Мало нас дели од света из серије „Црно огледало"
ДЕЈВИД МОРЛИ, КОМУНИКОЛОГ
Плаши ме што се и дигиталне платформе централизују. Ако се готово сви комуникациони токови сусрећу на Фејсбуку, случај Кембриџ аналитике је неминован
Данас се медији понајчешће сагледавају као добар слуга и прилично гадан господар, нарочито откако се променом технолошке парадигме у пласирању медијског садржаја појавило двадесетчетворочасовно извештавање и могућност учествовања у дељењу и коментарисању вести. Телевизор је вазда укључен, краткотрајни губитак бежичног интернета довољан је за напад панике, а увек има неки наслов који напросто зове на полемику на друштвеним мрежама. Публика често да пару да уђе у то врзино коло, а потом заборави да из њега може да изађе, због чега се преоптерећење информацијама неретко изроди у паралисаност. Да ли је и такав развој догађаја део онога што наш саговорник назива „културним ратом“, наслањајући се на свог професора, великог културолога Стјуарта Хола, или је напросто реч о неминовном прилагођавању публике на иновације у медијима? Напослетку, живимо ли у најлошијем од свих времена, или смо само у то уверени јер ту тврдњу пречесто чујемо из новинарских уста? Дејвид Морли, професор комуникација на Голдсмитс колеџу при лондонском универзитету, један је од првих стручњака који се још седамдесетих и осамдесетих година прошлог века заинтересовао за однос између медија и публике, а његова академска делатност временом се проширила и на питања идентитета у глобализованом свету. Уверен је да живимо у свету вишеструких „културних ратова“и да медији у томе играју важну улогу. Ипак, подсећа он, свет је увек био помало ужасан, али и с довољно простора за поправак. Корене тенденциозног извештавања на глобалном нивоу – па и оног у Србији – примећује још у делању Маргарет Тачер.
„Почетком осамдесетих, троје деце некадашњих имиграната је у Бирмингему некога опљачкало. Наизглед неважан догађај локалног карактера. Медији су за опис тог догађаја први пут увезли амерички појам, mugging, који је имао расни контекст. Инцидент се, дакле, није тумачио као последица драстичног осиромашења у бившем индустријском центру који се нашао на рубу пропасти, већ се тумачио као превасходно расни проблем. Та уређивачка одлука је збунила Стјуарта Хола. Увидео је да је Маргарет Тачер прва схватила да сваки начин борбе за нови облик политике мора да потекне из борбе за ново схватање културе као збира претпоставки о заједници. Позивајући се на викторијанске вредности, супротставила је појам индивидуализма појму друштва, које је доживљавала као последицу проказаних либералних шездесетих. Хол је схватио да је Тачерова нашла кључ којим ће откључати незадовољство и боја-
зни радничке класе и даље навикнуте на све привилегије империје и потом њима манипулисати. У дискурс је увела себичност, а простор за емпатију је нападала апологијом расизма, чији је део био и извештавање о пљачкању у Бирмингему. Британски простор је, рекла је она, постао „мочваран“. За мочваре везујемо прљавштину, смрад, заразе, инсекте... а инсекти су били ти клинци из Бирмингема. Постали су оно Друго, угрожавајуће, непозвано. Тачерова је у политику увела нешто нечувено – злонамерност, која је остала до данас“, каже он за НИН.
Јесу ли медији уистину толико опасни колико политичари и моралисти тврде? Који су највећи превиди публике у тумачењу функционисања медија?
