УМИВАЊЕ ХОМОФОБИЧНОГ ЛИЦА ВЛАДЕ
Напредњачка влада је премрла од страха при помисли да би геј сликовница могла да инфицира нашу децу. Да то иде тако ваљда би до сада и њих инфицирала далеко многобројнија литература о људским правима
Афера „сликовница“
Тешко да je неко боље од Драгана Марковића Палме дефинисао проблем са којим се тренутно суочава актуелна власт: „Ми смо патријархалан народ и ја не могу да објасним деци шта значи када се два мушкарца на улици грле и љубе.“На први поглед ништа страшно, многи родитељи не умеју деци да објасне ни теорију релативитета, а понеки чак ни падеже. Међутим, за разлику од Палме и свих осталих Палми, они нису тражили да се теорија релативитета или
падежи укину или сместе „у четири зида“, већ су децу уписали у школе и купили им уџбенике.
Е, па нећемо уџбенике, гракнуло је пола владе. Ма не да нећемо уџбенике, нећемо ни сликовнице необавезујућег карактера, које се издају и достављају само онима који желе да их читају, иако у Србији још увек није уведен закон о цензури књига. Или, како је то прецизирао на Твитеру министар Ненад Поповић: „У тренутку када се као држава боримо на све начине да подржимо рађање,
из Хрватске нам увозе геј сликовнице! То под хитно треба зауставити! Морамо да станемо на пут онима који желе да нас убеде да је у реду да ’Роко има две маме, а Ана двојицу тата.“
Да станемо на пут Хрватској јер је она ових дана „непријатељ број један“у нарастајућем национализму? Да станемо на пут Европи и европским вредностима којима „тежимо“јер је председник Србије био „главни“на паради у Москви и јер је увек радо виђен гост у земљама познатим по кршењу
људских права? Да станемо на пут сопственом Уставу, важећим законима и међународним уговорима које смо потписали? Или да станемо на пут истини да збиља постоји Роко са две маме, Ана са двојицом тата и деца која живе у истополним заједницама, чак и у Србији. И притом живе веома тешко управо због чињенице да о њиховом квалитету одрастања одлучују људи попут Поповића и свих осталих који су га подржали у Влади, уз опаску да „свако има права на своје мишљење“.
Да ли на основу постојећег закона дискриминација може да буде „само мишљење“, за НИН објашњава Ана Јанковић Јовановић из Јукома: „То није само законско већ и уставно питање, јер наш Устав пропагира једнакост свих људи и забрану дискриминације по било ком основу. С друге стране када говоримо о слободи изражавања, на шта су се они позивали, јавне личности морају далеко више да воде рачуна о томе шта говоре и какву поруку шаљу, тако да сматрам веома спорним то што једна држава себе сматра демократском и слободном, која има прописе какве има (нису савршени, али нису ни лоши) да се наши највиши званичници тако понашају. И ово је далеко озбиљнији проблем да би за њега оправдање било: па ето ја сам само на Твитеру написао нешто.“
Подршка коју је Поповићу упутила Зорана Михајловић донекле би се могла гледати и кроз њен лични анимозитет према премијерки, али је и одраз њеног суштинског става. Својевремено је и сама изјавила: „Лично сам против истополних бракова јер сам другачије васпитана, али и зато што сам мајка. А главни разлог је то што Србија годишње губи мањи град због ниског прираштаја.