању

Чим је градска управа Београда објавила да ће у мају расписати тендер вредан 15 милиона евра за уређење Трга републике и дела Карађорђеве улице, незахвални грађани помислили су на још бетона, још камених плоча које се одваљују и ударају по цеваницама, саобраћајни колапс, угануте чланке, пробијене рокове и ликове које се добро уграђују у још један градски посао. Нико, осим можда баш суштинских обожавалаца напредњачког лика и дела, није помислио на обећање градског менаџера Горана Весића да је све што раде у „циљу грађана“. Или, како је прецизирао: „Наша визија је да се Београд хуманизује, односно да постане град који је бољи за живот својих становника. Када кажемо хуманији град, то значи да инфраструктура, саобраћај, урбанизам и свакодневни живот буду усмерени ка грађанину и да буду подређени обичном човеку.“

Чему онда неповерење? Можда зато што су ти темељи „човечности“постављени у првом великом напредњачком подухвату – реконструкцији Цветног трга, када су грађани добили простор који веома личи на делове гробља одређене за урне, с том разликом што на Цветном тргу нико никада не оставља цвеће. Или због фонтане на Славији, измештене и неприступачне за људе (ваљда такву лепоту треба чувати од просечног Београђанина), иако је дневни „приход“Фонтане ди треви, од новчића које убацују грађани (сигурно неки бољи грађани), око 3.000 евра дневно. А можда има удела и то што је напредњачки урбанизам

највидљивији при спровођењу политике свеопште бетонизације и попуњавања свих „празних“простора у граду, наравно не парковима или обдаништима, већ грађевинама у чију изградњу неко може да се угради.

На питање коју то врсту „хуманог града“добијамо, Радомир Лазовић из Иницијативе „Не давимо Београд“каже: „Добијамо инвестициони урбанизам. То је она врста планирања развоја града која инвеститора и његове интересе за профитом ставља у центар доношења одлука. Њихова жеља за зарадом је потпуно разумљива, а улога власти је да се она не спроводи науштрб јавног интереса и потреба грађана. Градски челници раде управо супротно. Креативним схватањем закона, гледањем кроз прсте на кршење прописа, игнорисањем или директним гушењем критичких гласова становништва, директно омогућавају и подстичу ове процесе и понашају се као да су унајмљени промотери разних подобних фирми којима желе да обезбеде профит.

А шта је друго корист града ако не добробит његових грађана. Заиста није тешко замислити да ће нове зграде значити и додатно оптерећење већ неадекватне инфраструктуре, здравства, вртића, саобраћајница, паркиралишта, јавног превоза… Све ово јасно води ка урушавању квалитета живота људи. А једном кад попунимо празне површине не само да смо оптеретили инфраструктуру већ смо и изгубили могућност да на њима изградимо нове јавне садржаје“, каже Лазовић и додаје да се они не противе развоју града, већ захтевају да се он развија према потребама становништва.

Колико је урбанизам важан демонстрирао је још 1972. Јосип Броз Тито када је приликом израде новог плана изградње Београда ангажовао више од 250 експерата и сарадника и упослио седамдесетак научних и стручних институција. Актуелној власти то није потребно, њој институције служе да би потписале сагласност са оним што су већ избетонирали или урадили сходно свом укусу и знању. Ко, када и уз чије одобрење је донео план да ће центар Београда до 2020. постати пешачка зона и даље ником није јасно, мада се већ три године ради на поплочавању, бетонирању и урнисању живота грађана. Када су градске власти у Бечу дошле на идеју да од дела Маријахилфер улице направе пешачку зону, расписале су референдум

у општинама кроз које улица пролази. Београдски пројекат никада није био на јавној расправи и на сцену је ступио када су на терен изашли багери и проузроковали гомилу штете. Само због постављених бетонских жардињера тамо где им није место Хитна помоћ је више пута била спречена да ради свој посао, а стан у Змај Јовиној улици је изгорео јер ватрогасна кола нису могла да му приђу.