Главни је, рекао бих, кратковидост публике. Ми и даље живимо у последицама тога што је Маргарет Тачер пре скоро четири деценије потенцирањем индивидуализма де факто разбила послератни консензус о томе да је друштво заједница свих грађана. Тренутни лидер лабуриста Џереми Корбин је, рецимо, у дискурс вратио солидарност и саосећајност и сигуран сам да ће ти појмови обележити деценије пред нама, иако можда тренутно не изгледа тако. О њима се одједном сме расправљати. Данас се не морате изјашњавати као антирасиста да бисте мислили да црнац вреди исто колико и белац. Девојке не морају за себе да говоре да су феминисткиње да би се браниле против омаловажавања. Култура криомице постаје оно што зовемо здравим разумом и зато је неопходно промовисати своје вредности, чак и кад се чини да то нема тренутни ефекат. Места за апатију има само ако очекујете промене преко ноћи, што никад није бивало.
Одмах потом следи још једна огромна глупост – уверење да су медији као инјекција која вам под кожу мимо вашег знања убаци ставове и уверења. Кад гледате телевизију, ви видите дводимензионални приказ неког дешавања, кад читате новине, сусрећете се са гомилом слова. Већ на том нивоу основног декодирања онога што је пред вама одвија се комуникација с медијским садржајем која се може на крају завршити сагласношћу, полемиком или одбацивањем. Публика, дакле, није пасивна. То нипошто не значи да медији нису моћни у обликовању јавног мњења, то само значи да и публика и медији морају да боље разумеју како та моћ функционише. За почетак, ако вам ја као извор информација понављам исту вест цео дан, до поноћи ћете врло вероватно размишљати само о тој вести. Ако уз мене одаберете још један извор, шанса да вам се у глави изроди дијалог постаје много већа. Не треба запоставити и очекивања публике. Као тинејџеру у предграђу Бирмингема, било ми је језиво досадно и само сам размишљао како да што више времена проведем ван куће док не упишем факултет. Међутим, тад је с радом почео Би-Би-Си 2 на којем су пуштали стране филмове. И одједном, заволео сам тог неког Антонионија, а нисам знао ни језик, ни околности у Италији, али ми је отворио свет. Садржај је моћан, али је моћна и публика. Ако тражи нешто ново, другачије, нешто што ће је раздрмати или потаћи на размишљање, неопходно је да то и понудите и потом утврдите комуникацију с њом, поштовањем поверења.
Ипак, дигитални медији су драстично убрзали проток времена и информација и нема се увек времена за адекватну обраду примљеног садржаја. Да ли се „ефекат инјекције“враћа на мала врата?
Већи проток информација је, с друге стране, омогућио нешто што је раније било незамисливо – да као део публике учествујете у анализама, полемикама, свађама, па и пласирању информација. Знате, свака промена технолошке парадигме у медијима је стварала моралну панику. Кад су браћа Лимијер у Паризу направила отворену пројекцију филма на којем се локомотива креће низ шине ка публици, људи у сали су почели да скачу из столица од страха да ће их прегазити воз. Кад су се појавиле видео-игре, многи морализатори су веровали да ће им деца постати психотична. За педесет година ће младе генерације о паметним телефонима мислити као о симпатичном, превазиђеном заостатку из прошлих времена. Мислим да нам данас треба, како је рекао један шведски социолог, „мало неузбудљивог опреза“. Тад људи највише примећују. Сходно томе, мене не плаши то да ли ће интернет деци искварити мозак – неће, јер ако нуди више опасности, нуди и више могућности, а медији су само део друштвеног пејзажа – већ у какве ће људе израсти ако формативна искуства проживљавају пред истим екраном, у иста четири зида своје собе. Занима ме и какав ће то утицај имати на архитектуру ентеријера. Рецимо, трпезарије повезане с дневним собама су постале уобичајене тек када су и телевизори постали уобичајени у домаћинствима и када су домаћице, које обављају већину снабдевања, кувања, спремања и распремања – дакле, стално су на ногама – постале главна циљна публика реклама.
