НА ПОЧЕТКУ БЕХУ БРАЋА
ШТА СИНИШУ МАЛОГ ПРЕПОРУЧУЈЕ ЗА МИНИСТРА ФИНАНСИЈА
Шта Синишу Малог препоручује за министра финансија
Биографски подаци одлазећег градоначелника не оспоравају његову компетентност да буде министар финансија у складу са чикашким начелима, које је ова влада изабрала да јој буду водиље, али репутација оперативца који је спреман на све, па и недела из афера које му се приписују, чини Малог функционером који, с разлогом, никада не улази на предња врата. А ипак заврши у најважнијим кабинетима
Далеко од свог негдашњег сна да буде конзул у Шангају, Синиша Мали „кажњен је“за то што спорне личне послове није чувао боље од очију јавности - још једним, четвртим по реду, местом у врху републичке власти. За разлику од претходних улога које је имао као помоћник министра за приватизацију у Министарству за привреду и приватизацију 2001, саветник председника Тадића, па саветник за финансије и привреду првог потпредседника владе Вучића, следећа улога која ће му бити понуђена није више само једна од споредних - него главна споредна.
Председница Владе Ана Брнабић најавила је да ће на место Душана Вујовића, који је поднео оставку на то место, незванично очигледно неспреман да стручност уступи политичком компромису, предложити Синишу Малог. Пошто не крије да одлуку није донела сама и већ је јасно да ће натполовична већина у Народној скупштини подржати ту одлуку, Малом се смеши остварење још једног сна. Управљање новцем свих.
Министром финансија Мали ће постати на исти начин на који се увукао на место градоначелника. Полутајно, тобож привремено, прелазно до коначног решења. Не чак ни у пакету реконструкције, него тако да је претекне. Другачије и није било могуће, јер је осим титула којима воли да се похвали „доктор, МБА, ЦФА“носилац и највећег броја афера у „новијој српској историји“које махом нису добиле епилоге на суду. Неки пут би оштећени, попут његове супруге која га је оптужила и за насиље у породици и финансијске малверзације, одустајали, неки пут би тужилаштво остајало немо онолико дуго колико је политици потребно, а понекад би се и академска заједница показала лењом толико да годинама, на научним темељима, не успева да преиспита веродостојност једног доктората. И тако редом - у аферама Малог, сем јавности, традиционално се испостави да једноставно нема заинтересованих страна.
Политички пут Синише Малог, за мрвицу утехе, уједно је доказ да суд јавности није неважан. Можда се Мали није нашао на суду сваки пут кад је требало, можда није имао части да се не прихвати јавних функција кад га већ јавност не жели, али барем је морао да се крије иза туђих ауторитета и заобилази процедуре, па ако ћемо право и изборни систем, сваки пут кад га је Вучић предодредио за неко место. Чак ни човек са натполовичном подршком грађана, ни странка са рекордно високим рејтингом у вишестраначком систему Србије - нису имали луксуз да ризикују отворено кандидовање Малог ни за једну од функција које је до сада имао. Тако је човек, по квалитету који му компањони приписују, а нарочито по нивоу одговорности који потом добије, изузетно високо позициониран остао у вечитом политичком противречју - да буде неупотребљив, ако не штетан, кад се бије бој на изборима.
Предодређен је био за руковођење Привременом управом Београда након смене дотадашњег градоначелника Драгана Ђиласа. Тадашњи први потпредседник Владе, у ствари и онда најмоћнији човек у држави, најавио је ангажман Малог као његову, будући да је реч о стручњаку незаинтересованом за политику, велику жртву за град, на свега неколико месеци, до избора на којима он неће бити кандидат за градоначелника нити на листи СНС. А ипак је био кандидат за одборника, кога је већ у то време, 2012-2013, пратио глас приватизационог оперативца. И то таквог да је већ са 23 године постао део тима Данка Ђунића и средином деведесетих радио у Дилојт енд Туш за Централну Европу, у Прагу и Београду. Пре тога је у САД, где завршава мастер, након што је основне студије завршио као студент генерације Економског факултета у Београду, радио и у Креди Свису. У влади Зорана Ђинђића постаје помоћник у Министарству за привреду и приватизацију, а његов тадашњи шеф Александар Влаховић баш ових дана га је похвалио несмањеним оптимизмом. Влаховић је казао да је његово знање из области пословних финансија неспорно, а да је као градоначелник вероватно добио и неопходно знање из области јавних финансија, те да га то „квалификује за место министра финансија“. Мали је био директор Центра за тендере Агенције за приватизацију у време када су продате шећеране, фабрике дувана Ниш и Врање, цементаре и између осталих Беопетрол, код чијег новог власника - Лукоила је један од директора постао по одласку из Агенције. Савет за борбу против корупције касније је тврдио да је продајом Беопетрола држава оштећена за сто милиона евра, а Малом се приписивала и малверзација преко сопствене фирме Оли консалтинга коју је основао 2005. Између две власти којима се приклонио сарађивао је са неким од најпознатијих имена из пословних кругова у Србији, попут Петра Матића, био је директор НЦА Инвестмент групе, ангажован у компанији Божидара Ђелића Алтис Капитал Фаундер и Интер-Копу Радета Николића. Управљачка права над фирмом пребацује
Синиша Мали „кажњен је“за то што спорне личне послове није чувао боље од очију јавности - још једним, четвртим по реду, местом у врху републичке власти
на Игора Исаиловића (чија улога добија на „тежини“тек у афери Марија Мали) да би преузео право да управља Београдом. У том тренутку још је члан УО Комерцијалне банке и Клиничког центра Србије, а од тад до данас, према евиденцији Агенције за борбу против корупције, прима месечно само накнаду за градску функцију у износу од око 107.000 динара. Има петособан стан, гаражу и штедњу.
