Кад пелцер остане без воде

ИЗБОРИ У ДЕМОКРАТСКОЈ СТРАНЦИ

Да ли ДС заиста бира између Вучића и Ђиласа, за каквим компромисом се управо трага и да ли ће се следеће године славити стоти рођендан или ће се одржавати комеморација странке

Ието, напокон, избора са неизвесним исходом: додуше, не у држави, него у – Демократској странци. Намеру да се кандидују за функцију председника странке, упркос тешком дебаклу који је доживела на недавним београдским изборима (2,25 посто гласова у свом некадашњем „бастиону“) поднела су чак три кандидата – Гордана Чомић, Зоран Лутовац и Бранислав Лечић.

Само две и по недеље пре гласања заказаног за 2. јун, нема, међутим, аргумената на основу којих би се са озбиљном вероватноћом могло прогнозирати ко би могао у (неизвесној) будућности водити странку наслоњену на темеље постављене пре скоро 100 година („оригинална“Давидовић-Грол Демократска странка основана је 16. фебруара 1919. у Сарајеву).

И баш то – способност да после свега и упркос свему сачува елементарну клицу демократије (избор између више кандидата са исходом који није унапред познат) могао би бити довољан разлог за тврдњу да је ДС Србији и даље потребна. Макар за пелцер.

Има и других разлога због којих и ван њених десеткованих редова има

заинтересованих да у фебруару следеће године не буде одржана комеморација, већ прослава рођендана странке: раширена је, и сасвим уверљиво делује, теорија да је за „спасавање“ДС и те како заинтересован Александар Вучић, исти онај који већ шест година покушава да уништи партију чију је проевропску политику већ преузео. Рачуница је, тврди се, показала да му је сада потребан ДС, али не било какав, већ онај који би подржао његов план за Косово, који би ускоро, ако не буде новог одлагања, требало да буде откривен.

Одатле и уверење да су његови прсти дубоко умешани у актуелни унутарстраначки изборни процес. Чак је и бивши лидер ДС, Бојан Пајтић, недавно твитнуо: „Другари демократе, Вучић ће поново учествовати на изборима унутар ДС. Нека вам је Бог у помоћи ако изаберете њега, уместо пристојне Србије.“

Ништа мање логично не звуче ни оцене да је за исход избора у ДС (активно) заинтересован и Драган Ђилас, повратник у политику са великим амбицијама и такође бивши лидер странке. Њему је, процењује се, за остварење амбиција, неопходна страначка инфраструктура

коју, упркос свим бурама које су га задесиле, ДС још увек има.

Међу самим члановима странке има оних који кандидате називају „Вучићевим“(етикета је прилепљена Гордани Чомић, за коју се тврди да је настављач политике Драгана Шутановца, кога одавно прате сумње у погледу односа са председником Србије) или „Ђиласовим“(тако је виђен Лутовац), али има и оних који тврде да прича није тако једноставна.

Има и оцена да је реч о поједностављеном тумачењу, а као један од аргумената наводи се састав „тимова“које су кандидовали изборни такмаци („нису сви истомишљеници“).

Иако страначки Статут не предвиђа излазак на изборе у „пакетима“, већ независну кандидатуру за потпредседничка места, двоје председничких кандидата наступају са тимовима. Екипу Гордане Чомић чине Мирослав Васин, Наташа Вучковић, Срето Малиновић и Радослав Милојичић Кена (за кога је везано највише оцена да „ради за Вучића“- дотле да се из супротног табора тврди чак и да ових дана на састанцима у локалним одборима обећава улазак ДС у власт са СНС).

Зоран Лутовац је у свој тим одабрао Дејана Николића, Драгану Ракић, Александру Јерков, Сашу Пауновића и Драгослава Шумарца, а Бранислав Лечић, који се залаже за радикалнији антирежимски наступ, бори се без тако дефинисаног тима. Такав потез Лечић објашњава тврдњом да његова идеја није да „дели политичко биће ионако палог ДС-а, него да помогне да се обједини“те да би, у његовом тиму били „и Шумарац, и Срето Малиновић, Срђан Миливојевић, Милица Чубрило и једна млада особа, Јована Јовановић из Крагујевца“.

Одговор Гордане Чомић на етикетирање коме је изложена овде изостаје због њеног става да су „избори унутарстраначка тема“за њу као кандидаткињу, „док сви други имају право да говоре и пишу шта им је воља“.

