СВЕТ ЋЕ ПОНОВО САЗИДАТИ АУШВИЦ
Рајнеру и мени лако је да се сагласимо да ће човек 21. века поново сазидати Аушвиц. Заправо, да га је већ сазидао; треба само да га напуни. Или га већ пуни? У Европи екстремна десница буја, а друштво седи као што је седело пре осамдесет година. Затворимо
Рајнер Хес, унук оснивача Аушвица
Лоренцо Пероне је у Аушвицу помогао Приму Левију да преживи. Наоко на слободи, Пероне је постао алкохоличар и умро од туберкулозе 1952. Леви се убио 1987, на врхунцу славе писца и славе преживелог, четрдесет две године након што је избављен. Неки блажено наивни људи и данас мисле да је пад Прима Левија са трећег спрата био несрећан случај. „Разболевање од дифтерије у таквом стању било је свакако поузданија смрт него скок с трећег спрата“, најавио је, објаснио је Леви у књизи Зар је то човек деценијама пре коначног пада. Зар ти, блажени,
заиста мисле да је из Аушвица могуће изаћи? Излаз из лагера не постоји ни за наследнике; ни за Рајнера Хеса, унука Рудолфа Хеса, оснивача, првог команданта и најпознатијег имена Аушвица, ни за мене, унука Цириле Братић, у Аушвицу познатије као 81 956. Подсетили смо се тога врло брзо након што нас је једног другом представио Александар Рељић, аутор изврсног филма Енкел, свежег документарца о унуку Рајнеру, или о свим унуцима. Рајнер је жовијалан, а ја желим повод да га ударим. Иако сам први који ће рећи да ни за шта није крив, иако је прво што сам Рајнеру
рекао било да га ни за шта не кривим, јер је, забога, Рудолф обешен осамнаест година пре његовог рођења, тражим повод да повредим човека баш зато што је жовијалан, зато што је елегантан и зато што пије пиво. Мрзим га, апсурдно али аутентично, зато што не испашта дедине грехе на коленима и у ритама, гладан и жедан. То је мастило логорашких тетоважа и есесовских руна разливено у нашој крви, то је цивилизација лагера која и нама, трећом генерацијом, управља као марионетама. Немамо појма ни Рајнер ни ја како се из тих ужади испетљава, али знамо да од њих треба
знамо да од њих треба да испредемо неку причу. Само приче могу да дају смисао нашој апсурдности.
„Попут остале деце Хесових, нисам знао ништа, само сам од малих ногу осећао да се у тој фамилији нешто догодило. Први чудан случај збио се када ме је породица школског друга позвала на гозбу поводом Пасхе. Дошао сам кући, питао оца да ли смем да идем, а он ми је разбио нос и закључао ме. Следећег јутра на дворишној огради била је порука ’Јевреји овде нису добродошли’. Када имаш девет или десет година, то не схваташ.”
Први чудан случај кога се ја сећам био је паничан страх од заставе са кукастим крстом у Војном музеју на Калемегдану. Имао сам шест или седам – или девет или десет година – и реаговао сам на њу као на клупко змија отровница. Нешто се морало догодити и раније, нешто због чега сам доцније стекао навику да, када бака уђе у дневну собу, брзо мењам програм ако по екрану марширају војници под том заставом.
„Отишао сам у интернат, а тамо је башту уређивао човек који је био баштован и у Рудолфовој вили у Аушвицу. Једне ноћи сам са дечацима из моје собе провалио у кухињу, украли смо вино за журку; дечачки несташлук. Ухватили су нас и казнили тиме што ћемо помагати баштовану. Секретарица му је послала списак делинквената, и одмах је препознао моје презиме. Питао је како ми се зове отац, и када му је секретарица рекла ’Ханс-Јирген’, било му је јасно – време је за освету. Уместо две недеље, моје ропство је трајало три месеца. Тукао ме је.”
Злостављајући Рајнера тешким радом, тукући га и држећи га у „ропству“на неодређено време, баштован је инсценирао пародију Аушвица, доказујући тиме још једном да је свака освета фарса, поготово када касни четврт века.
„Један мој наставник је то средио и питао ме да ли желим да ме поведе на место где ћу научити мало више о својој породици, о свом наслеђу. Нисам имао појма шта је то концентрациони логор. Отпутовали смо у Дахау.“
КЛ Дахау био је почетна тачка есесовске каријере Рудолфа Хеса, потоњег убице милион и сто до милион и петсто хиљада људи у КЛ АушвицБиркенау. То је писало и на зиду, и прилично збунило дванаестогодишњег Рајнера.
