ДА ПОБУНЕ УТИХНУ
Док синдикати инсистирају да је Нацрт закона писан како би се обесмислио и отежао штрајк, а послодавци траже да имају право на привремено затварање фирме у случају да део радника штрајкује, власт je Нацрт, којим нико није задовољан, послала на јавну распр
Спор око новог закона о штрајку
Двадесет и две године биле су потребне различитим српским законодавцима да мање-више препишу постојеће одредбе Закона о штрајку, усвојене давне 1996. године, у тадашњој држави, и да такав нацрт пошаљу на јавну расправу. Тако барем тврди већина овдашњих синдиката, незадовољна чињеницом да је предлагач овог законског решења напрасно прекинуо рад Радне групе оформљене да усагласи законске одредбе, те Нацрт који није сачинила поменута Радна група, послао у, како кажу, фингирану јавну расправу. И надао се да ће радници у Србији бити задовољни због чињенице да се након толико времена доноси нови пропис о штрајку, у коме, притом, нема одредбе да ће убудуће моћи да штрајкују само у фабричком кругу, а о чему се причало пре неколико година.
Шалу на страну, разочарани чињеницом да се уместо системског и кровног закона о штрајку који би једини регулисао ово Уставом гарантовано право радника, власт спрема да усвоји технички закон, односно козметички измењен већ постојећи пропис, синдикати махом тврде да се иза ове намере крије покушај да се штрајк додатно обесмисли. Тако Слађана Киковић, представница Уједињених гранских синдиката Независност, каже за НИН да они нису желели ни да учествују у јавној расправи, јер нису хтели да дају легитимитет нацрту из кога није стала радна група у чијем раду је и сама учествовала. Инсистира на чињеници да, уколико се у коначни нацрт закона не уврсте одредбе о томе да је овај пропис једини који регулише право радника на штрајк, односно да он има већу правну снагу од неких других закона у којима се штрајк помиње и да се одредбе тих других закона стављају ван снаге ако су у супротности са овим, то ће бити само наставак државне политике затупљивања синдикалне и штрајкачке оштрице.
Супротно најави из Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику да ће се након јавне расправе организоване прошле недеље у Нишу, Новом Саду и Београду, поново састати радна група, како би евентуално расправљала о изменама Нацрта, Киковић сматра да се тако нешто суштински неће десити. „Могуће је да ће се радна група састати, али биће то само фингирање неког рада, односно формални састанак, како би се дао легитимитет том решењу, али не верујем у намеру да се заиста саслушају кључне примедбе на овакав нацрт и вољу да се донесе добро законско решење. Уосталом, када је крајем марта прекинут рад Радне групе, објашњење државног секретара у ресорном министарству било је да се Нацрт може мењати касније у јавној расправи и амандманима“, каже НИН-ова саговорница.
Кључних примедaбa је прегршт, а синдикати, као најважнију, осим чињенице да се поново један закон доноси напречац и без адекватне јавне расправе, а поготово без договора социјалних партнера, истичу ону да су делатности од општег интереса и буквално преписане из садашњег закона. Просветари, примера ради, инсистирају да им се не укида право на штрајк, односно да се избришу са списка оних који раде посао од виталног интереса за државу, а што садашњи закон прописује.
Синдикати пак додају да би са тог списка требало избрисати и још неке делатности, односно да нема никаквог оправдања да цела Електропривреда Србије буде проглашена виталном, уместо да то буде само онај њен део који се бави дистрибуцијом струје. Оно што делатности од општег интереса одваја од остатка радне Србије, заправо је њихова обавеза да у ситуацији штрајка морају одржати минимум процеса рада. Тај минимум процеса рада одређује се договором послодавца и синдиката, ако нема колективног уговора, а уколико изостају и уговор и договор, у цео посао се укључује Агенција за мирно решавање радних спорова.
