ТУРСКИ МАРШ НА НЕМИРНУ БОСНУ
БиХ уочи посете Ердогана
Све што се у Босни и Херцеговини ових дана дешава, а има било какве везе са најављеном посетом и предизборним митингом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана у Сарајеву, нимало није изван смисла - још мање изван закона.
У праву је Златко Лагумџија, некадашњи министар спољних послова БиХ, када каже да је Ердоганова Партија правде и развоја (АКП) легална политичка организација свуда у свету и да са правно-процедуралног аспекта не постоје никакви проблем да се организује предизборни скуп. Није неистина ни Лагумџијина тврдња да су и лидери из суседних земаља, такође, имали предизборне скупове у Босни, те да је и он сам давао подршку Иви Јосиповићу у кампањи за председника Хрватске. Оно што, међутим, Лагумџија прећуткује јесте да су ти скупови били намењени држављанима БиХ који имају право гласа и у суседним државама, а да је Ердоганов скуп „гађа“Турке који живе у Европској унији.
Непобитно је, такође, да је најава Ердогановог митинга поделила јавност у Босни. То што су на друштвеним мрежама формиране групе које подржавају идеју о предизборном скупу, као и виртуелни центри који се противе овом науму, мањи је део проблема. Праве невоље могле би доћи ако буде најављеног контрамитинга оних који Ердоганов митинг виде као опасну игранку. Дода ли се томе да се најављује долазак близу 10.000 Турака из европских земаља, постаје јасно да се безбедносна ситуација озбиљно усложњава. Да ли полиција БиХ може да гарантује сигурност грађанима тог 20. маја у Сарајеву питање је на које за сада бошњачки званичници немају одговор.
Али, ма колико читава ствар карикатурално и удворички изгледала, турски председник и Бакир Изетбеговић, бошњачки члан председништва Босне и Херцеговине, у овој ситуацији нашли су заједнички именилац. На страну то што Ердоганов безобзирни десант иритира и остатак региона и дешава се уз прећутну подршку Београда, који је у Ердогану открио богзна ког по реду стратешког партнера и искреног пријатеља; пренебрегава се и чињеница да се Турска никада није одрекла амбиције да се трајно врати на ове просторе. Можда на овом месту треба подсетити на Ердоганове речи да му је Алија Изетбеговић, у том тренутку већ тешко болестан, поручио да „чува Босну“. „Када сам га посетио у болници у Сарајеву рекао ми је: ‘Остављам ти Босну у аманет. Босна је оставштина Османлија’, подсетио је пре неколико година Реџеп Тајип. ‘Осим тога, читава операција има неколико нивоа и на више начина надилази стереотипни предизборни
скуп који би требало да окупи турску дијаспору уочи превремених, општих избора заказаних за јун.
Није нека тајна да је млађи Изетбеговић под великим Ердогановим утицајем - и то не само политичким, већ и религијским, будући да су се обојица напајала исламом који је артикулисан под окриљем Муслиманског братства. Дакле, све и да хоће, а неће, Изетбеговић нема никаквог мотива да свог патрона спречава у науму да пошаље неколико порука. Ако је у претходном период невоља за обојицу Изетбеговића била то што су суштински били амерички, а не турски клијенти, та препрека сада не изгледа нимало несавладиво. Нити је Америка под Трампом иста, нити је Турска више нужно атлантски сателит који се на Балкану појављује искључиво по налогу Вашингтона.
Дакле, то што ће Ердоган у Зетри присуствовати шестом заседању генералне скупштине Уније европских демократа Турске, само је појавни облик стварних наума. Да се не лажемо, човек који је у сопственој земљи завео страховладу и ухапсио више од 50.000 људи на таласу одмазде за неуспели пуч, неће претерано штетовати на изборима чак и да му дијаспора окрене леђа. А мала је вероватноћа да се тако нешто деси. На концу, човек његове политичке лукавштине никада не би ни расписивао изборе да није логистички припремио сигурну победу. Много ближе памети јесте идеја да Ердоган, након што су му поједине земље Европске уније забраниле такве скупове на својој територији, жели да Бриселу „баци мало соде у очи“и покаже да у Европи за њега ипак постоји пријатељска територија.
Сасвим је друго питање шта тиме добија Босна. То што Изетбеговић добија опомињуће поруке од немачке канцеларке Ангеле Меркел, јер је макар декларативно прокламовани циљ БиХ чланство у ЕУ, тешко да ће га много узбудити. Најпре, европске перспективе свих земаља Западног Балкана крајње су магловите, а није немогуће да Изетбеговић као и Ердоган читаву Унију виде као потрошен пројекат који, нагрижен унутрашњим противречностима, улази у своју одумирућу фазу. Није онда тешко ни закључити зашто се Сарајево држи нечег тако блиског и опипљивог. Много већа опасност лежи у могућности да просрпске и прохрватске странке Ердоганов скуп виде као облик радикализације Бошњака. Уколико се испостави да новоуспостављено пријатељство Вучића и Ердогана и спуштање тензија на релацији Београд Сарајево не укључује Бањалуку, биће то проблем који би могао да се обије о главу Србији и Српској. Ни по јада што су српски и турски председник трасу ауто-пута Београд - Сарајево можда договорили мимо коридора које је желела Република Српска, али ако је цена тог смиривања Додикова глава, није тешко претпоставити да би последице могле бити у најмању руку експлозивне по читав регион, нити да ће се Додик задовољити ритуалним узвикивањем пароле о томе како Босна никада неће бити турски султанат.
Последњи, али не и најмање важан ниво Ердоганове посете су унутрашњеполитички разлози. Поједини медији наводе да је један од кључних разлога Ердоганове посете заправо подршка брачном пару Изетбеговић и Странци демократске акције уочи октобарских избора.
Политички аналитичари, такође подозревају да би турски председник, који се у прошлости већ небројено пута отворено мешао у тамошња политичка питања, посету Сарајеву могао да искористи за подршку његовом фавориту за кандидата СДА за члана Председништва БиХ. Оно што читаву ствар чини потпуно апсурдном јесте чињеница да је реч о Изетбеговићевој супрузи Себији. Политички аналитичар Мехмедалија Нухић један је од оних који сматра да Ердоганов најављени митинг у Сарајеву пре свега представља отворену подршку Изетбеговићима и СДА уочи општих избора у БиХ. „Чини се да су то на време препознале и бројне опозиционе странке, због чега скоро свакодневно стижу све жешће критике поводом најављеног доласка новокомпонованог турског султана“, каже Нухић.
Буду ли се ове претпоставке показале тачним, јавност би сасвим оправдано могла да постави питање: уз чији то пристанак Ердоган и Изетбеговић промовишу династичку политику у којој се власт најпре сели са оца на сина и сада на супружника?
И да, ако се то деси, Додикова упозорења да Босна неће бити султанат изгледаће посве неуверљиво.
Ердоганов наум је да ЕУ покаже да у Европи за њега, ипак, постоји пријатељска територија