“Али, као особа за коју је јасно да жели политички да преживи и када актуелна власт падне, додала је и да нема ништа против да се о геј браковима разговара. Међутим, док је још на власти углавном хомофобна влада којој припада, на оправдани бес Ане Брнабић („И геј људи имају репродуктивне органе. И геј људима никакав министар и никаква влада ни на каквом свету не може да одреди да ли ће да имају или да немају децу.”), узвратила је дубоким разумевањем за твит. Њега је имала и министарка Јадранка Јоксимовић која је упитала да ли су у Србији истополни бракови дозвољени и додала: „Подржала сам ЛГБТ заједницу, примила трансродне особе у свој кабинет да разговарамо о њиховим свакодневним проблемима и потребама, заиста сматрам да мени нико не може да спочита ту врсту хомофобије, али сматрам да у законима ове земље није предвиђено усвајање деце нити геј брак. Када то дође на дневни ред, ако дође, дебатоваћемо, до тада мислим да такве сликовнице нису у складу са оним што је на крају законски оквир ове земље.“
Дакле, дебатоваћемо када на дневни ред стигну „бракови“, а не сада када су та деца већ рођена (још увек немамо закон по ком ванбрачну децу бацамо у контејнере) и живе међу нама, а у каквим условима најбоље се види из истраживања „Хомосексуалне заједнице у Београду” социолошкиње са Филозофског факултета Марије Радоман. У њему је једна од мајки из истополне заједнице рекла: „У основној школи коју похађа мој син, не можемо да говоримо о томе да он има две мајке. То јесте проблем, и проблем је ићи на родитељске састанке и причати са разредном. Једном су за 8. март добили задатак да нацртају мајку и мој син је нацртао две. Када га је другар питао ‘зашто ти црташ две маме?’ он је одговорио само ‘занео сам се’.“Друга упозорава на још један проблем: „Ако се теби нешто деси, ко узима наше дете! Не могу из вртића да га узмем, а камоли да га водим на море, ако ти не можеш!“„Не постоји ниједан закон у Србији по ком припадници ЛГБТ заједнице не смеју да имају децу, без обзира на то да ли су у браку или не, а посао државе је да види како да тој деци пружи најбољу могућу заштиту. Када говоримо о деци, говоримо о најбољим интересима за њу, а то је веома тешко у једном оваквом друштву које је до те мере дискриминаторски расположено. Правдати лош положај ове деце забринутошћу за наталитет или потребом увођења геј бракова, просто је сулудо“, каже Ана Јанковић Јовановић.
Прва хрватска сликовница о истополним родитељима понуђена је да би се управо ове предрасуде превазишле и да би дошло до, како је објаснио један од аутора, „јачања социјалне интеграције деце која имају истополне родитеље, те промовисања толеранције и поштовања различитости“. Хрватска министарка просвете Блаженка Дивљак изјавила је да „нема намеру да се меша у личне одлуке родитеља и њихове деце“, али српске власти нису показале толику ширину. Њени представници једноставно не схватају да литература не може никог да инфицира иако су имали прилику лично да се увере у то – постоји далеко шира и приступачнија литература о људским правима, па ипак није ни инфицирала ни индоктринирала већину на власти.
Нисмо ни очекивали, имајући у виду дебату из 2013. у вези са уџбеницима Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу на којима се двојица дечака држе за руке уз опис хомосексуализма као „нормалне и позитивне варијације људске сексуалности“. Миленко Јованов, тада ДСС а данас један од ударника СНС идеологије, објаснио је да „тај уџбеник на јасан начин пропагира хомосексуалност као опредељење и да књига служи за индоктринацију деце“. Три године касније, на скупштинској седници, Александар Мартиновић је махао уџбеником и покушавао да га прочита у сопственој интерпретацији (то промовишу Бојан Пајтић и Мариника Тепић да би нашкодили жени која има четворо деце) када га је дискретно заустављала Маја Гојковић већ антологијском реченицом „Ана је ту“. Ту врсту дискреције није испољила када се због говора мржње упућеног премијерки обрушила на опозиционе посланике Бошка Обрадовића и Милана Лапчевића, демонстрирајући да чак и нехомофобичан напредњак више воли своје страначке колеге од људских права.