„Чим смо се вратили, позвао сам оца. Од њега сам чуо ’Забога, то је штампарска грешка’“.
Штампарска грешка необјашњива ћирилицом омогућила је Рајнеровом оцу да једног Рудолфа Хеса претвори у другог – Хитлеровог секретара и заменика до 1941. Тај је на своју руку покушао да склопи мир са Британцима театралним летом ка Острву који се завршио на оптуженичкој клупи у Нирнбергу, па је у Рајнеровом детињству био познатији. Дете је поверовало оцу, али када му је било петнаест, у кући је затекло нову књигу – дедину аутобиографију Командант Аушвица. Рудолф је мемоаре писао у Кракову, у сенци вешала, али књига је свеједно – како је записао Примо Леви – „пуна зла“. Читати Хесову аутобиографију је агонија, додајемо и Леви и ја, пре свега због тога што човек очито чак ни са ужетом око врата једноставно није разумео шта је учинио.
„Мислио сам да је опет реч о штампарској грешци. Отац је, међутим, видео да имам књигу у рукама. Један шамар, други шамар, отац односи књигу у радну собу, и ја опет немам појма о
Схватио сам, та књига крије нешто посебно. Сачекали смо да отац оде, мајка је донела књигу и рекла: „Сада је све на теби. Прочитај је." Прочитао сам је током викенда. Спаковао сам се, иселио, и никада се нисам вратио
чему се ради. Питао сам мајку зашто добијам шамаре због туђих штампарских грешака. Рекла је ’У реду. Твој отац одлази да ради у Гетеборгу, и када оде, можеш да прочиташ ту књигу’. Очева радна соба била је забрањено место; нисмо смели тамо да улазимо без његове дозволе. Ако је мајка била вољна да ризикује, схватио сам, та књига крије нешто посебно. Сачекали смо да оде, мајка је донела књигу и рекла ’Сада је све на теби. Прочитај је.’ Прочитао сам је током викенда. Спаковао сам се, иселио, и никада се нисам вратио.”
Шокантно, не? Не баш када у петнаестој години сазнаш да си унук једног од најефикаснијих масовних убица у историји, и син човека који је таквог оца звао добрим војником; и сваку расправу, да ли због крви или због одгоја, сад свеједно, окончавао кожним каишем. Рајнер Хес је прво нашао уобичајена уточишта – алкохол, дроге, уличне туче – а потом га је на ноге поставио газда. Он га је разумео, био је сироче Лебензборна, нацистичког пројекта одгајања анонимно зачете, киднаповане, било какве, само што плавоокије и плавокосије деце. Како су под његовим дедом пролазила деца незадовољавајућих расних карактеристика, Рајнер је први пут видео 2009. Пре него што је Пољска постала делом „Шенгена“, није могао у Аушвиц. Због оног мастила у крви, наравно.
„Мајка је била са мном. За обоје је то био тренутак неописив речима. Био сам на коленима, био сам… Читати у књигама, то је сасвим друго; бити тамо, видети шта је он створио, ту архитектуру, тај систем, размере Аушвица… Нисам могао да одем одатле… Следећег дана питао сам мајку да ли може да оде и ’тамо’. Рекла је да мора. И отишли смо у Биркенау. То је било попут маља. Нокаутирало је и мене и мајку, није могла да дише… Мене је стомак...”
Добро, већ је јасно да је Рајнер био пристојнији ходочасник од мене. Када сам ја био први пут у Аушвицу, 2013, није ме ударио маљ, већ сам маљ био сам. Пустио сам сузе само једном, клише, у бараци посвећеној дечјој патњи, али сам се зато издрао на девојку која је пристала да путује са мном до Освјенћима – не у двосатни туристички обилазак, где човек обично види само Аушвиц, и у њему углавном леђа својих сапутника, подвлачим, већ на самотно ходочашће од јутра до мрака и у Аушвицу
Читати у књигама, то је сасвим друго; бити тамо, видети шта је он створио, ту архитектуру, тај систем, размере Аушвица… То је било попут маља. Нокаутирало је и мене и мајку, није могла да дише…
и у Биркенау – издрао се, јер неке детаље живота лагер-цивилизације није знала, и испсовао групу туриста која је за мој укус превише шкљоцала фото-апаратима у реконструисаном крематоријуму Аушвица I. Смејмо се, слободно. Туча у крематоријуму. Не знам да ли сам срећнији или тужнији што у биографији немам тај скаредан детаљ. Можемо ми се ругати, јер у Аушвицу је најсмешније бити праведником, утварати себи да ТО знаш, разумеш, осећаш боље од других, јер милион живота да имаш, опет нећеш схватити шта се тамо дешавало. А ТО је опет управљало мноме, и претварало ме у човека који се могао потући у масовној гробници, у беспомоћан, бесплодан, бесмислен гнев, у још једног фарсичног осветника. Рајнер је у Аушвицу био бољи човек од мене, нека он даље објашњава.
