КОНАЧНА РЕЧ ЈЕ – УЖАС
Ова агонија траје превише, немамо више кондиције. Видим како су се људи изменили, како су изгубили своја лица, своју суштину. Видим како је то време уништило сав живи људски материјал, емотивност, поверење, племенитост, све врсте емпатија, од свега је остала само борба за опстанак, како преживети. Ја мислим да је једина шанса да се одавде оде. Са Србијом у срцу, али да се оде. Јер ко год остане да живи суочен са овом врстом пакла, изгубиће храброст да живи
Не знам шта су уреднички услови да неки разговор означе „ексклузивним“. По мом осећају, разговор са Милошем Радивојевићем је чиста ексклузива. Не зато што није дао ниједан интервју годинама, а није, него зато што нема ниједне речи коју је изговорио а да сам је раније од неког другог чула.
Прошло је 36 година од када сте снимили филм „Живети као сав нормалан свет“. Да ли још увек верујете да ћемо се дочепати таквог живота изван филмског наслова?
Моја чежња да живимо као сав нормалан свет је дефинитивно пропала. Заиста сам тих ’80-их година, а поготову после Титове смрти, дубоко веровао да ћемо живети као сав нормалан свет. Та идеја ми је срушена већ 1987, а све моје илузије су коначно нестале када су тенкови кренули на Вуковар. Губитак те наде је у мом случају коинцидирао са дефинитивним губитком слуха!? Нисам сујеверан, али - мене је губитак слуха спасао.
Како то мислите?
Свих ових несрећних година имам само половичну слику о ужасу који влада. У вестима гледам слике, оне су ужасне, али сам поштеђен вербалних тортура.
Како изгледа слика које вас губитак слуха није поштедео?
Страшно сам несрећан због свега што видим, јер очи су, заправо, филм. Визуелна слика је права слика ствари. Све што видим је СТРАШНО. Али, није страшно споља, него је страшно изнутра. Несрећног човека видим са 50 метара, видим да хода а да му се не хода, видим да прелази улицу, а не осврће се. Као да једва чека да га удари нешто и да прекрати његове муке.
Где се изгубила идеја „Живот је леп“?
Живимо на страшном месту. Живот више није леп. Ова агонија траје превише, немамо више кондиције. Видим како су се људи изменили, како су изгубили своја лица, своју суштину. Видим како је то време уништило сав живи људски материјал, емотивност, поверење, племенитост, све врсте емпатија, од свега је остала само борба за опстанак, како преживети... А видим и да ти сад мислиш: Милош се понаша као неки судија који гледа како пропадају његови пријатељи и говори „ах,
срам их било како их је све ово самлело“. А шта је с вама, Радивојевићу?
Ако мислите да сам то хтела да вас питам, онда слободно одговорите...
Избегавам да се бријем сваки дан да ујутру не бих себе гледао у огледалу. Страхујем да видим да из мене излази нешто такође ужасно. Филм ме је научио да „оно што глумац има у срцу и стомаку излази му на лице“. Могу да замислим да и мене моји пријатељи виде као олупину, као што ја њих видим. С тим што још увек остаје питање кад ћу ја то сам себи да признам.
Шта у најбуквалнијем смислу данас има у стомаку човек који се одлучио за уметност?
Није ствар у новцу, тај минимум леба и сира се има, али сад ми је потребно мало луксуза. Имам 78 година, давно сам оставио цигарете, али ми је потребно да с времена на време запалим неку миришљаву цигару и да попијем неко мало финије пиће од јечма, или да поједем неку шкољкицу. Могу себе да изведем на пиће, али не могу на вечеру, а када ме неко од пријатеља повремено изведе и приреди ми ту удобну ситуацију, ја осећам грижу савести. Осећам се као свиња која пије пиће или пуши цигару која кошта хиљаду динара. Кријем је испод стола да ме неко не види и не каже „ђубре једно, твој народ је гладан, не зна где је, сви се распадамо, а ти пушиш неку хондураску цигару“. Највише ме погађа што и да хоћу више не могу да уживам у ситним стварима. Покушавам да замислим шта се догађа са људима који све имају? Ти људи нису обавезно зли, али: како неког није срамота да се пувака пред очима људи који немају ништа? Како немају елементарну перцепцију да је данас неукусно јести у баштама кафана?
Од идеје да живимо као сав нормалан свет, стигли смо до тога да је пример ненормалности „оброк у кафани“?
Живимо у времену где би једино нормално било да оброк постане тоалетна радња. Да свако једе сам. Баба се одриче свог оброка да би унуче јело, а онда је унуку непријатно да гледа гладну бабу и да пред њом жваће печење. Дошли смо дотле да би свако за себе требало да организује „тајни живот“у коме успева да прошверцује у кљун нешто квалитетно кријући од осталих чланова породице. Следећи корак би био да кријемо да смо живи?
