УМЕТНОСТ ЛЕЧИ ТРАУМЕ ГРАДА
Нови Сад 2021: Европска престоница културе
Још је у 16. веку, у описима живота славних сликара, вајара и архитеката 13, 14. и 15. столећа, Ђорђо Вазари показао у каквим све односима могу да се нађу уметник, град и његови становници. Највећи мајстори
осликавали су цркве и дворце, бивали слављени, усвајани и протеривани; један је пао са скеле, другом су хтели да „скину“главу, али њихова имена, урезана микеланђеловским длетом, остала су да обликују и нашу стварност.
Но, како изгледају културни простори по којима се крећу ствараоци с краја старог и почетка новог миленијума – питање је које је отворило дијалог Међународне конференције „Неутрално“, одржане 9. и 10. маја у Студију М, у организацији Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“.
Програм је био сачињен од четири панела, две радионице и заједничке шетње кроз новосадско наслеђе, уз учешће стручњака из Немачке, Аустрије, Француске, Шведске, Италије, Словеније, Мађарске, Босне и Херцеговине, Хрватске и Србије, менаџера неких од најуспешнијих пројеката и центара овог типа.
Зашто се у наслову нашла реч неутрално? Културни центри, тековина обнове послератне Европе, настали као потреба за демократизацијом и децентрализацијом садржаја најпре у Француској, постали су модели институционалног организовања културе и у другим европским земљама – стоји у најави овог сусрета.
Земље бивше Југославије су моделе државних културних центара развијале од краја шездесетих до осамдесетих година прошлог века, да би током деведесетих година они већином променили намену или били угашени.
Када данас говоримо о културним просторима, сматрају, све више мислимо на нове социокултурне хибриде чије активности често комбинују и технологију, економију, урбанизам, друштвени активизам.
„Тај неутрални простор њиховог деловања, који измиче свакој класификацији, представља значајан полигон за друштвени и урбани ра-
звој градова. Способни да мобилишу заједницу и покрећу промене, нови културни простори често представљају противтежу класичним тромим институцијама.“Како је повећање учешћа грађана у животу заједнице један од главних циљева у већини европских земаља, њихова улога постаје све важнија.
За разлику од Вазаријевих мајстора, данашњи уметници чешће улазе у погоне пропалих фабрика него у раскошне одаје. О каквом је феномену реч упитали смо Бернарда Колудровића, водитеља програма RiHub, „Ријека 2020 – Еуропска пријестолница културе“.
„Напуштени индустријски погони, уништени великим дијелом у периоду транзиције, траума су града“, каже Колудровић за НИН. Сматра да је велики део популације због транзиције остао без посла и да је једино што они желе отварање радних места, односно повратак индустрије у сличне или у друге просторе. „Нажалост, с обзиром на глобалну економију, данас то није могуће и морамо тражити другачија рјешења.“Једно од њих види у увођењу креативних индустрија на таква места: у Ријеци то покушавају да изведу с индустријским комплексом „Рикард Бенчић“, с творницом папира „Хартера“, и на још неколико мањих локација. „Наравно, постојаће велики отпор грађана, јер се не ради о индустрији, не ствара се много радних мјеста, но вјерујемо како дугорочно инвестирање у културне и креативне индустрије, које су високо профитне, може оживети мјеста, трансформирати град, уверити грађане да се ради о ресурсу за којим треба ићи.“
Поред Бернарда Колудровића, на панелу „Европске престонице културе као покретачи промена“, учествовали су и Пјер Мартинез, програмски директор „Марсељ – Прованса 2013“, Мартин Штурм, уметнички директор центра Оffenes Kulturhaus Oberösterreich – Линц, Милица Рашковић, координаторка за партиципацију Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“и Бојан Милосављевић, позоришни редитељ, модератор дијалога.
Премда су на свим дијалозима покренута важна питања (поред осталог, о могућем балансирању културних простора између тржишта и друштвености, активирању заједнице у оваквим активностима, или редефинисању улоге ових центара на Балкану, које би могло да подразумева ново позиционирање у односу на промене у пољу рада и економије) – уводна трибина, одржана одмах пошто су конференцију отворили Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, Немања Миленковић, директор Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“и Јоханес Иршик, председник EUNIC кластера Србија – у потпуности нас је упознала с променама и изазовима које може да доживи место након што добије престижну титулу.
