Подстицај „економији отпора“

КАКО ЋЕ ИРАН ОДГОВОРИТИ НА ПОНОВНО УВОЂЕЊЕ АМЕРИЧКИХ САНКЦИЈА Стратегија коју заговара тврда струја предвиђа супституцију увоза и фаворизује домаће у односу на стране инвестиције, како би се смањила зависност од Запада, те ојачала отпорност на санкције

Иранска валута, ријал, од прошлог децембра изгубила је трећину своје вредности. А 10. априла је скок девизног курса владу навео да обустави девизне трансакције на домаћем тржишту и уведе ограничење девизних штедних улога на максимално 10.000 евра.

Овај потез иранских власти представља радикалну промену курса након три деценије релативно либералне економске политике, током којих су биле допуштене девизне трансакције у приватном сектору, па чак и одлив капитала. Иран није нервозан само због поновног увођења америчких санкција, након што је председник Доналд Трамп испунио предизборно обећање о повлачењу америчког потписа са нуклеарног споразума из 2015. Очито је земља већ почела да се прилагођава новим околностима у којима се изгледи за побољшање односа са Западом смањују.

Након што је претња поновним увођењем санкција већ изазвала кризу ријала, Трампова администрација сада нуклеарни споразум, познат као Заједнички свеобухватни план акције (ЈЦПОА), користи да Иран натера на додатна ограничења нуклеарног програма, те програма развоја балистичких ракета. Како је Иран преговоре о склапању ЈЦПОА започео непуних годину дана након претходног наглог скока девизног курса - који је у октобру 2012. достигао 200 одсто - не би било неразумно поверовати да ће иранска влада устукнути пред Трамповим захтевима.

Иранци су све мање оптимистични и у погледу очекивања од председника Хасана Роханија да земљи донесе просперитет, као што су показали масовни протести у децембру и јануару. Сада када су Роханијеве наде да ће бити спроведене тржишне реформе и доћи до приближавања са Западом распршене, он ће можда бити приморан на промену курса и приклањање виђењу врховног лидера, ајатолаха Алија Хамнеија, који „Истоку даје предност над Западом“.

То ће одговарати припадницима тврде струје, која одавно негодују због Роханијевих протржишних, проглобализацијских реформи. Стратегија коју они преферирају, и која сада добија на значају, јесте заокрет ка „економији отпора“. Овај приступ, за који се Хамнеи први пут заузео 2012, предвиђа супституцију увоза и фаворизује домаће у односу на стране инвестиције, у настојању да се смањи зависност иранске привреде од западних економија, те ојача њена отпорност на међународне санкције.

Чинило се да је потреба за „економијом отпора“нестала с потписивањем ЈЦПОА. После две године негативног раста, иранска економија је 2016. забележила снажан раст након што су међународне санкције укинуте. Захваљујући највише удвострученом извозу нафте, раст је достигао 12,5 одсто. Опоравак је после тога значајно успорен. Стопа раста се у 2017. вратила на око четири одсто, и очекује се да ће остати ниска и у наредних неколико година.

Исто тако, иако је иранска привреда креирала 600.000 нових радних места годишње од ступања ЈЦПОА на снагу, то није било довољно да се апсорбује огроман прилив нове, младе радне снаге. Незапосленост је, штавише, сада већа него икад, посебно кад је реч о младим Иранцима са високим образовањем. Према попису из 2016, међу факултетски образованим особама између 20 и 29 година, незапослено је 36 одсто мушкараца и 50 одсто жена. (...)

Велики део одговорности за слабе економске перформансе Ирана лежи

и на Роханијевом економском тиму, за који се испоставило да није дорастао нагомиланим проблемима. Ако је Рохани у рукама икада и имао кључ који отвара врата просперитета, као што је волео да каже у кампањи за изборе 2013, у међувремену му није пошло за руком да пронађе и кључаоницу. (...)

Ствари је погоршало и то што су континуирано високе каматне стопе капиталне инвестиције спустиле на око 20 одсто БДП, најмање десет процентних поена ниже него што је потребно да би се смањила незапосленост.

Чак и пре Трамповог избора за председника страни инвеститори су опрезно приступали Ирану, потписујући пројекте али оклевајући да стварно и уложе новац. Подаци ММФ-а показују да је 2016. за разне пројекте у Ирану било обећано 12 милијарди долара, али да је само 2,1 милијарда стварно и инвестирана. Сада када је влада увела нова ограничења за одлив капитала, привлачност земље за стране инвеститоре додатно ће опасти.

Контрола капитала је, наравно, у складу са „економијом отпора“коју заговарају конзервативци, од којих је један недавно подстакао страхове од масовног одлива капитала кад је изјавио да је у само неколико месеци из земље изашло 30 милијарди долара. А заправо, вероватније је да је реч о 10 милијарди.

У сваком случају, зависно од тога да ли ће се и како у наредним месецима ЈЦПОА распасти, увођење контроле капитала је само почетак кретања у рикверц. Како доношење економских одлука с тржишта буде прелазило на владу, Роханијева настојања да Иран претвори у конкурентну, глобализовану економију на крају ће потпуно бити заустављена.

Ако је Рохани у рукама икада и имао кључ који отвара врата просперитета, није му пошло за руком да пронађе и кључаоницу