Увек сам бранио своју позицију да будем првак света у сакривању. Ето, то је то идеално - бити сам са собом. Не бих волео да ме се сад докопа неки вешти психијатар, све је то противречно, али заиста тако осећам. Нисам задовољан собом, али подносим своју самоћу, успео сам да на неки начин зауздам властиту депресију. Схватио сам да је депресија у ствари једно сјајно, достојанствено стање.
Прославили сте у овом разговору губитак слуха, а ево сад и депресију?!
Верујем да су депресивне особе на неки начин осетљивије од недепресивних особа. Када анализирам ствар и - особе пуне безразложне радости ми мало иду на нерве. Некако су ми све ближи људи који јецају... не морају баш да плачу, то је препатетично... али уздаси, јецај - то су моји људи.
Кад вам изговорим реч „одговорност“, шта вам прво пада на савест?
Имам осећање одговорности према својој деци и према својим студентима. Шта ће с њима бити у овом свету? Сажаљевам их јер они МОРАЈУ да остану овде. Они не могу своју уметност да извезу у Канаду, Немачку, Нови Зеланд, они ником не требају.
Зар нисмо учили да је „уметност универзална“? Шта им треба осим дара?
Имају фелер! Воле уметност, а не новац. Воле своје идеје које нису комерцијалне. Имају тај мрак, тај најфинији супстрат, ту патњу која је племенита: коме ће то у Америци, или у западној Европи да продају? Тај дар им служи само да с њим покушају нешто овде. А, овде им кажу: доста тог мрака и депресије, јеби се са тим темама. Та деца су непотребна свима. Одрасла су у нерегуларности, заљубили су се у уметност из осећаја напуштености. Нису имали ни школу ни родитеље, сви су их напустили у име крваве борбе за опстанак. Уместо својој деци, удовољавали су режимима, додворавали се властима, чекали неке синекуре преко којих ће тој њиховој деци накнадно „све“омогућити. То је све проклето. У тим ненормалним околностима једини спас за ту децу је био да се определе за сан о уметности. Зато ми имамо огроман резервоар талентоване младежи у свим областима, сликаре, музичаре, глумце... Та деца су у страшној ситуацији, све друге професије могу да оду, они не.
Говорите да се цео свет распада, а мислите да је најстрашнија пресуда за млади свет да остане овде?
Мислим да је једина шанса да се оде. Са Србијом у срцу, али да се оде. Јер ко год остане да живи суочен са овом врстом пакла, изгубиће храброст да живи.
Уместо својој деци, родитељи су удовољавали режимима, додворавали се властима, чекали неке синекуре преко којих ће тој деци накнадно „све“омогућити. То је све проклето
С „овом врстом пакла“? Како бисте га описали, поштеђени дневног слушања тирада о рају на помолу?
Већина народа спава, жмури, трпи. Добро, живот је патња, живот је тежак. Али овде то предуго траје. Нема разлике између истине и лажи, индиције су довољне да би вас неко осудио, а докази нису довољни да вас ослободе. Имамо паклене проблеме у свим аспектима социјалног живота: образовање, култура, институције, ђубре... Није то примедба само овој власти. Али је коначна реч: ужас.
Да вас питам...?
Хтео сам на почетку разговора да ти кажем: Оља, да не почнемо твојим питањем него да ја прво дам одговор, ово сад испада тако.
Увек када хоћу да одбраним себе почнем овако - шта сам ја учинио да помогнем својој деци, да променим овде ситуацију? Ништа специјално. Немам новац за донације, да помажем неке клинике, хендикепиране особе, а и ја сам хендикепиран. Шта сам могао да учиним? Да ли сам могао срчаније да се борим? Ја имам алиби! Сав срећан помислим да сам глув и кажем: ко би у штабу било које странке или за било који ангажман трпео глуву особу? А у ствари то није оправдање. Нема оправдања ни за кога!
Један ваш пријатељ ми је рекао: „Филм је Мишин живот.“Да ли је то тачно?
Није. Мени је филм испред живота. Знам да нисам рекао афирмативну ствар о себи, али само то је тачно. Како бих ушао у 78. годину да нисам живео у филму? Више сам уложио у филм него у живот. Можда оно што сам уложио у филм није нешто нарочито и нема специјалних резултата. Али, увек постоји могућност да у неком касном ноћном термину неко први пут види мој филм од пре пола века, а онда да каже: „Па овај Миша није баш за зајебавање.“У животу сам вероватно прескочио и пропустио главне ствари. Дешава се да својој увелико одраслој деци правим примедбе: „Што не узмете виљушку и нож?“Они ми одговоре: „Закаснио си на представу, то је требало да нас научиш када смо имали пет година, а не сад.“
Делујете помирено са резултатима живота, а несагласни са билансом на филму?
