У РУПУ ИЛИ ИЗ РУПЕ
Италија на корак до нове владе
Рим је град непролазне лепоте и једна од најомиљенијих светских дестинација, али се његови житељи - и посетиоци - суочавају с искушењима на каква се ретко наилази на другим местима сличне репутације, па ни на неупоредиво мање престижним локацијама.
Једна таква могућност јесте да се пред вама - или, у горој верзији, под вама - буквално отвори земља. Од 2010. наовамо, у Риму се у просеку сваке године у тлу отвори 90 огромних рупа, широких и дубоких по неколико метара, у којима понекад заврши и по десетак или више аутомобила; рекорд је забележен 2013, када их је избројано 104, али се очекује да тај биланс ове године буде надмашен.
Феномен је, ма колико атипична била његова оваква учесталост, лако објашњив. Реч је о комбинацији више фактора: геолошких карактеристика града, све обилнијих падавина (које пак очито имају везе с климатским променама), руиниране водоводно-канализационе мреже те, коначно и неизбежно, хроничне некомпетентности градске управе.
Други „феномен“- овде под наводницима будући да нема никакве везе с природом, а има све с људским фактором - подједнако је узнемирујућ, поготову ако нисте унапред упознати с могућношћу да га искусите. Реч је о томе да је вожња римским градским аутобусима скопчана с необично високим ризиком да се неки од њих из чиста мира запали и убрзо експлодира: прошле седмице је, усред Виа дел Тритоне, једне од најфреквентнијих градских улица, забележен десети такав случај од почетка године, после 22 у 2017. и 14 у 2016.
Објашњење ни овде није тешко наћи - мада га то не чини ништа прихватљивијим: велики број градске флоте
једноставно је престар и давно је требало да буде замењен новим возилима. (Аутобус из Виа дел Тритоне је, рецимо, био стар 15 година; поређења ради, просечна старост аутобуса у Београду је крајем 2016. износила нешто преко девет година.) Али како? Локално саобраћајно предузеће Атак је несолвентно, с огромним губицима, оптерећено лошом управом и корупционашким скандалима. Једина препорука која се може дати корисницима римских аутобуса стога је да барем настоје да у њима седе или стоје што ближе вратима.
Добро, али какве то везе има с вешћу да је у Италији, после више од два месеца натезања, најзад постигнут договор о формирању нове владе, коју ће чинити идеолошки хетерогени, антиестаблишмент настројени Покрет Пет звезда (М5С) и десничарска, антиимигрантска Лига - што ће бити први случај да једну од водећих чланица и земаља оснивача Европске уније предводи коалиција популистичких партија?
Па, све зависи из ког угла се гледа, али није баш да нема неке везе. Осим што говоре нешто о италијанској свакодневици - оној далеко од политичке арене, али с њом свеједно нераскидиво повезаној - ови примери су згодни и као подсетник да је од 2016. градоначелница Рима управо представница М5С, Вирџинија Рађи, а да је комунални хаос у престоници отад само увећан; и да ништа боља репутација не прати ни градску управу у Торину, где такође столује једна М5С градоначелница, Кјара Апендино. Неспорно је, наравно, да су проблеми у ова два града највећим делом наслеђени, и да локалне власти не могу саме да их реше, али се свеједно намеће просто питање: ако на основу резултата мартовских избора појединачно најпопуларнија политичка организација у земљи има толике муке с вођењем два велика града, како ће се тек снаћи у управљању читавом земљом?
Видеће се већ, ако се у ових неколико дана партнери поново не посвађају. Луиђи ди Мајо, нетестирани лидер М5С, те Матео Салвини, дрчни предводник Лиге, јесу прошлог викенда обзнанили да су се договорили о платформи нове владе и заједничком кандидату за премијера (чије име нису хтели да открију), али су овог понедељка од председника Италије Серђа Матареле - уместо да му, као што је било планирано, коначно представе свој програм - затражили још мало времена да усагласе ставове око неких питања. А то пролонгирање, према процени посматрача, оставља могућност да читава ствар у последњи час ипак пукне.