„Три тачке су ми биле најболније. Крематоријум у Аушвицу. Ушао сам у њега, и смрскао ме је. Мирис, скученост, знање о броју људи који су тамо побијени ни због чега. И видео си… Био си тамо… Мирис спаљеног меса још се осећа. Они зидови са људском масноћом на њима… Изашао сам, нисам могао да поднесем, и почео сам да плачем. После тога… Улазна капија Биркенауа. Мало је недостајало да не уђем. Нисам имао појма могу ли то да поднесем. Срце ми је тукло, нисам био нормалан. Онда смо ушли, ходали стазом, био сам у женском логору, у баракама. Било је тешко, али подносио сам...”
А онда је схватио да гледа у пепео; у људски пепео; у пепео хиљада девојчица и жена, дечака и стараца. Такве су локације бројне у Биркенау. Има ипак једна сличност између Рајнеровог и мог Аушвица. Обојица смо се на једном месту радовали.
„Осетио сам радост када сам се нашао пред вешалима на којима је обешен Рудолф, и осећам је и данас. Увек прво тамо свратим. Одем до вешала, опет станем пред њих, има чак и нечег налик осмеху на мом лицу. Ти јеб... смраду, то је место за тебе, нећеш више никад никог повредити.“
Након тога Рајнер држи предавања. Тридесетак пута је то до сада урадио, око хиљаду деце га је слушало. Говорио је и израелској омладини. Почело је увредама, завршило се тако што му је девојчица поклонила Давидову звезду. И ја сам прво хтео да га ударим, а на крају сам га загрлио. Шта ћу друго, човек је посветио живот борби манифестно узалудној, а опет јединој часној, борби да се Аушвиц не понови.
„Немам проблема са обичним људима. Имам их са сопственом фамилијом, са Хесовима. Зову ме издајником, мрзе ме. Тетка која живи у Америци рекла ми је да сам отворио Пандорину кутију. Како то можеш да радиш, да одајеш породичне тајне, показујеш породичне слике, питају ме. Зато што сте ви били сувише велике кукавице, кажем им. Требало је да ви то урадите, ви, Рудолфова деца.“
Аушвиц не би био тотално светогрђе да није био узалудан. Трагедију његових жртава употпуњује тек њихова бесмисленост. Рајнеру и мени лако је да се сагласимо да ће човек 21. века поново сазидати Аушвиц. Заправо, да га је већ сазидао; треба само да га напуни. Или га већ пуни?
„У Европи екстремна десница буја, а друштво седи као што је седело пре осамдесет година. Затворимо очи, живот је добар, нема то везе са мном, није на мом ћошку, не тиче ме се. Разлика је у томе што сада нису само Јевреји у жижи, већ имамо и муслимане, имамо избеглице, имамо имигранте. ’Непријатеља’ је све више. Ако свет буде имао прилику да обнови Аушвиц, учиниће то. Фашисти, десничари говоре јавно, говоре слободно, са све свастиком, и никога није брига.“
Шта ће се десити када нас напусти и последњи преживели, последњи технички преживели Аушвица, питам Рајнера, тек да чујем како звучи мој сопствени одговор.
„Не желим ни да размишљам о томе. Већ сада видимо само врх гребена, и када и они оду, остаће нам порицање. Већ знамо да не можемо чињеницама против порицатеља. Имам породично искуство у томе. Денацификација, то је била највећа превара свих времена. Рат је преживело шест и по хиљада есесоваца који су служили у Аушвицу. На суду је завршило мање од 800. Шта је са осталима? Нису починили никакав злочин?“
То за случај да се неко пита зашто се данас, махом неуспешно, полуприватним иницијативама, изводе пред суд старци, периферни актери Аушвица, или Треблинке, или Собибора, или Мајданека, или… Рајнер се не пита, већ путује по свету тражећи сведоке. Рајнер зна – они су једино што спречава његовог деду да поново постане добар војник.