Живимо у паноптикону где свако види свакога. За сада се надзирање углавном врши зарад економске добробити, али у суштини нас мало дели од политичке репресије и удара на приватност
Мене не плаши то да ли ће интернет деци искварити мозак – неће, јер ако нуди више опасности, нуди и више могућности, већ у какве ће људе израсти ако формативна искуства проживљавају пред истим екраном, у иста четири зида своје собе
Шта мислите о ријалити програмима? С једне стране се витла страхом од заглупљивања и пасивизирања, с друге се тврди да су напади на те програме заправо напади на
њихову публику и да представљају један од видова рата против сиромашних и мање образованих.
Као и сваки други медијски формат, може бити злоупотребљен, а с њим можете урадити и оно што је урадио покојни немачки уметник Кристоф Шлингенсиф. Он је у Бечу поставио неке монтажне контејнере и у њих је на недељу дана уселио мигранте који су били под сталном присмотром камера. Публика је сваке вечери гласала кога ће да избаци, а победник би добио аустријско држављанство. Покренуо је незапамћену дебату о проблемима избеглица, њиховом третману, али је имплицитно коментарисао и фасцинацију туђом несрећом, нарочито кад нам је пред очима. Ја ријалитије не гледам, али моја деца су их као тинејџери гледала. На питање зашто, одговорили су да тако остају у току с друштвом. Нико не конзумира медије да би био информисан због врлине, већ да би остао у истом референтном оквиру с друштвом. Занимљиво је да моја деца и њихови вршњаци нису због ријалитија постали глупљи – штавише, кроз разговоре су се дотицали многих важних тема и формирали. Не кроз ријалитије, већ кроз разговоре који су настајали у истом референтном систему.
Да ли је могуће бити информисан, ангажован грађанин и не бити део друштва спектакла?
Ако хоћемо да разумемо садашњост, да обликујемо будућност, морамо да знамо шта се дешавало у прошлости. Увек истовремено живимо у другачијим темпоралностима – користимо чекић и ексер, који су палеолитски изуми, али користимо и бежичне бушилице. На факултету предавања почињем тврдњом да живимо у времену представа и да је представа неке ствари постала важнија од ствари по себи. Студенти помисле да причам о Бодријару, а заправо је то Фојербахов опис Немачке из 1843. године. Плашим се да савремено осећање ургентности – бити у току, што пре, увек – чешће паралише људе но што их оспособи. Бити информисан је можда био део идентитета грађанске класе док сте дневно имали два дневника. Данас увек негде имате неку емисију. Моја мајка је загазила у деведесете, живи сама и телевизор јој је понекада једино друштво. Ако њу питате, свет је пун пљачкања, убица, терориста и педофила, јер она живи у том референтном систему. Што је информисанија, то је застрашенија и уверенија да свет разуме боље, зато што је информисање ствар селекције. Дакле, могуће је, али уз велику дисциплину. Човек који одлучи шта ће да прати врло вероватно ће бити и ангажованији.
Да ли је мањак информисаности већа опасност од изостанка грађанског ангажмана? Да ли су медији данас више демократични него што су били раније?
Највећа опасност по друштво је уверење да сви можемо мислити исто и да је демократија нешто друго до вечна полемика о разним стварима, а за тај процес су неопходна оба елемента. Илузија је да ћемо у неком тренутку доћи до развитка у којем ћемо сви делати ка истом циљу. Данас има више извора и платформи, али тако је било са сваким технолошким пробојем. Знате, рани радио-програми су дословно били гомила младих људи с апаратима, одушевљени што могу једни друге да слушају. С временом се то централизовало, па и монополизовало. Плаши ме што се и дигиталне платформе централизују. Ако се готово сви комуникациони токови сусрећу на Фејсбуку, случај Кембриџ аналитике је неминован.
Да ли су медији данас алатка надзирања и кажњавања?
Надзирања свакако, кажњавања – сумњам, али и то је последица природног процеса. Живимо у паноптикону где свако види свакога. За сада се надзирање углавном врши зарад економске добробити – гледа се ко шта купује и разгледа, шта су чија интересовања, такве ствари – али у суштини нас мало дели од политичке репресије и удара на приватност. Ако хоћете, од света из серије Црно огледало.