За НИН је, ипак, одговорила на неколико стратешких питања, која смо поставили и другим кандидатима. Па тако каже да је, за њу, пут за излазак ДС из кризе - сабирање и обнављање дневним политичким радом са људима који су незадовољни неправдама и живе под притиском пропаганде. Уз признање да Демократска странка од 2012. не уме да нађе одговор на насиље над слободама у друштву, већ се, блокирана финансијским мукама и изложена клеветању, бави собом, Гордана Чомић каже да криза идеја на постоји. „Уместо да се љутимо на власт што не разуме наше идеје и примењује их невољно правећи више штете него користи од европских интеграција, треба да се саберемо, скупимо, договоримо и кажемо – изборићемо се за престанак ругања европској идеји у Србији, за престанак пропаганде којом се људи праве на будале.“

Лутовчев рецепт за опоравак има три тачке: он говори о јачању месних и општинских одбора, новим људима у врху странке и отварању за људе који желе да помогну без учлањивања. Сматра, потом, и да је потребно „учинити ДС странком у којој није важан само први ред, него цела организација која функционише као здрав организам и у којој постоји непрестана сарадња међу различитим органима странке“. И најзад, залаже се за непосреднију комуникацију са грађанима и јасно социјалдемократско програмско профилисање.

„Странка мора да се консолидује и да се отвори, сувише дуго је лавирала и била недефинисана у свом опозиционом деловању“, каже Лечић који се залаже за „нови приступ политичком речнику који би затегао ствари, зато што се апсолутизам прилично запатио“. Укратко – потребни су оштрији опозициони став и „видљиви зуби“, али и „ресетовање странке“, тако да у организационом смислу постане много „активнији и бржи политички орган, отворен према грађанима“.

Проблем је (један од многих) што промене у начину рада и организовања и нису превише важна тема у унутарстраначким предизборним расправама. Саговорник НИН-а са ветеранским статусом у ДС-у, каже да је на првој седници Главног одбора после београдских избора одједном, „вештачки“, наметнута тема изјашњавања о споразуму о Косову, који нико није видео и не зна шта садржи, „тако да морамо да се делимо, а да, заправо, не знамо о чему се ради“.

„Ако кажеш да у начелу треба подржати споразум, што не значи да треба и да гласаш за њега, ако мислиш да треба наћи решење, па да, ако не баш помажеш, а оно не одмажеш, одмах си прозван да си за Вучића. С друге стране, ако кажеш да ниси сигуран да би гласао за споразум зато што СНС уништава опозицију и није спреман за разговор, онда си ђиласовац, па чак и двераш“, каже саговорник НИН-а који верује да је реч о изјашњавању на погрешним основама, које онемогућава праву расправу о будућности странке.

А шта о решењу косовског ребуса кажу кандидати?

„Вучић би о свему да одлучује сам, а да о осетљивим политичким питањима дели одговорност са свима“, каже Лутовац и истиче да „нема и не сме бити сарадње са ауторитарцем који опозицију третира као непријатеља државе уместо као важан део политичког система“.

„Ауторитарном, недемократском политиком све политичке актере је спустио испод цензуса. За такву политику добио је подршку Брисела и Вашингтона, који сада очекују да се та апсолутна доминација преточи у обећано решење за нормализацију односа са Приштином. Споразум који би регулисао односе са Приштином још увек не постоји и изјашњавање о нечему што не постоји је игра ауторитарног вође који манипулише медијима, грађанима и опозицијом“, каже Лутовац.

Гордана Чомић подсећа да је ДС творац дијалога и нормализације

Чомић: У политици је прави моменат кључни. Не видимо разлога да се противимо исходу првог и другог споразума са Приштином

односа Београда и Приштине још од 2010, те да је већ једном гласао за Извештај 2013. и поздравио отварање преговора са ЕУ 2015. поглављем 35.

„Не видимо разлога да се противимо исходу првог и другог споразума, јер обавезујући споразум би требало да буде исход. Ми се противимо пропаганди, игроказима и недостатку воље за примену преузетих обавеза на обе стране, а посебно стању заробљене, приватизоване државе која и не прича о садржају будућег споразума, већ брине једино о начину како да се саопшти крајњи резултат са најмањом штетом по председника Србије“, каже кандидаткиња за руководећу функцију у ДС и додаје да, ако пропагандна машинерија жели да ту странку још једном оптужи и наружи због тога, онда ће тако и бити.