Ако ни након тога нема договора, формира се петочлано арбитражно веће, сачињено од представника послодавца и синдиката, као и три члана са списка арбитара Агенције. Рок за одлучивање је 30 дана, а максималан рок да се утврди минимум процеса рада је девет месеци. Међутим, иако је крајњи рок одређен, барем у Нацрту, синдикати се прибојавају ситуације у којој се ни након истека тог законског рока послодавци и радници неће договорити, а онда је штрајк практично незаконит. „Када се ради о делатностима од општег интереса, општи утисак је рестриктивност. Готово сви чланови закона баве се директним или посредним ограничењем права на штрајк. Начин на који је уређен минимум процеса рада практично обесмишљава право на штрајк. Штрајк се најављује 10 дана раније послодавцу и Агенцији. У случају да није раније утврђен минимум процеса рада, што је често, штрајк
може да се пролонгира са 10 на 45 дана до доношења одлуке арбитраже. Ово је посебно важно ако се има у виду да законом нису утврђене санкције за непоштовање рокова утврђених за одређивање минимума процеса рада, па одредба о обавезности утврђивања минимума процеса рада има само декларативни карактер“, каже Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката.
Она додаје да се минимум процеса рада обезбеђује како се не би угрозио живот, лична безбедност и здравље људи, те је нејасно зашто би штрајк у медијима, поштанским услугама, образовању, социјалној заштити и слично, био ограничаван. „Очигледна је намера да се у свим делатностима и јавним службама у којима је држава послодавац спречи и максимално отежа могућност штрајка, па и по цену апсурда. Ако се као минимум процеса рада пропише обавеза да ради 80 или 90 одсто запослених у основној делатности, што је најчешће случај, право на штрајк постаје само форма и губи сваки смисао“, каже наша саговорница посебно кивна на одредбу закона да се појединим делатностима потпуно укида право да штрајкују. „Важећим законом право на штрајк немају припадници Војске, док се то сада предлаже и за Хитну помоћ, припаднике БИА, Контролу лета, специјалне јединице полиције, без икаквог стварног разлога“, каже Ранка Савић.
ИНемања Пантовић, члан организације Седам захтева, истиче да је постојећи нацрт заправо евидентан покушај власти да ограничи и на све начине спречи побуну и штрајк радника у јавним предузећима и државним установама, док се штрајкова у приватном сектору власт ни не плаши. „То је очигледно када погледате како je којим делатностима штрајк ограничен, и како се регулише минимум процеса рада. Једина позитивна ствар је што нови закон предвиђа да чланови штрајкачког одбора не могу бити обухваћени минимумом процеса рада, али све остало је практично покушај да се штрајк предупреди“, каже Пантовић. Он истиче да чланови Арбитражног већа, а то ће углавном бити правници или адвокати не могу знати шта је потребно да би функционисао систем какав је ЕПС и да се ту послодавцу оставља могућност да манипулише и на разне начине онемогућава или опструира штрајк незадовољних радника.
„Посебна замерка је што је цело законско решење написано превише бирократски и правнички, језиком који већина штрајкача и радника у Србији не разуме, па вам је уколико не желите да се штрајк на крају не прогласи незаконитим, потребно да ангажујете адвоката, за шта радници углавном немају средстава“, каже овај саговорник НИН-а.
Савићева истиче и нејасну одредбу да се штета послодавцу мора надокнадити ако се штрајк прогласи незаконитим. „Није јасно ко ту штету надокнађује, синдикат, радници, штрајкачки одбор или неко четврти, па се то мора избрисати или прецизније дефинисати. Уосталом, ако послодавац има право на накнаду у случају незаконитог штрајка, зашто онда радници не би имали право на накнаду у случају законитог, односно оправданог штрајка“, каже она.
Споре се синдикати са законописцем и око тога да се у законском решењу нађе и одредба да је послодавац дужан да надокнади штету радницима у штрајку у случају да они штрајкују управо због неисплаћене зараде. „Ако је ово разлог за штрајк, бесмислено је да ви таквог послодавца, који касни или не исплаћује зараде, награђујете тако што му дозвољавате да током штрајка не плаћа своје запослене. Та одредба је прихваћена на радној групи, сложило се са њом и Министарство за рад, али је у Нацрту нема. Зато и тврдим да овај нацрт није текст радне групе“, каже Слађана Киковић.
