Европа у клинчу с Трампом
САД НАПУСТИЛЕ НУКЛЕАРНИ СПОРАЗУМ
То што су Иран и Израел разменили ватру у Сирији само је део проблема, за САД прави испит постају односи са европским партнерима који остају привржени договору с Техераном
То што су Иран и Израел разменили ватру у Сирији само је део проблема, за САД прави испит постају односи са европским партнерима који остају привржени договору с Техераном
Званично, повод за израелски напад на иранске циљеве је претходни ирански напад на израелске. Шта се тачно догодило тешко је утврдити, као и обично страна која је напала тврди да је уништила циљеве, страна која је нападнута да није начињена већа штета, да је одбрана добро обавила свој посао и, наравно, да за напад није било повода. Да ли је било директног повода или није, мање је важно, овај сукоб имао је другачији задатак, не толико да уништи циљеве или угрози иранске позиције, већ да покаже да Израел неће мирно посматрати поделу утицаја у Сирији, нарочито када тај утицај јача у корист Ирана.
Тел Авив и Техеран сукобљавају се на сиријској територији, сада више не подржавајући различите стране, већ улазе у сукоб сами. Откако је 2011. почео сиријски хаос, сви су имали своје планове, њих је променио раст Исламске државе, која је постала заједнички непријатељ, како се међутим ближио крај ИД, па затим и крај сиријског рата, било је већ јасно да права борба тек предстоји.
Свако је имао своју рачуницу, а напада није недостајало, укључујући заједнички амерички, британски и француски напад прошлог месеца, као одговор на наводни претходни хемијски напад. Најважнији планови правили су се за будућност сиријске територије и утицаја који би свака страна могла да оствари.
Израел и Иран сада се боре сасвим отворено, наравно, преко Сирије. Иран је своје позиције већ заузео на самом почетку када је Башар ал Асад био сам и у техеранском савезнику видео једини начин да преживи. За Техеран је то била прилика да учврсти свој утицај. Истовремено, та веза је последње што жели Израел.
Колико је одлука о нападу везана за вести које су стигле из Вашингтона остаје тема за анализу, али одлука Доналда Трампа да САД изађе из нуклеарног договора са Ираном - Заједничког свеобухватног плана акције (JCPOA) некако се поклопила са израелским нападима.
У Белој кући победу су однели државни секретар Мајк Помпео и саветник за националну безбедност Џон Болтон, који су снажно лобирали за прекид договора, уколико се не испуне додатни услови. А они би били да се Техерану ограничи развој нуклеарног програма коначно, а не на одређени временски рок, како је то тренутно. Јер, Иран је пристао да у наредној деценији ограничи обогаћивање уранијума, што је сасвим довољан корак за први овакав споразум који је заузврат донео укидање санкција. Остале потписнице уз САД, биле су Велика Британија, Француска, Кина, Русија и Немачка. Сада се све оне слажу да споразум не треба мењати, да га посебно не треба напуштати и да је Трампов
потез исхитрен. Амерички председник пак сматра да споразум садржи „катастрофалне мане“и решава да га напусти. Шта ће од санкција поново ступити на снагу још се не зна, али Споразум је нарушен, а Вашингтон је показао да нема превише воље за сарадњу са Техераном.
Друге потписнице, попут Русије и Кине заложиле су се за JCPOA и наставиће да га поштују без обзира на америчке потезе. Тај став заузеле су и Британија, Француска и Немачка. И док су европске земље покушавале да упозоре на последице и нудиле разлоге за опстанак договора, Израел је решио да искористи тренутак и покаже колико далеко је спреман да иде уколико осети да је угрожен.
Бењамин Нетанијаху, израелски премијер, изјавио је да је нападом послата јасна порука: „Ко год да нас нападне - ми ћемо узвратити јаче и ко год да се припрема да нас нападне ми ћемо га напасти први“Израелске службе су, како је већ објавио Нетанијаху, дошле до иранске архиве и десетина хиљада страница докумената који доказују да нуклеарни програм није обустављен. Колико истине има у овим оптужбама, мање је важно, када је Иран већ у ситуацији да поново разматра своје опције уколико санкције ступе на снагу у истом облику у ком су их већ осетили.
Није остало непримећено и да је напад изведен пошто се израелски премијер вратио из Москве. Шта је у сусрету са Владимиром Путином речено није објављено, али је из израелске војске после напада стигло обавештење да је Русија била информисана.
Москва је била најснажнији Асадов партнер, који му је помогао да преживи и чији је улазак у конфликт потпуно преокренуо сиријску ситуацију. У том тренутку сви савезници су били добродошли, Москва и Техеран подржавали су Дамаск, Русија је показала да је поново глобална сила, а Иран да је регионална. Али борбе су се привеле крају и сада је на реду борба за позиције које нису заједничке. Ирански утицај у Сирији, а затим и Либану, везе са Хезболахом, сукоби са Израелом, никако нису нешто што би Москва подржала. Два Асадова савезника сада се можда разилазе и сиријску будућност виде на сасвим различите начине, али то не значи да би напад на иранске снаге био толерисан. Хасан Рохани, ирански председник може да рачуна на руску подршку у сваком случају, осим у случају напада на Тел Авив. Али за то тешко да има разлога, тај се сценарио више спомиње у самом Тел Авиву, као оправдање за гранатирање на сиријској територији.
Истовремено Авигдор Либерман израелски министар одбране, већ је у априлу најавио да ће његова земља узвратити иако не жели рат, буде ли нападнута. „Уништићемо сваки ирански војни положај у Сирији који прети Израелу, без обзира на цену“, поручио је Либерман.
Израел има разлога за страх. Све су опције на столу кад је реч о Сирији, а то значи и могућност да и по успостављању некаквог договора однос снага буде такав да нико не буде заиста сигуран у своје позиције. Тренутак када Ирану Вашингтон окреће леђа и када још увек није јасно шта ће све од претходних мера поново ступити на снагу, осим што је извесно да милијарде долара замрзнутог иранског новца остају у америчким банкама, учинио се повољним за напад на положаје који су потенцијална претња израелској територији.
Што се Дамаска тиче, он опет остаје између различитих интереса, различитих страна које се осећају као победници. Каква судбина тек чека земљу није захвално прогнозирати. Нарочито када овакви догађаји показују да би сиријска територија могла да постане место директног разрачунавања оних који су до сада подржавали различите стране у унутрашњем сукобу земље.
Донедавни савезници Асада или побуњеника, сада би могли да воде своје ратове, али, наравно не на својој територији, сиријска је за то далеко погоднија.
Војна акција Тел Авива требало је да покаже да Израел неће мирно посматрати поделу утицаја у Сирији, нарочито када тај утицај јача у корист Ирана