Без права на грешку
ДЕЈАН ШОШКИЋ
Одлазак министра финансија Душана Вујовића отвара питање да ли ће наследник бити достојна замена. Не би било први пут да политичке елите не праве разлику у потребним компетенцијама за поједине позиције у државним органима
Досадашњи министар финансија поднео је оставку у Влади Републике Србије. У питању је доказани макроекономски стручњак са великим практичним искуством, бивши професор на Економском факултету у Београду и дугогодишњи експерт Светске банке. Његово теоријско и практично знање, по свему судећи, били су одлучујући за успешно спровођење почетка фискалне консолидације и остварење врло значајне позитивне промене у нашим јавним финансијама: смањивање фискалног дефицита и заустављање раста јавног дуга у односу на бруто домаћи производ и његово постепено смањивање. Одлазак досадашњег министра финансија, наравно отвара питање да ли ће нови министар финансија бити достојна замена и да ли ће бити угрожени постигнути почетни резултати у фискалној консолидацији Србије?
Не би било први пут да политичке елите и јавност у нашој земљи не праве разлику у потребним компетенцијама за поједине позиције у државним органима када се појединци предлажу и бирају за одређене јавне функције. Више пута је био случај да се бирају недовољно компетентни појединци на одређена важна места у држави, али и ситуација да се релативно компетентни економисти из области микроекономије или пословне економије постављају на места која захтевају макроекономска знања, те да њихови резултати на функцијама за које су изабрани буду знатно слабији од очекиваних и потребних. Србија је земља у којој темељне економске реформе касне више од једне деценије и реално
нема времена за одлагања и грешке. Досадашњи министар финансија је био релативно редак случај правог човека на правом месту. Недовољна компетентност, по правилу, смањује отпорност на политичке притиске у домену фискалне политике, посебно у вези са буџетским расходима.
Подсетимо се, Србија је почела да урушава своју финансијску позицију политичком одлуком 2008. године да се подигну пензије за 10 одсто. Тада је дуг земље у односу на БДП био свега 28,3 процента. Истовремено, привредни раст је посустао, а у условима стагнантне привреде финансијски проблеми се заоштравају. До почетка 2012. дуг земље је већ нарастао на 45 одсто БДП-а, и достигао је границу дефинисану законом. Лошим фискалним потезима у наредних неколико година до краја 2015. године дуг је нарастао на 74,7 одсто БДП-а. Тек доласком досадашњег министра финансија на то место, ствари почињу да се померају набоље и да се доводе у ред. Пуно посла, међутим, још предстоји.
Србија је и даље у осетљивој фискалној и укупној финансијској ситуацији. Простор за опуштање,
релаксацију или одлагање реформи не постоји. Искуство које смо имали 2008. са подизањем пензија и врло негативним ефектом на јавне финансије, лако може да се понови са сличним или истим последицама јер привредни раст је још увек врло низак. Свако опуштање у фискалној консолидацији директно може утицати на раст ризико премије наше земље, тј. на раст каматних стопа које плаћају сви домаћи дужници. Ризици фискалне консолидације ће бити присутни док год се земља не доведе у позицију да има дугорочно одрживе стопе привредног раста од 4-5 и више процената. Тек тај виши привредни раст омогућиће знатнији раст државних прихода и, следствено, отвориће могућност већих државних расхода (и за плате и пензије) а да се не креира ризик раста фискалних дефицита и јавног дуга у односу на БДП. Погрешна очекивања неких претходних министара финансија да ће раст јавне потрошње подстаћи привредну активност, посебно у периоду од 2012. до 2014, довео је до тога да смо тих година имали највећи прираст јавног дуга уз две рецесионе године.
Истовремено, морају се уважавати и не сасвим очигледни ризици постојеће фискалне позиције земље. Наиме, као што смо видели последњих година, кретање девизних курсева може утицати, пре свега, на ниво дуга у односу на БДП. И кретање вредности долара у односу на евро, али и кретање динара у односу на евро има важности јер је највећи део нашег јавног дуга у девизном знаку,
Наша фискална позиција тренутно изгледа повољније због стања девизних курсева и то може брзо да се промени на нашу штету
а у оквиру тог дела знатно је учешће дуга израженог у доларима. Тренутно је и долар изгубио у односу на евро и динар, и динар је апрецирао у односу на евро, и обе ове ситуације смањују вредност спољног дела нашег јавног дуга и чине укупни јавни дуг земље мањим у односу на БДП који се мери у динарима. Морамо, међутим, водити рачуна о томе да и долар може да ојача, али и да динар може да ослаби према евру, а у таквим околностима и јавни дуг би могао знатно да се увећа изражено у динарима и према БДП-у. Укратко, наша фискална позиција тренутно изгледа повољније због стања девизних курсева и то може брзо да се промени на нашу штету.
Уз то, међународне каматне стопе, посебно у евру за који је везана главнина кредитирања наше земље, тренутно су на историјском минимуму. Ово је последица, пре свега, експанзивне монетарне политике ЕЦБ, укључујући и нестандардне мера монетарне политике (квантитативне олакшице). Оваквим мерама се назире крај, и каматне стопе ће, по свој прилици, у наредном периоду расти. У таквим околностима треба очекивати и раст годишњих отплата јавног дуга наше земље, а то може креирати притисак у правцу подизања фискалног дефицита и, следствено, раста јавног дуга.
Коначно, Србија мора рачунати и са могућношћу неочекиваних издатака из буџета за елементарне непогоде, за дуго одлагане инвестиције у неким јавним предузећима, за покривање могућих губитака у финансијском систему и за преузимање и плаћање других непредвиђених обавеза. Могући расходи из овог домена додатно се морају узимати у обзир и никако се не смеју потцењивати.
Укратко, Србија мора да настави са реструктурирањем и рационализацијом јавног сектора, са реформама и развојем финансијског система, али и са реформама на које нам указује и Европска комисија а које су у домену услова пословања (правосудни систем, борба против корупције, образовање и сл.). Ове реформе треба да створе услове за веће укупне инвестиције и бржи привредни раст. Тек одржив виши привредни раст ће учинити започету фискалну консолидацију дугорочно успешном.