Димна завеса
Одавно у српској политици нема превише логике у томе шта је дозвољено а шта није, шта је пожељно, а шта не. Растегљивост и релативност сваког принципа удара о елементарну разложност јер је успостављено правило: оно што могу ја, не можеш ти! При чему су, наравно, у првом случају разлози увек из домена најсветијих националних интереса и државног разлога, а у другом се ради мање-више о издаји нерадника и лезилебовића у политици.
Оваква се логика увелико демонстрира и на теми Косова.
Дијалог, преговори, мир и стабилност, као динамика тајне и јавне политике, формалних и неформалних сусрета и живи зид од нетолеранције, сукоба и забрана који се подиже сваки пут кад у велику сенку треба да се баце стварни домети преговарача и могући исходи. Зато небитно привидно постаје најважније, као уобичајена инверзија српске политике, као прашина која се увек баца у очи пред неки велики политички галоп.
И сад кад се земље Квинте састају у Вашингтону да договоре евентуални нови формат убрзаног решавања косовског проблема, кад се снимци и фотографије Путина и Вучића, из колоне Бесмртног пука или са свечане вечере, читају као серија порука изван таштине српског председника и евентуалне нове осећајности у односима, кад нема дилеме да нас до краја године чека финална фаза Бриселског споразума, приређује се нова гозба за српске патриотске бираче који би можда могли посумњати да се нешто крупно иза брда ваља. Зато ће се овога пута билдовати национални мишићи, показивати како је власт јака и одлучна, истеривањем косовских каратиста са сениорског Европског првенства у Новом Саду јер су одећом са државним симболима, у којој су се појавили на административној линији на Мердарама, прекршили договор да Косово наступа под заставом Европске карате федерације и са скраћеницом ФК*. Ништа међутим није помогло ни кад су се спортисти пресвукли и примерили одећу захтевима Србије. Полиција им, овог пута без јасног разлога, није дозволила да наставе пут. Слично је било и недавно, када је у задњи час, пред саму утакмицу, забрањен рукометни сусрет јуниорки Србије и Косова који је требало да се одигра у Ковилову. Само што су тада примедбе имале навијачке и екстремно десничарске групе које су дивљале испред Спортског центра. Забрану је, наравно, као оправдану подржао и председник Србије, тврдећи да полиција неће да „туче људе који певају родољубиве песме, како би се одржала утакмица која је супротна свим нашим ставовима“. Само што су ти „наши ставови“били посве другачији кад су те исте репрезентације Србије и Косова одиграле, без икаквих проблема и примедби, утакмицу у Румунији 2015. године, и донеле победу Србији.
И као што је Вучић имао разумевање за навијачке групе, тако је и Маја Гојковић, након Шешељеве примедбе, отказала гостопримство посланицима Скупштине Косова. Посланицима „такозваних држава“, како је рекла, није место на међународној парламентарној конференцији „Путем идеје ЕУ ка миру и развоју“коју у Београду организује Скупштина Србије. „Информишемо вас да нисте позвани“брже-боље је одјавила позив Маја Гојковић и изрибала Ненада Чанка, председника Одбора Скупштине Србије за европске интеграције, док је Шешељ, чији утицај на српску власт нагло расте, затражио његову смену. Српски и косовски посланици ето не могу да се сретну у Скупштини Србије али су пре непуне три године, без икаквих проблема, могли да дебатују на скупу који је организовао НАТО, баш у Београду.
Да ли ће се ових дана српска публика поново срести са остварењима косовске културне сцене у оквиру фестивала „Мирдита, добар дан“или ће тај мали празник толеранције покварити радикали више него што су то урадили прошле године присталице организације Заветници, зависиће од процене власти колика је вредност десничарског насиља у тајним и јавним преговорима о Косову. Јер, како то да са Косова у Србију не могу да дођу каратисти, рукометаши, глумци или парламентарци, а могу привредници? Не може да се организује утакмица, али могу заједнички економски пројекти. Не може позоришна представа али може извоз, па од 465 милиона евра размене са Косовом, испорука робе из Србије вреди 442 милиона евра.
Политика је одавно оцењена као сиротињска забава. Велика димна завеса иза које ништа није као што изгледа. Удица на коју се пецају ситне рибе, а пролазе крупне.
Како то да са Косова у Србију не могу да дођу каратисти, рукометаши, глумци или парламентарци, а могу привредници. Не може да се организује утакмица али могу заједнички економски пројекти. Не може позоришна представа али може извоз