ДОЂАВОЛА С УМЕРЕНОШЋУ
Испостављајући максималистичке захтеве Северној Кореји и Ирану Бела кућа не само да не умањује ризик од конфронтације, него га драматично - и рекло би се намерно - увећава
Добро је познато да Доналд Трамп ништа не чита - не само књиге (за некога с његовим нивоом поремећаја пажње, још и увереног да из њих ионако нема шта да научи, то би већ било превише), него ни интерна документа која за њега, као и за сваког председника, свакодневно припремају у Белој кући. Према сведочењима извора из његовог окружења, сваки писани садржај који није сведен на неколико главних теза код њега одмах производи пад концентрације и досаду. На основу увида у његове бескрајне твитове зна се да не стоји најбоље ни с правописом. Али чак и од тако чудовишне особе - инфантилне, лажљиве и, изнад свега, саможиве - очекивало би се барем да у сваком тренутку зна како му се зове супруга. Испало је, међутим, да поуздано не зна ни то, пошто је прошлог викенда њен повратак из болнице где је била подвргнута неспецификованој хируршкој интервенцији на бубрегу - на Твитеру поздравио прекрстивши је из Меланије у англосаксонско Мелани (у оригиналу Melanie; твит је убрзо повучен и замењен истоветним, овог пута с исправно написаним именом прве даме).
Сирота Меланија, да - мада тешко да својевремено није знала у шта се упушта. Али није лако ни остатку света, који још најмање до 2020, а сасвим могуће и све до 2024. године, мора да живи под претњом нових опасности и непотребних ризика с којима га сучељавају Трамп и радикали којих се у међувремену накупило у његовој екстремно проточној администрацији, и који сада у њој воде главну реч. Довољно је, уосталом, погледати досадашњи Трампов биланс на међународном плану: иступање Сједињених Држава из Париског споразума о климатским променама и нуклеарног споразума с Ираном (па и повлачење из Транспацифичког трговинског споразума, мада око тога виђења нису тако унисона); пресељење америчке амбасаде у Израелу из Тел Авива у Јерусалим, упркос упозорењима да би то могло да изнова запали Блиски исток - као што показује прошлонедељно крвопролиће у Гази; затварање очију пред саудијским трансгресијама у том региону, од Јемена до Катара; први кораци ка отпочињању царинског рата с Европом и Кином... Ниподаштавајући однос према традиционалним европским савезницима, у најмању руку бизаран третман Русије, која се у Конгресу и у америчкој јавности сатанизује, док сам Трамп о њој и њеном председнику упадљиво избегава да каже ишта критички интонирано, те понашање према Кини - којој се час прети, час подилази - да се и не помињу (последње информације говоре да је, након уступака на које је пристала кинеска страна, пре него што је трговински рат с Пекингом истински и отпочео већ проглашено примирје).
Пример који наизглед одудара од свих побројаних - а и то тек однедавно, пошто се претходно у потпуности уклапао у деструктивну матрицу Трамповог деловања - јесте неочекивани заокрет (ако је заокрет, то јест) у решавању перманентне кризе на Корејском полуострву. Од ситуације у којој је, после детињасте размене увреда и претњи између Трампа и севернокорејског председника Ким Џонг-уна, некима већ почело да изгледа како ни оно незамисливо - нуклеарни сукоб САД и Северне Кореје - више није немогуће, напрасно се дошло до првих значајних знакова одмрзавања. Председници две Кореје састали су се на граници први пут после десет година, а за 12. јун у Сингапуру заказан је „историјски“сусрет Трампа и севернокорејског председника Кима (не „председника Уна“, како га је пред посету Пјонгјангу погрешно назвао државни секретар Мајк Помпео иако би, макар као бивши директор Централне обавештајне службе, то свакако морао да зна).
Велико је, међутим, питање да ли је заиста у најави велики корак ка смиривању прилика на Корејском полуострву. Делом зато што Вашингтон и Пјонгјанг имају очигледно врло различите представе о томе шта најављена денуклеаризација у пракси треба да значи; делом због мањка дипломатског такта с америчке стране; а делом и зато што севернокорејски режим мора да води рачуна о сопственом опстанку, који је могућ само ако земља и даље буде располагала оружјем за масовно уништење које ће служити као уверљиво средство одвраћања од сваке стране агресије.