Као једном од Вучићевих најближих сарадника били су му поверени још неки важни одбори, али и читави послови попут преговора између Јата и Етихада и шире. Односи са УАЕ „крунисани“су пројектом Београд на води, једног од њему најважнијих када је 2014. и званично постао градоначелник. О успешности његовог мандата чији су основни циљеви, како је сам тврдио, били, осим Београда на води, и успешан буџет, станица Прокоп, нова аутобуска станица, нова линија БГ воза, изградња четири подземне гараже, пројекат метроа, уређење винчанске депоније - просуђују Београђани којима је у аманет, удружен са системом, оставио и неколико историјских мистерија - ко је срушио објекте у Херцеговачкој улици, да ли је уистину као директор офшор компаније са Девичанских острва учествовао у куповини 24 стана на бугарском приморју; да ли је његова породица илегално присвојила 10 хектара државног земљишта и чинила друге непотизме над државном имовином; да ли је прикривао имовину, порекло 95.000 евра и учествовао у другим сумњивим пословима за које га је оптужила и његова бивша супруга покушавајући да се избори за фер суђење у вези са старатељством над њихово троје деце (чија школарина, за контекст важна је информација, а по градоначелниковом сведочењу, кошта 60.000 евра годишње и још једна је од Синишиних тема којима се институције наводно баве, али унедоглед).
Део града, Савамала, претворио се тако у симбол ере Синише Малог. Ни реконструкције града ни сређивање фасада ни јавне финансије. И ма колико се и Вучић лично упињао да похвали Малог за резултате у другим областима - правно и физичко насиље у ноћи локалних избора, заташкавање случаја и игнорисање грађанских захтева током протеста - није одбранила ни пресуда дежурном полицајцу који је признао несавесност у поступању.
Коначно, ни оспоравање његовог доктората с тезом „Повећање вредности компанија кроз реструктурирање“(бранио је на ФОН-у, 2013) чију су неаутентичност јавно доказивали бројни представници научне заједнице - него, на концу, превелики број афера приморао је Вучића не само на до тада најжешће расправе са новинарима, него и да још једном, 2017, обећа и обмане јавност: „Синиша Мали неће више бити градоначелник Београда не зато што није добро радио и не зато што СНС више нема већину у Скупштини града, него због свеопште кампање која се води против њега“, казао је маја прошле године председник Владе. Тада је прецизирао да ће Мали отићи много пре избора, већ током летњих месеци. Не овог, него прошлог лета. Избори су се одржали тек у марту 2018, а по њиховим резултатима још није формирана нова градска власт, нити је стари градоначелник, у међувремену, било куда отишао. Вучић је тада признао да је тужан због одласка Малог, јер је он смањио дефицит, довео кранове у Београд, повећао број туриста и хотела. Кад се досетио Министарства финансија, вероватно се и туге ослободио.
Али, авај, зашто би Вучићу толико био важан само један од верних сарадника, који га је, при томе, ставио у највише непријатних ситуација? Барем два пута морао је да најави или обећа повлачење Малог да би поново добио моћ да га именује. Други пут, након сведочења Марије Мали медијима, када га је у одбрану упоредио са Бранком Пешићем, а након свих оптужби (између осталог и за подмићивање адвоката, вештака и судија у борби за старатељство) неспретну одбрану од претпоставке да је Мали био насилан према Марији упамтиле су организације жена, а сигурно и понеки насилник: „Туци кога ти хоћеш у својој кући“, поручио је председник.
Морао је да призна да иза рушења у Савамали стоје „највиши органи градске власти“, да их назове комплетним идиотима, али је изгледа морао и да их награди новим мандатима. Морао је безмало да га скрива у предизборним кампањама док не освоји власт. Па и у последњој - након које су многи очекивали још једну обману и нови мандат Малог, али само ретки у Министарству финансија. Изненађени су, ипак, остали само они који још увек верују у градоначелников дугогодишњи кредо - само посао, политика ме не занима. Зашто би, међутим, један према политици и функцијама равнодушан лик био мета „свеобухватне кампање“, чак и сопствене жене, никада полиције и тужилаштва, а увек само злих новинара? Само зато што и тако равнодушан узима туђе функције?