„Сва другачија решења подразумевају одговор на питање – добро, а како хоћете да живите са 1,6 или 1,8 милиона Албанаца? Или, како они желе да живе са 200.000 Срба на Косову“, каже Гордана Чомић, оцењујући да би се „замрзавањем“проблема неправде само увећале. „У политици је прави моменат кључни, а Србија је већ про-

пустила тих правих тренутака превише у протеклим деценијама.“

И Лечић креће од подсећања – на то да је ДС за то да се учини све да се на Косову успостави нормалност, али без признавања и уз максималну заштиту српског живља, наше културе и добара. „Али, у егзекуцији не морамо да учествујемо – прво, зато што нисмо на власти, а друго, зато што нисмо чак ни третирани као озбиљна опозиција. Не може се од нас тражити партнерство ако смо називани издајницима“, каже Лечић и додаје да је Вучић, учествовањем у власти са Слободаном Милошевићем, добрим делом и допринео да стање буде овакво какво је данас.

А тамо где је Милошевић, тамо је и прича о опозиционом удруживању, као још једној важној теми о којој ће странка морати да одлучује чим буде одабрала ново руководство. Кандидати се слажу да је неки облик опозиционе сарадње неопходан, али се из њихових одговора на постављено питање ипак назиру неке различите нијансе.

„Скоро сви који треба да сарађују у будућности једном и недавно су били или председници или потпредседници ДС, министри или други државни функционери као чланови ДС, тако да сваки облик те сарадње изгледа више него логичан. Препреке су личне, можда, а не стратешке, идеолошке или вредносне, а на личне препреке нико од нас нема право“, каже Гордана Чомић. Оно што за њу јесте препрека је „вредносна разлика противљења ЕУ“.

Лутовац је још краћи: „Опозициона сарадња је нужност. Да би опозициони глас био релевантан, неопходно је да се аутентични опозиционари удруже и синхронизовано делују. Странке постоје да би се бавиле проблемима у друштву и тај циљ мора бити важнији од сваког појединачног интереса.“

Највише на ту тему има да каже Лечић, који говори о етапама: у првој је погрешно размишљање о обједињавању идеолошки некомпатибилних политичких структура – ваља мислити само о удруживању странака које су „демократски оријентисане, близу центра и социјалдемократије“.

„Има више кандидата – између осталог, ту је Ђилас, Јанковић, Јеремић...“, каже Лечић и додаје да су „Двери прилично десно“и да о њима не би требало размишљати у првом турнусу – већ накнадно, након нарастања блока сродних странака, како би се, на изборима, ефикасније наступило и довело до смене актуелне власти.

Можда је најзанимљивији овај део одговора: „Не желим ни уз оне који желе у власт брзо, компромисом, али ни да хватамо први појас који нам се баци. Ја мислим да ми умемо да пливамо. Има и других решења – прво консолидација, да се самопоуздање врати у наше редове. Знам да је Ђилас неопходан, али не желим да се тамо појавимо као неко ко је потценио себе, без пуног капацитета.“

И након још мало приче, дођосмо до обрта – Лечић показује спремност за неку врсту предизборног компромиса са Лутовцем, али није баш расположен да о детаљима говори пре разговора које очекује (тачније, пре наставка већ вођених разговора након којих је, како сазнајемо из Лутовчевог тима, на тој страни дошло до извесног мрштења, због чињенице да је Лечић био „Шутановчев потпредседник“).

Тема тих разговора могао би бити и избор кандидата за председника Политичког савета странке, који ће такође бити на дневном реду Скупштине 2. јуна. Постоје процене да би се за ту функцију могао кандидовати Драган Шутановац, који се са лидерске позиције повукао због лошег резултата на београдским изборима.

А то се уклапа у резиме анализе коју смо добили од депримираног страначког ветерана: „Стално радимо на погрешан начин – промениш председника и мало измешаш потпредседнике, а ништа не мењаш по дубини. Све се свело на мале личне амбиције, а странка неће имати утицаја ако нема велике амбиције у политичком, друштвеном смислу.“Управо због тога се, каже, „најбољи свет пасивизирао и треба много времена да се пробуди.“

Биће да је на то пасивизирање утицало и стандардно изборно манипулисање, које није заобишло ни ДС. Ове године говори се о необичном плаћању чланарина како би се повећао број делегата из одређених места, на шта указују бројни примери објављени на Твитеру. Постоји, још увек, и могућност за појаву још неког кандидата, али се, ипак, верује да је она само теоретска, јер није остало много времена за рад на терену. А њиме се троје постојећих претендената на место лидера ДС-а увелико баве.

Лечић: Не желим ни уз оне који желе у власт брзо, компромисом, али ни да хватамо први појас који нам се баци. Мислим да умемо да пливамо

Лутовац: Потребан је оштрији опозициони став и „видљиви зуби“, али и „ресетовање странке“отворене према грађанима