У знаку забрана и нервозе
КАНСКИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ
Асгар Фархади, Ларс фон Трир и Спајк Ли поново су „запалили“црвени тепих на Кроазети са својим новим филмским визијама и сваки на свој начин. Домаће боје, и више него успешно, одбранио је Огњен Главонић са остварењем Терет
Постоје фестивали, постоји велики фестивал и постоји Кан. То је став филмског света који се више од седам деценија окупља у светском центру културне и економске моћи на југу Француске. После јубиларног 70. фестивала, дошло је време за промене - фестивал је од ове године у знаку „забрана“али и нервозе. Укинуте су новинарске пројекције због спречавања позитивне или негативне атмосфере уочи званичних премијера филмова. Нема места ни за Нетфликсова остварења, а забрањени су и такозвани селфији на црвеном тепиху што је према речима првог човека Канског фестивала Тјерија Фремоа гротескна појава која ремети протокол. И ветеран Тери Гилијам, који је после 29 година коначно снимио фантастично-авантуристичку комедију Човек који је убио Дон Кихота, имао је забрану од једног од својих продуцената да прикаже филм у Кану. Суд је ипак пресудио у редитељеву корист па ће Дон Кихот званично затворити фестивал.
Ове године прекинута је и традиција давања предности канским миљеницима па је селекција филмова за Златну палму које оцењује жири предвођен двоструком оскаровком Кејт Бланчет, неочекивано занимљива, без старих фаворита. Иако има много забрана, Кан ипак није забранио доскоро непожељном госту Ларсу фон Триру долазак на Кроазету. Контроверзни „Данац мрачне душе“дошао је са црнохуморним трилером ван такмичарског програма Кућа коју је Џек саградио приказаним око поноћи јер обилује сценама садистичког насиља и бруталности, због којих је више од стотину посетилаца театра Лимијер напустило свечану пројекцију.
Врата 71. канског фестивала отворила је породична драма са трилерским заплетом Сви знају. Реч је о остварењу које је двоструки оскаровац, ирански редитељ Асгхар Фархади снимио на шпанском језику са шпанским и аргентинским глумцима пред-
вођеним оскаровским паром Пенелопом Круз и Хавијером Бардемом. За разлику од свог сународника Џафара Панахија, који је такође у конкуренцији за 71. Златну палму, Фархади никад није морао да шверцује копије својих филмова у колачу. Постао је један од најутицајнијих међународно признатих редитеља из Ирана због напетих и пажљиво написаних реалистичних прича, непретенциозно режираних. Он носи и статус симбола борбе имиграната од када се није појавио на додели свог другог Оскара који је после филма Развод Надин и Симин освојио прошле године за Трговачког путника.
Филм Сви знају главну премису крије у наслову. У тој породици и малој средини са мноштвом тајни, прељуба, лажних очинстава, финансијских дугова и клетви, сви све знају и користе једни против других. Долазак главне јунакиње (игра је Пенелопе Круз) у родно место, пробудиће старе анимозитете. Кроз напет наратив, филм комбинује сумњу и емоције, а породични односи, моралне норме и стеге којима су изложени протагонисти, чине суштину заплета, у који је укључен и лик кога тумачи Хавијер Бардем. Проблем овог филма је, међутим, маниризам јер га је режирао странац који је превише, чак и карикатурално нагласио шпански менталитет. Уз то заплети повремено делују попут оних у шпанској сапуници и једноставно има свега превише: од колорита, музике, плеса до хедонизма. Зато је крајњи производ филм који продукционо наликује пропагандним радовима шпанске туристичке организације.
Међу остварењима у конкуренцији за Златну палму одскочио је Павел Павликовски који је након Оскаром овенчане Иде направио још једно ремек-дело. Стилски старовременски уштимана црно-бела љубавна мелодрама Хладни рат визуелно и музички је магично остварење са привлачном, али болном мистериозном причом о судбинској повезаности Зуле и Виктора. А заправо реч је о редитељевој посвети својим родитељима, која нас попут времеплова враћа у послератну урушену Пољску 1949. Из призме
страдалника режима који се страствено и искрено воле, дочарано је време партијске диктатуре, подаништва, кроз уметност коју помаже држава и стаљинистичке државне пропаганде. Између Варшаве, Париза, источног Берлина нашла се и Југославија, Сплит и српска традиционална песма Свилен конац у фантастичном извођењу на пољски начин.
Политички снажно обојено је и дело првоборца афроамеричког филма Спајка Лија, који је осамдесетих година управо у Кану стекао светску репутацију. Повратнички криминалистички филм BlacKkKlansman, реконструкција је истините приче о афроамеричком детективу (изврсно га тумачи син Дензела Вошингтона Џон Дејвид Вошингтон) и његовом белом колеги јеврејског порекла (улога је поверена Адаму Драјверу), полицајцима који су се крајем седамдесетих година 20. века убацили у редове Кју-Клус клана, како би срушили део расистичке организације у Колораду. Спајк Ли је недвосмислено снимио интелигентно и духовито скројену политичку паралелу са тренутним стањем на америчкој политичкој сцени. Друштвена сатира у коју је редитељ у свом стилу вешто испреплетао социјалну драму са комерцијалом, шаље снажне антирасистичке поруке не само у контексту Афроамериканаца већ и Јевреја. Филм је директан напад на Доналда Трампа због његових реакција на прошлогодишње насилне протесте белих супрематиста и неонациста у Шарлотсвилу, у држави Вирџинија. Као глас побуне услед надолазећег таласа деснице и повампиреног расизма у Сједињеним Америчким Државама, BlacKkKlansman заокружују архивски снимци од пре годину дана и кадар америчке заставе окренуте наопачке која нестаје у црно-белој боји. И филм и екипа Спајка Лија поздрављени су десетоминутним овацијама на канској светској премијери, на коју је редитељ дошао у патикама од којих је једна била црна, а друга бела. Симболично.
Након прошлогодишњег учешћа филма Скупљачи перја, у програму Кан Класик, захваљујући ангажману Југословенске кинотеке, и ове године смо присутни на престижном фестивалу. Филмски центар Србије промовише нову домаћу продукцију предвођену дебитантским филмом Огњена Главонића Терет. Филм је у конкуренцији за награде у независном паралелном програму 15 дана аутора који је пре пола века покренуо славни Жан-Лик Годар.
Домаћој и светској јавности млади српски редитељ познат је по кратким филмовима награђиваним на светским фестивалима, документарцима као што су Живан прави панк фестивал и Дубина два који је приказан на 66. Берлиналу. Од ове године, Главонић је постао познато име и канском аудиторијуму. Његов дебитантски играни филм који се тематски наслања на Дубину два је антиратна драма заснована на истинитом догађају током сукоба на Косову и Метохији 1999. и НАТО бомбардовања Србије. Редитељ тежи истини као императиву, при чему филм не користи као платформу са личне ставове, већ подстиче свог главној јунака (игра га хрватски глумац Леон Лучев) да кроз метафизички пут открије истине о себи.
Радња филма дешава се у току једног и по дана и прати његову интимну драму оптерећену теретом жртава које доноси рат. Хрватски глумац настоји на пронађе тог јунака, препусти му се и пусти га да води своју причу. С обзиром на то да је Терет визуелно и концептуално дубоко уроњен у југословенски црни талас – од призора свадби, преко речних скела до депресивних индустријских градова – Главонићев први играни филм стекао је право да се такмичи за званичну канску награду Златна камера која се додељује најбољем дебитанту.
Због новог филма „Данца мрачне душе“више од стотину посетилаца театра Лимијер напустило је свечану пројекцију