Бити песник

IN MEMORIAM: БОРИСЛАВ РАДОВИЋ

Коментари поводом смрти Борислава Радовића, како они у медијима тако и они на друштвеним мрежама, слажу се у једном – умро је велики песник. Ова оцена, сама по себи неупитна колико такви судови уопште могу бити, добија додатно на значају када се узме у обзир чињеница да је Радовићев основни опус сразмерно мали. Иако песникова библиографија броји нешто преко двадесет издања поезије и есеја, она се заправо своди на шест песничких књига: Поетичности (1956), Остале поетичности (1959), Маина (1964), Братство по несаници (1967), Описи, гесла (1970) и Песме 1971-1982 (1983), као и три књиге есеја: Рвање с анђелом и други записи (1996), Неке ствари (2000) и О песницима и о поезији (2001).

Све Радовићеве књиге поезије након 1983. представљају заправо допуњавање те средишње књиге, како новим, не тако бројним песмама, које настају до 1998, тако и строгим избором најбољих песама из претходних пет књига, једнако као што се и есеји групишу око двају основних тематских и стилских кругова: оних који се тичу општијих тема из циклуса Неке ствари, и оних са фокусом на поезију и поједине песнике.

Другим речима, Радовићева слава темељи се на високим естетским мерилима и стваралачкој самодисциплини, који су подразумевали непрестано фино дорађивање песничких текстова (понекад тек понеки зарез) за свако ново издање, а што је за последицу имало то да је свака његова песма самосвојан уметнички производ и мали каталог различитих поступака, стилова и тоналитета.

Штавише, у време када је главне стилско-поетске токове обликовала поезија утемељена на концепту и авангардном наслеђу, Бора Радовић је ненаметљиво нагласио да бити песник, још увек и изнад свега, значи умети писати песме.