Поводом афере „сликовница“, по мишљењу Марије Радоман поново су покренута иста питања од „како објаснити детету“до наталитета. За НИН каже: „Измишљени аргумент да је истополне парове и њихову интиму тешко објаснити деци своди се на вештачко подизање панике - ако неко не жели да његова деца одрастају уз ’геј сликовнице’ то је жеља једног конзервативног родитеља и није никако у складу са потребама деце да буду информисана о разноликости породица које постоје око њих. Деца, било да их одгајају хетеросексуални или ЛГБТ родитељи, веома добро разумеју разлике, много боље него што им друштво сервира. А с обзиром на то да хомосексуалност нити је болест нити је криминализована у Србији, дужност система и школе јесте да им обезбеди адекватне информације и приказ истополне љубави. Сама сликовница је и настала на основу живота реалних лезбијских и геј парова и логично је да ЛГБТ парови као и хетеросексуални имају потребу за културним моделом/ приказима породица које њихова деца не могу видети у претежно хетеросексуалном окружењу. Уосталом, није утврђено да се хомосексуалност може пренети деци, а тек се не може пренети путем сликовница, тако да је паника која долази од појединих политичара више њихова неинформисаност.“
Неинформисаност је ипак прељубазна реч за оно што смо последњих година имали прилике да чујемо од владајуће коалиције. Наводити шта је Палма све рекао било би и предугачко и мазохистички, али би се ваљало присетити следеће изјаве: „Ако треба у Европу да нас води геј популација, онда остајем да чувам овце“, као и сличне коју је изговорио Ивица Дачић: „Треба ли да постанем геј да би то било проевропски. Равноправни су са осталим грађанима, али немојте да ми причате да је то нормално када није.“
Обе изјаве су изречене пре него што је Ана Брнабић постала премијерка и обојица су њен избор подржала. И обојица су због својих изјава санкционисана, Палма пред судом а Дачић од стране поверенице за равноправност, након чега се јавно извинио. Извињење је упутио и Братислав Гашић, након одлуке да су Министарство одбране и војска дискриминисали трансродну мајорку Хелену у процесу пензионисања, али Александар Мартиновић то није урадио. „Иако ЛГБТ особе треба да имају сва законом предвиђена права, као отац не могу да разумем потребу за јавним приказивањем другачије сексуалне оријентације на Паради поноса“, рекао је и додао да „оно што не забрањује закон, забрањује стид“. Због тога је од више невладиних организација против њега поднета пријава повереници, а он се позвао на имунитет, што је можда још срамније од онога што је изјавио. На тај начин је поступак морао да буде обустављен, а Мартиновић је наставио да тврди како је био у праву и како је износио своје мишљење.
Хомофобија Вучића би се тешко могла везати за његове изјаве. Мада о Прајду није имао баш ласкаве коментаре („да сам имао времена ишао бих на свадбу сина Бате Гашића, који је окупио четири или пет пута више сватова него што је било на шетњи“) ипак нису били увредљивији од оних које изговара оцењујући сваки скуп који није био организован њему у славу. Она би се пре могла осетити у избору људи којима се окружује и у чињеници да је годинама на месту премијера избегавао Модел закона о регистрованим истополним заједницама, који су израдиле организације цивилног друштва још 2012. И који ће до краја ове године, по мишљењу Марије Радоман, морати да буде тема, због чега је и не чуди што се већ сада у јавности, у редовима напредњака и у самој влади, појављују негативни гласови и ствара непотребна афера. „Али одговор премијерке Брнабић на овакве нападе из Владе је можда њено прво гласно противљење хомофобији, али и нешто што је очекивано и одговорно на таквој позицији, без обзира на њену сексуалну оријентацију“, каже она.
Можда је прво, можда је и очекивано, али је ипак недовољно. Ана Брнабић је имала обавезу да истог тренутка из Владе избаци Поповића или, да уколико на то није спремна, иницира промену закона по којој хомофобија неће бити забрањена или бар неће бити забрањена за чланове њеног кабинета. Уместо тога она је понудила оставку и одустала од ње након што ју је Вучић потапшао по рамену и рекао да је подржава. Подржава у томе што се залаже за права на сексуално опредељење или подржава у томе што ће наставити да само својим пуким присуством пристаје да мало умива хомофобично лице Владе? Биће да је и њој самој јасан одговор, али зато ником другом није јасно због чега се труди да оправда статус „фикуса“чак и када је на свом терену и при свом, у овој држави, храбром уверењу.
Не постоји ниједан закон у Србији по ком припадници ЛГБТ заједнице не смеју да имају децу, без обзира на то да ли су у браку или не, а посао државе је да види како да тој деци пружи најбољу могућу заштиту