Севернокорејске власти јесу кренуле да демонтирају свој званично једини нуклеарни полигон на североистоку земље, где је изведено свих шест досадашњих нуклеарних проба - као што је Ким и обећао; али то само по себи ништа не значи. Осим што је сасвим могуће да је полигон једноставно постао непотребан након што је испунио своју сврху, ње-
гово уништавање ни у ком случају не значи и одрицање од нуклеарног арсенала, тим пре што Ким засад нема на основу чега да верује Трамповим уверавањима да ће у случају „потпуне, проверљиве и неповратне“денуклеаризације, какву САД од њега захтевају, Северна Кореја бити остављена на миру (или чак „добити снажну заштиту“и „постати веома богата“- шта год те Трампове формулације требало да значе). Нарочито не након непромишљене изјаве америчког саветника за националну безбедност Џона Болтона који је, говорећи о томе како би денуклеаризација Северне Кореје требало да изгледа, поменуо „либијски модел“- после чега се у Пјонгјангу поново упалила црвена лампица.
Е, сад: кад је употребио тај израз, Болтон је заправо мислио на договор који је Запад 2003. постигао с либијским лидером Моамером ел Гадафијем о одрицању од (у том тренутку ионако рудиментарног) програма нуклеарног наоружања. Али кад се помене „либијски модел“, већина људи, а посебно у диктатурама попут севернокорејске, помисли на нешто друго: на од страних сила потпомогнуту побуну која 2011. није довела само до свргавања Гадафијевог режима, него и до његове бруталне смрти у рукама подивљале масе, а потом и фактичког распада земље. Поготово кад такву фразу употреби усијана глава и прононсирани спољнополитички јастреб попут Болтона (који, рецимо, има образа да и даље тврди како је под лажним премисама донета одлука о интервенцији у Ираку била исправна); и још горе, поготово кад - не схватајући о чему је заправо његов саветник за националну безбедност говорио - ту фразу понови и Болтонов недотупавни шеф, тумачећи је управо у складу с овим другим, препознатљивијим значењем, по коме се под њом подразумева промена режима. И још, да појача утисак, подвуче како ће „тотално уништење“попут оног либијског снаћи и Северну Кореју ако се с Американцима некако не нагоди. Све то на мање од месец дана од сингапурског састанка.
Кандидат за „Нобела“, како се некима причинило у први мах по иницијалном неочекиваном пробоју? Пре ће бити кандидат за Дарвинову награду.
У Пјонгјангу су се због овога, те због америчко-јужнокорејских (иако давно најављених) војних маневара, прикладно саблазнили и у последњи час отказали за прошлу седмицу планиране разговоре са Јужном Корејом на највишем нивоу, те запретили отказивањем сусрета Трампа и Кима - с тим што се засад на томе и завршило: самит јесте под знаком питања, али није отказан. Оно што је очигледно јесте да и Северна Кореја ту игра неку своју игру, каква год она била, и да вероватноћа да она буде у складу с америчким очекивањима остаје минимална.
Чему, уосталом, може да се нада Кимов режим кад види како се Вашингтон односи према Ирану? У досад најотворенијој претњи коју је Трампова администрација упутила Техерану, Помпео је почетком ове седмице, у свом првом политичком иступу од ступања на дужност, саопштио да ће се Иран, уколико не промени своју политику, суочити с „најснажнијим санкцијама у историји“и испоставио списак од 12 захтева који излазе далеко изван оквира онога што има везе с иранским нуклеарним програмом. Од Техерана се тако захтева не само да престане с обогаћивањем уранијума и обелодани досијее о „свим претходним покушајима стварања нуклеарног оружја”, него и да обустави тестирања балистичких ракета; ускрати подршку Хамасу, Хезболаху и Палестинском исламском џихаду; престане с претњама Израелу; повуче све снаге под својом контролом из Сирије; укине подршку шиитским побуњеницима у Јемену… У ствари, једино што од иранског режима није експлицитно затражено јесте да се самоукине - мада се из Помпеових накнадних коментара лако да закључити како Трампова администрација остаје опседнута идејом свргавања власти у Ирану, упркос катастрофалним последицама које су другде у региону имали претходни подухвати те врсте.
Да све буде још фантастичније, Помпео је најавио и да Вашингтон преговоре о иранском нуклеарном програму убудуће неће раздвајати од решавања других поменутих питања што може да значи само једно: да никаквог договора две стране никад неће ни бити. Нема награде за одговор на питање шта у таквим околностима остаје једина друга опција за остваривање оваквих максималистичких, ултимативних америчких захтева.
Једино што државни секретар Помпео од иранског режима није експлицитно затражио јесте да се самоукине