Синдикати, такође, инсистирају да штрајк солидарности, који се ограничава на један дан, не би требало ограничавати територијално, односно грански, чиме се, примера ради, просветни радници онемогућавају да подрже штрајкаче неке приватне прерађивачке компаније или пак раднике неке државне компаније, који не раде као део просветног система. За Пантовића се иза оваквог ограничења крије намера да се спрече масовнији штрајкови или пак генерални штрајк радника, чиме се, како каже, доказује намера предлагача закона да обесмисли и отежа запослене којима је држава послодавац да штрајкују.
Да све буде још конфузније и послодавци тврде да текст није њихов. И сами истичу замерке на предложено
Намера је да се у свим делатностима и јавним службама у којима је држава послодавац спречи и максимално отежа могућност штрајка
решење, па се од Небојше Атанацковића, из Уније послодаваца Србије, могло чути како ни сами, као једини представници послодаваца у радној групи, а уосталом и у Социјално-економском савету, нису дали пристанак на овакав нацрт. Атанацковић је отишао и даље, тврдњом у једном дневном листу како послодавци најпре инсистирају на томе да и сами имају право да штрајкују.
Појашњење овог захтева, НИН је потражио од Уније послодаваца Србије. „Овакав став, ако је изречен у јавности, био је, претпостављамо, искључиво са намером да се истакне да радно законодавство треба да направи баланс у правима и обавезама страна. Послодавачка сцена није за офанзивни, него дефанзивни локаут, као одговор на већ започет штрајк“, каже Светлана Будимчевић, из Уније послодаваца Србије. Другим речима, послодавци траже да се у законско решење обавезно уврсти одредба да послодавац има право да затвори фирму, односно суспендује рад оних запослених који нису у штрајку, у времену док штрајк траје. „Тиме се избегава двоструки губитак фирме, најпре онај који се ствара прекидом рада оних који штрајкују, а потом и онај који настаје тако што је послодавац дужан да плаћа оне који не штрајкују и којима је у обавези да обезбеди посао, а који често ефективно ни не раде, јер због процеса производње и повезаног посла, послодавац не може да обезбеди нормалан рад за време штрајка“, објашњава Будимчевић.
Ранка Савић оштро се супротставља оваквој законској одредби, док Будимчевићева тврди да се послодавци залажу и за начело заштите имовине за време штрајка, те одредбу радно-социјалног мира, који би подразумевао да се штрајк не може организовати ако се закључи колективни уговор и ако се одредбе тог уговора поштују. У Унији послодаваца противе се и штрајку солидарности, а залажу се и за ограничен број чланова штрајкачких одбора, пошто они не могу бити обухваћени минимумом процеса рада. Супротно синдикатима који захтевају да се са списка делатности од општег интереса избрише већина постојећих, послодавци желе да се на тај списак додају и запослени у примарној пољопривредној производњи, али и да се омогући да делатности које нису од општег интереса, а у којима штрајк потраје дуго, прерасту у оне од општег интереса, те да се сходно томе и у њима организује минимум процеса рада.
Поједностављено, послодавци би да радници никада и никако не штрајкују, без обзира на то шта и у којим делатностима раде, а ако им се тако нешто законом и мора дозволити, онда да то буде законски уприличено тако да не омета њихов рад и не угрожава њихов профит.
Држава би пак ако како може да спречи или барем да отежа радницима да изађу на улице, поготово ако их је много и ако долазе из неке велике јавне установе или каквог државног предузећа, ваљда из страха да се такав раднички бунт не прошири, а на видело изађу сви проблеми обесправљене радничке класе. Потврда тога могло би бити брзопотезни договор и склањање београдских таксиста прошле недеље са улице, иако су првобитно из Владе стизали наговештаји да таксисти и немају баш превише разлога за побуну.
Какав год на крају да буде овај закон, „модеран и ефикасан“, што жели ресорни министар Зоран Ђорђевић или козметички и преписан, што тренутно тврде синдикати, најважније је да ли ће се и како он примењивати. Да је и најбољи на свету, џаба, ако се и даље власт према њему буде односила као ономад када су штрајковали радници Фијата и када је премијерка Србије, супротно одредбама закона, а по жељи послодавца, позвала штрајкаче да обуставе штрајк и испуне захтев својих газда како би сели за преговарачки сто.
Послодавци би да радници никада не штрајкују, а ако им се тако нешто законом и мора дозволити, онда да то буде тако да не омета њихов рад и не угрожава њихов профит