Хистерична конзумација културе
НОЋ МУЗЕЈА
Куда сада, већ је церемонијално питање за лудих музејских ноћи. И сам поглед на програм није обећавао спектакуларан провод, већ бесомучно смуцање у потрази за иоле занимљивим садржајем
Ако је веровати Платоновој изреци да је лепота у оку посматрача, а требало би, упркос неким његовим другим заблудама, онда новинарка сноси сву одговорност за оно како је доживела суботњу Ноћ музеја, 15. по реду. Сама је крива што јој је та наводно прослава људског умећа деловала испразно и досадно, што је табанање од пункта до пункта скроз исцрпело. Искрице еуфорије су том напору тек повремено давале известан смисао, иако би морало да оваквом приликом преовлађују.
Ни околности приредби нису ишле наруку, бар кад је Београд у питању, иако су биле у складу са њеним називом „Победа и победници“: Црвена звезда је играла против Вождовца за титулу у Суперлиги, те је Маракана била опасана широким обручем полицајаца, под пуном ратном опремом. Остатак оклопника беше преусмерен на Калемегдан, где је била заказана свечаност поводом завршнице Евролиге, зване Фајнал фор, а били очекивани и нереди. Туриста никад више, али без интересовања за престоничка културна збивања.
Превоз беше очајан, крцат набилдованом мушком младежи од чије се дреке и прејудицирања резултата, колоквијалног - „брате“, „брате“, ни рођене мисли не чуше. Али вешто ухо сазнаје да је у Београд дошло „пола Љубљане да подржи Реал Мадрид“, јер ту игра неки њихов... Да су хотел Србију запосели Турци и Литванци, од јутра подгрејаног расположења, да је... Нико ни речи о Ноћи музеја, концентрисаној у центру.
И сам поглед на програм Ноћи није обећавао спектакуларан провод, већ бесомучно смуцање у потрази за иоле занимљивим садржајем. Са списка је традиционално изостала већина музеја, већ три године сабрана у кон-
трафронт, шестодневну бесплатну промоцију „правих вредности“. Смишљену у знак бојкота догађаја који се служи називом „музеји“без да им ишта надокнади, а зарад ћари организатора. Невидљиву, упркос напорима да буде препознатљива.
Подвојеност у идеологији није се препознала у широким масама љубитеља уметности, из два разлога. Првог, што су на листи остали Војни, Педагошки, Музеј Николе Тесле, Науке и технике, Српског лекарског друштва... И другог, што су посетиоци вапили за било чиме што наликује култури, као да су осталих дана у години под забраном њеног конзумирања. Дакле, држали су те свешчице-водиче, стиском, али заправо нису имали појма ни куда ће, ни шта су управо видели, слуђени хиперсензацијама.
У понуди су биле и галерије, мањи објекти уметности и знаности, дворишта... и слични простори који углавном обичним данима „не наплаћују улазнице“, што је био можда једини апсурд који је публика приметила. Занета карневалским штимунгом и жудњом за испуштањем притиска.
За неког на задатку извештавања, подразумева се извесна студиозност у приступу обиласку, па је десетак ставки од стотинак у брошури било масном линијом заокружено. Мерило избора били су наслови и сижеи појединачних поставки исказани у памфлету, често у слабашној вези са стварним стањем ствари. Ово је водило из разочарања у дебакл, ланчано.
Јер, ма шта предузеле за ову специјалну прилику, појединачне инстанце нису искочиле из просека, па и нису могле задивити неког већ истанчаног укуса. Шта неком таквом значе окачени цртежи играчака у Педагошком музеју, рецимо, у тако густом распореду да их је мучно понаособ разгледати?
Шта таквом, огрезлом у култури, по службеној дужности или васпитању духа значи то што је Шејх Мустафино турбе „и маузолеј, и није“јер та вера не одаје почаст појединцу? Шта му значи то што је „Исламска - једина верска заједница која нема свој музеј“, поготово у овом свечарском тренутку? И , од каквог је ово значаја „обичном“народу? Али, он помно слуша, заточен пристојношћу у све мање ваздуха.
Иде ли им се већ сада у тоалет, начисто су награбусили. Цена карте од 450 динара најчешће не подразумева употребу WC-а, јер га дата установа или нема, или је сувишно акање око ванредног чишћења. Да таква ставка постоји у водичу, он би наводио на Кинотеку, уместо помпезног „Победа љубави: Милена и Драган“.
Мамац се односио на нови сегмент колекције, Легат Дравићеве и Николића, до кога се могло доћи само уз изузетну технику пробијања. На сваком пролазу између просториј(иц)а, посетиоци су се заглављивали, без јасне идеје да ли ће напред или назад.
Олакшање (без обзира на тоалет) следило је кад се одатле изађе. У делу Узун Миркове улице, затворене због баскета, група глумаца Мимарта, окречених у бело, изигравала је живе статуе. Искрица за новинарско око, корумпирано обиљем надражаја, а право место за „селфи“у очима остатка публике. И кратак предах пред поновни покрет стампеда.
Филозофија масе, али и напомена „забрањено за млађе од 16 година“, водиле су до Галерије УЛУС у Кнез Михаиловој. Поставка посвећена мушком акту за циљ је имала рушење табуа, овде препознатом још у време кад је постављан Победник. Па, да не би „саблажњавао даме“, како су медији ономад писали о злој судбини ремекдела Мештровића, наги симбол нашег града је измештен из центра.
Томе против, у актуелној поставци толико мушких полних органа (у разним материјалима и техникама) да ти се повраћа. Смисао рушења забрана губи се у мноштву експлицитности, плус један живи модел, го-голцијат, прострт на канабету. Шта вели туђе око, ако је новинарско већ толико затровано? Времешне госпође тобоже буље у потписе, а заправо... Претпоставите.
Пут даље води ка Конаку кнегиње Љубице, и јединој понуди која није продавала рог за свећу. Један од спонзора фестивала, алфа и омега маркетинга, Кока-Кола је на светском нивоу представила своје активистичке домете. Билборде или плакате са мотивом популарног бренда, али штрикане, везене, ткане, хеклане.., што спајају глобално и локално преко симболичног, тањира за трпезом.
Апел за рециклажом није се примио у мери као сам напитак: празне конзерве остале су којекуда по улицама. Уз то ваља приметити да су промотерке компаније биле далеко мање рестриктивне у давању поклона, него што су били чувари по питању пуштања. Нико без карте није могао да привири, или без чак два дела акредитације.
Занемаримо ли низ околних изложби (на Факултету примењених уметности, пријатног амбијента, али тањушних артефаката, у Павиљону