На почетку беху браћа. „Ствар је у томе што су Вучићев брат Андреј и мој
Министар финансија Мали ће постати на исти начин на који се увукао на место градоначелника. Полутајно, тобож привремено, прелазно до коначног решења
млађи брат Предраг најбољи пријатељи“, објаснио је Мали откуд он у државним пословима. „И ја сам увек њима помагао. Андреј је, иначе, сива Александрова еминенција у СНС, који се нигде у јавности не појављује“, излануо се. „У децембру 2012. Александар је рекао да би било добро да радимо заједно у Влади. И то је била Андрејева идеја.“
Наводна породична повезаност Вучића и Малих није искључена, што уосталом сведочи сукоб млађе браће са жандармеријом на Паради поноса 2016. Али та повезаност је за рационалног политичара, какав је Вучић, свакако недовољна да упркос репутацији која у стопу прати Малог, за сваки га гаф награди новом, прецизнијом и барем једнако важном функцијом.
У почетку скривен иза других политичара, Мали се желео представити експертом, стручњаком, човеком сталоженог и пристојног понашања које га разликује од света политике. Академске амбиције коштале су га репутације, а и за углађеност се брзо прочуло да је лажирана. Како зна бити ћутљив и послушан пред силом, тако је, по потреби, приземан и горопадан у критици подређених. По дефиницији, ауторитарна личност која ће роботском прецизношћу истеривати наум, па ко зна, можда истера и неки поштен суфицит. Дословно поштен, а не на рачунима својих пословних сарадника.
Иако се није занимао за политику, него само за менаџерисање, учланио се у СНС, одомаћио и саживео са унутрашњим борбама у којима је сад активан. За свог четворогодишњег мандата успео је да створи два нова противника СНС-у у главном граду - Иницијативу „Не давимо Београд“и Александра Шапића. Страх од тих иако растућих елемената, ипак је трица у односу на особине које Малог препоручују за министра. Не случајно финансија. Нема бољег описа тих врлина од оног који је Мали сам дао: „С Александром нема грешке. Ја добијем задатак и онда то гурам на све стране. Чак и кад нешто није у реду, ја му кажем: гурам, не брини се, биће океј. Мислим да је то прави приступ - како се Александар не би сувише оптерећивао детаљима и како би се несметано могао бавити оним пословима у којима је он најбољи“, казао је тада још свеж градоначелник у интервјуу једном хрватском новинару.
Имиџ стручњака који не мари за функције (и сам је равнодушно најавио свој одлазак с пролећа прошле године и повратак приватном послу) небитан је, као уосталом и блиставост студентских дана, пред моралним назором човека који је након свих осуда јавности одлучио да остане у јавном послу и то на најважнијим местима. Не само да се Мали не осврће да грађанима пружи одговоре о законитости свог пословања и не либи да из буџета који пуне они којима дугује одговоре прима плату - него не одбија ни да управља свим јавним финансијама. То је морал у супротности са сликом градоначелника који на прву седницу Скупштине града долази пешке, трчи сваки маратон, дружи се са пензионерима, укида нелегална поскупљења вртића и враћа их на стару цену…
Али његов стил рада у приватизационим токовима у Србији темељ је његове подобности да у Влади менаџерке технократске провенијенције Ане Брнабић, уз њену сагласност, по наређењу њиховог шефа, спроводи задато, ма шта то било, без скрупула, емпатије и уздржаности. Без личних политичких амбиција. И кључно, без велике филозофије. А однос будућег министра према чину филозофског промишљања произлази из његове дисертације.
Таква влада баш је онаква каквом би је Милтон Фридман могао пожелети. За Србију, наравно. Не и за Америку. Јер је, као и теоријске претече те економске идеје и оснивач „чикашке школе“, чији су буквални следбеници били српски савремени министри, концепт развијао уз подразумевану добробит националне, а на штету „колонизованих“економија. Вучић је ту лекцију научио из другачијих уџбеника, а велики српски транзициони умови, који Фридмана нису прозрели, идеална су му машина до остварења сад већ неминовног циља. Јер министар попут Малог није потребан само Вучићу. Него и Вучићевим белосветским Вучићима.
Биографски подаци одлазећег градоначелника не оспоравају његову компетентност да буде министар финансија у складу са чикашким начелима, које је ова влада изабрала да јој буду водиље, али репутација оперативца који је спреман на све, па и на недела из афера које му се приписују, чини Малог функционером који, с разлогом, никада не улази на предња врата. А ипак заврши у најважнијим кабинетима.
Темељ његове подобности је да у Влади менаџерке Брнабић спроводи задато, без скрупула, без политичких амбиција. И кључно, без велике филозофије