И поред тога Весић тврди да сви већи европски градови „имају пешачку зону у центру града“, а да ће наша бити „највећа у Европи“. Нема везе што та тврдња делом није тачна – сви градови имају пешачке улице а не зоне и нигде нема бетонских препрека за возила хитних служби, а другим делом је апсурдна – највећа пешачка зона ће се градити у граду који нема метро! С обзиром на то да Срби, чак

и да поверујемо у бајку да су „небески народ“, још увек нису научили да лете, баш као ни ватрогасци или лекари, биће да смо у проблему.

Унедостатку стручњака на платном списку града спремних да се конфронтирају мегаломанским идејама напредњака, три озбиљна стручњака су о свом трошку урадила анализу најављеног промашаја: проф. др Милан Вујанић са Саобраћајног факултета, председник Академије архитектуре мр Бојан Ковачевић и др Душан Ракитић с Правног факултета у Београду. У оквиру пројекта „Пешаци нису маратонци“указали су на низ негативних ефеката, од недостатка паркинг места до загушења у околним улицама, истичући да у градовима на које се градска власт позива превоз никада

није удаљен више од 120 метара од пешачке зоне, а да би у нашем случају раздаљина на неким местима прелазила 300 метара.

Осврћући се на затварање и поплочавање Васине улице, као и на реконструкцију Студентског трга, истакли су да „оправдања“од стране власти да је Борис Подрека стручни ауторитет који стоји иза тог решења нису тачна и додали: „Подрека не претендује да је стручан да одређује шта треба да постане пешачка зона, он пројектује тргове, када за то од инвеститора (у нашем случају града) добије задатак. Подрека је архитекта, а постојање пешачке зоне је питање за урбанисте и саобраћајне инжењере.“И указали на још нешто – да се скулптура посвећена Зорану Ђинђићу користи као „алиби“за затварање Васине.

Пре него што пристанемо на ту више уцену а мање алиби ситуацију, можда не би било лоше да се подсетимо коме данас збиља служи Студентски трг. Чудно питање, а поготово ће банално звучати одговор – студентима. У непосредној околини трга налази се неколико факултета и на њима студира око двадесет хиљада студената. Већина њих долази градским превозом и излази на окретници која, према ауторима конкурса, трг „девастира“. Мада конкурсна документација препознаје постојање околних факултета, није баш свесна чему они служе, тако да заједно са Етнографским музејом и Коларчевом задужбином они постају само део амбијенталне средине и третирају се као споменици културе у функцији естетског обогаћивања будуће пешачке зоне.

Значи ли то да је пешачка зона „хуманизација“за грађане, али не и за студенте? Или ни за једне ни за друге, већ само за туристе? Можда, али ти туристи морају некако да стигну до тржног центра у Рајићевој, направљеног специјално за њихове потребе, а то би било могуће једино када би споменик Ђинђићу послужио и као почетна станица неке нове гондоле Синише Малог. Мада, то можда и неће бити потребно јер туристи у Србију долазе због доброг провода, лепих жена и одличне хране, а баш ниједан у недавној анкети није поменуо „највећу пешачку зону у Европи“.

Ипак, ми им „нудимо“стерилност камена, асфалта и бетона у самом центру града из, ваљда, уметничких разлога, а на осталим локацијама, само за грађане не и туристе, бетонске грађавине у које се заинтересоване стране лакше „уграде“него у паркове. Рецимо, око Улице Јурија Гагарина све „празне“површине су попуњене пословним зградама, а у блоку 45 на само два километра постоји пет бензинских пумпи. Повећавају се спратност и густина насеља, а ни заштићене области попут Савског насипа или обала река нису сигурне јер се толерише преко 200 нелегалних објеката који угрожавају одбрану од поплава и водоизворишта. У таквим околностима учесталих 40 степени се претвара у далеко веће вредности на свом том бетону лишеном зеленила. Јер ни дрвца која се спорадично постављају уз неки објекат, а ни Авала или Липовачка шума нису оно што чува Београђане од глобалног отопљавања. Чувао их је град какав је Београд био и какав више није, што је у недавном истраживању установио Филип Гертнер, научник из области шумарства, анализирајући колико градови у Европи заиста имају зелених површина. Користећи радијус од осам километара од центра установио је да је Сарајево најзеленији град у Европи, а да су испред Београда Љубљана, Загреб, Приштина и Скопље. Конкретно, у региону је лошије пласирана само Подгорица.