Од оснивања 1985, друштвено-политичке околности свакако су учиниле да се искуства градова престоница мењају. Организатори су зато скренули пажњу да је током протекле деценије приметан тренд улагања у ревитализацију објеката индустријског наслеђа и креирање нових простора (Табакалера у Сан Себастијану, Жолнаи у Печују, Депо 2015 у Плзењу), при чему се грађани у све већој мери укључују у њихово оживљавање и развој. „Пратећи трендове, и Нови Сад је у контексту ове титуле покренуо неколико инфраструктурних пројеката у вези са обно-
Како нови културни простори успевају да прилагоде значај друштвеног и едукативног субјекта са захтевима за економском самоодрживошћу
вом индустријског наслеђа – Кинеска четврт и део Свиларе на Подбари.“
Важно питање сусрета било је како нови културни простори успевају да прилагоде значај друштвеног и едукативног субјекта са захтевима за економском самоодрживошћу. „Промена друштвено-политичког амбијента, подстицање тржишног начина функционисања, промена система финансирања и правног статуса културних простора захтевају развијање нових вештина и прилагођавање насталим околностима. Такође, да ли су и на који начин успели да задрже независну улогу у односу на званичну државну културну политику и идеологију и тиме (п)остали кључни елеменат развоја заједнице и друштва…“
Мартин Штурм, уметнички директор културног центра у Линцу, одмах је скренуо пажњу на другачије видове презентације уметности. Није занемарио ни значај кризе у претходним деценијама: из ње су, на известан начин, проистекле нове идеје. Цела област постала је врста галерије за излагање уметничких дела; отворено је поље различитим циљним групама. Открио је феномен: две трећине посетилаца иначе није ишло на изложбе. Долазе људи, прилично сумњичави, без навике да у другим приликама посећују музеје. Приказао је и фотографије Линца: линију дугу више километара по којој се иде кроз читав пројекат, базиран и на ревитализацији старих објеката.
Пројекат „Марсељ – Прованса 2013“подразумевао је да цела регија буде укључена у активности. Пјер Мартинез, њен програмски директор, показао је црвену линију на мапи, илуструјући сву сложеност терена и напор да се различите визије, у местима с изузетно богатом историјом, споје и промовишу.
Паркур је овде значио пролазак кроз различите пејзаже (чуо је да је једна научница, желећи да обиђе цело поље, провела десет дана у пешачењу). Решавао се проблем транспорта, долазили су и политичари и научници и урбанисти; постављено је хиљаде путоказа. Такав доживљај свакако је утицао да се промени и поглед на Марсељ. Каже да су најбоље стране оваквих пројеката промоција, сарадња, могућност да људи заједно раде на истом послу; развој средине.
УРијеци, према речима Бернарда Колудровића, отварају простор за креативне људе, али је заједница прва циљна група; стварање осећаја да место припада свим грађанима. Уметност оставља трага у свакодневици; на стубиштима, у лифтовима, на фасадама… И Милица Рашковић истиче да је битна инфраструктура, али да су важни људи и да их треба привући пројектима. Учинити да осете како могу да мењају окружење у којем живе, да предузму акцију, да буду одговорни за оно што се догађа у њиховим градовима.
Свилара, дворац Еђшег, Клиса, Ново насеље – статичне су културне станице, док је Караван културе покретна (три почињу с радом током ове године). У брошури за учеснике и госте конференције, с визијом пројекта „Нови Сад 2021“, подељеном на целине људи, процеси, простори и програми – као циљ је наведена нова инфраструктура у Новом Саду. Већи пројекти обухватају започете радове у такозваној Кинеској четврти, у Градској концертној дворани, Музичкој школи „Исидор Бајић“, Балетској школи, на подграђу Петроварадинске тврђаве.
Способни да мобилишу заједницу и покрећу промене, нови културни простори често представљају противтежу класичним тромим институцијама