И то да су се Ди Мајо и Салвини усагласили о основним начелима заједничке владе било је, наиме, више него што су многи, укључујући Матарелу, до пре неки дан сматрали могућим. Договор је постигнут у последњи час. Фрустриран немогућношћу руководстава две странке да нађу заједнички језик, Матарела је кренуо да заговара опцију формирања „неутралне“(техничке) владе која би Италију водила барем до краја године, како би се омогућило благовремено усвајање буџета и завршавање неких других важних државних послова; такво решење председник је видео као
До пробоја је дошло тек када је Берлускони дао свој благослов формирању владе без учешћа његове странке Форца Италија
једину алтернативу понављању избора - што се у послератној историји земље иначе још никад није догодило. Ни Ди Мајо ни Салвини, међутим, нису хтели ни да чују за могућност формирања такве владе, поручујући да ће радије на нове изборе, за које су тражили да буду већ у јулу.
До пробоја је дошло тек када је Салвинијев коалициони партнер, Силвио Берлускони, дао свој благослов формирању владе без учешћа његове странке Форца Италија (ФИ). Све до тог тренутка М5С је искључивала сваку могућност уласка у владу у којој би учествовала и Берлусконијева партија, будући да бившег четвороструког премијера (с много утемељења, могло би се додати) сматра компромитованом личношћу и симболом старог поретка - а борба против естаблишмента је, барем на папиру, raison d’être овог покрета.
Већ маргинализован слабијим од очекиваног изборним резултатом - управо обрнуто у односу на предизборна предвиђања, ФИ је тада остала неколико процената иза Лиге - Берлускони је великодушно рекао да неће стајати на путу формирања владе; али и најавио да је његова партија неће подржати у парламенту кад се тамо о њој буде гласало (та подршка, притом, Ди Мају и Салвинију неће ни бити потребна, јер ће и без Берлусконијевих гласова имати потребну већину).
Берлускони је ставио до знања и да ће коалиција ФИ с Лигом опстати, те да ће његови посланици у парламенту од прилике до прилике гласати за владине предлоге онда када сматра да су у складу с политичком платформом странке. А онда је, згодном коинциденцијом ако је коинциденција - пар дана након што се одрекао учешћа у новој влади објављено да му је суд у Милану укинуо забрану (уведену на основу пресуде за утају пореза из 2013) на основу које све до 2019. није имао право кандидовања за неку јавну функцију. То је, теоретски барем, неочекивано отворило могућност да се Берлускони предомисли и ипак минира постизање коалиционог споразума, како би испровоцирао понављање избора на којима би, овог пута и лично у игри, покушао да се поново наметне као главни фактор. (Иначе се, у кратком размаку од његове објаве да неће спречавати формирање владе до објављивања судске одлуке, спекулисало супротно: да он никако не жели понављање избора, бојећи се да би на њима ФИ могла да забележи слабији резултат него у марту.) То се, ипак, није десило и, с обзиром на то како су ствари стајале у време одласка овог текста у штампу, Италијани би ускоро требало да добију нову владу. Што је, каква год она била, свакако боља опција од додатног мрцварења у виду поновљених избора који вероватно не би имали битно другачији исход од мартовских мада, опет, Салвини, на основу резултата последњих анкета, верује да би Лига на њима прошла још кудикамо боље.
Од нове владе ће, наравно, у ЕУ од старта зазирати, из читавог низа разлога. Али, италијански бирачи су гласали како су гласали, и ако ће влада два по много чему проблематична политичка ентитета бити велики експеримент, онда ће у том експерименту улога покусних кунића припасти пре свега самим Италијанима. А то значи и да њима треба препустити да пре свих других оцењују да ли су се и колико преварили.