На питање да ли су грађани свесни до које мере се системски руинира њихово право на колико-толико нормалан живот и да ли имају начине да утичу на ове процесе, уредник портала blokovi.com Иван Милошевић за НИН каже: „Грађани нам се обраћају углавном када је већ касно. Када багери дођу у њихов блок. Ми се трудимо да људе информишемо и да их упутимо на то да подносе примедбе на јавним увидима, да учествују у јавним расправама и да се упуте у своја права, али често смо сведоци да су ти процеси само замазивање очију јавности. Грађани врло јасно разумеју да се те одлуке доносе противно њиховим жељама и потребама и то су показали на многим протестима у блоковима. Такође, покушавамо да укажемо свим грађанима на неопходност солидарности и у случајевима када се нежељена градња и бетонизација не дешавају у њиховом блоку, јер су сви наши паркови и јавни простори на мети и неће проћи дуго док багери не упадну и код њих.“

До које мере се ради баш о „замазивању очију“грађани Вождовца имали су прилику да виде током јавног увида и седнице за планове поводом урбанизације зоне уз Нову кумодрашку. Њиме је предвиђена изградња магистралног пута, који је на основу раније донетих одлука требало да иде преко ненасељеног дела, али је закључено да би тај део било корисније дати инвеститорима који ће подићи још зграда и бензинских пумпи, а улицу померити тако да прође преко дворишта приватних кућа, зелених површина и плански изграђених паркинга. Ни један од приговора грађана није усвојен. Рецимо, на захтев да се не уништавају зелене површине и не сече дрвеће, оправдање је било да им Градско зеленило није пријавило да ту постоји зелени појас. А ако они нису пријавили, онда и не постоји, јер локалним напредњацима сигурно не пада на памет да излазе на терен и упознају се са оним што имају намеру да руше и бетонирају. Притом група грађана „Против Нове кумодрашке“организована у покушају да се план ако не спречи, онда макар хуманизује, за НИН тврди да чланови комисије за планове на јавним седницама уопште не суделују у расправи, већ се о приговорима изјашњава искључиво обрађивач плана. Обрађивач је притом плаћен од стране инвеститора, и у складу са тим се и понаша: приговори грађана се одбацују као неосновани, док се „приговори“инвеститора усвајају, чиме добијају право да граде на још већој површини, и још више у висину.

И док се због таквог односа, али и таквог системског уништавања града, грађани у свим општинама организују у неформалне или формалне групе попут „Пешаци нису маратонци“и протестују због све веће дехуманизације живота у Београду, још увек актуелни градоначелник Синиша Мали сматра то непотребним. И тврди: „Радимо све заједно са грађанима и мислим да сам показао у протекле три године да слушамо њихове сугестије и коментаре и нема потребе да протестују него само да дођу и кажу шта би желели да направимо, а ми ћемо заједно са њима то направити.“

Под условом да хоће Београд на води, још шопинг молова, још бензинских пумпи, још шљаштећег кича. А поготово ако замоле да им се нешто бетонира и на глави, рецимо киоск са сувенирима за туристе, па да док узалудно чекају превоз покажу да баш нису бескорисни као што изгледа.

Добијамо инвестициони урбанизам. То је она врста планирања развоја града која инвеститора и његове интересе за профитом ставља у центар доношења одлука

Акробатика: Шетати градским улицама постаје опасан спорт јер се камене плоче чак и на тек бетонираним улицама одваљују и ударају по цеваницама

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.