Тај хендикеп са слухом ме је и професионално одредио јер, више нисам био у стању да пратим текуће продукције и да гледам манијачки све што се направи у свету. То сам схватио као некакво упозорење, као прилику да се ограничим на своје могућности, властиту имагинацију и да кажем: „Ево, Милоше, сад пробај сам.“Пре 7-8 година, када сам напунио 70, кренуо сам да размишљам овако: „Радивојевићу, приближава ти се крај. Бака ти је живела 100 година, али не личиш на њу.“Озбиљно сам се запитао шта је то што бих могао да снимим а да будем мало спокојнији на „одласку“. У том тренутку сам имао пет запуштених сценарија у фиоци. Неки Голи оток, па нека Пепељуга, па адаптација Андрићеве приче Мустафа Маџар, за коју ми упркос посредовању доктора Веселина Савића, Иво Андрић није дао дозволу за екранизацију.
Зашто?
Мислим да Андрић није волео филм. А, можда ни ту своју причу. Овако је рекао: „Немојте себи загорчавати живот том причом, Мустафа је јунак против живота.“Тек у овим годинама полако разумевам шта ми је поручио почетком 70-их. Није желео да одобри моју визију Мустафе као јунака који не може да заспи ако не убије неког, који ратује против једне цркве, против друге цркве, против једне, друге, треће идеологије, против мушког пола, против женског пола, против деце.
Од којег сценарија не одустајете?
Ја сам пуно реализовао, али много нисам. Имам 18 наслова, не бих хтео да будем нескроман, али сам уверен да ми за спокојан одлазак недостају још 3-4 филма. Када ово причам интимним пријатељима, они се за разлику од вас слободно смеју и питају: „Колико ти мислиш да живиш?“
Не смејем се, питам за коју причу сте се заинатили да је испричате?
Дошао сам до теме о мојим друговима из најраније младости – из доба које је неко описао речима: „фашизам је сјахао, а Стаљин узјахује“. Не знам да се неко бавио страдањима мале деце која нису бачена у јаме, али коју су родитељи оставили у име неких идеологија. Шта су та деца могла да схвате? Шта је њима могло да значи да је неко фашиста? Комуниста? Четник? Усташа? Немац?
Да ли сте ви схватали?
Имао сам девет година када су 1948. дошли да ухапсе мог деду. Завртали су му руку, он се отимао, а ја нисам могао да урадим ништа осим да уједем за руку удбаша који га је хапсио. Био сам пашче које брани свог деду, ништа даље нисам разумео. И, ево, седамдесет година касније не бих да одем пре него што посветим неки филм трагедији деце која су страдала због својих родитеља, ни крива ни дужна. Ни родитељи нису криви, али нису ни недужни. Замислите децу која су тако порасла - тата и мама у партизанима, они остају код бабе и деде, нема хране, нема ничега... Ви сте, значи, то дете?
Ја сам 1945. године на Дан победе био страшно несрећан. У обданишту и школи су нас терали да рецитујемо руске песмице, да кличемо „Друже Тито...“, а ја сам имао исти осећај као и свих дана пре тога: одбачен сам. Живео сам код бабе и деде, без родитеља, јер су они имали преча посла, у шуми, у партизанима. Деда и баба су ме волели, међутим, ја сам се осећао као сувишак... Упорно сам мислио да припадам свом оцу и мајци, а њих није било. Не сажаљевам се, не примећујем у себи неке дубоке ожиљке од тога, само се понекад мало заплачем кад говорим о томе.
Тог, или следећег дана смо играли жмурке. Попео сам се на стабло огромне липе која је имала рупу са горње стране, сакрио сам се, и коначно сам био срећан. Осетио сам да сам ПОБЕГАО. Шта су „жмурке“? Игра у којој сте утолико успешнији колико сте се боље сакрили. Смислио сам да се попнем на липу, џоњао сам тамо целу ноћ и победио - нису ме нашли! Кад матор човек дочека да препричава своје успомене то онда одлази у...
Ја имам алиби! Сав срећан помислим да сам глув и кажем: ко би у штабу било које странке или за било који ангажман трпео глуву особу? А у ствари то није оправдање. Нема оправдања ни за кога
Не одлази, долази до тога да о томе прича 70 година касније?
Сакрио сам се за читав живот и кукавички одрастао у тој липи. Побегао сам од живота, а моји мали другови су наставили своје несрећне животе са родитељима, са идеологијама, са срањима... и сви су испропадали. Већина њих је завршила своје животе са десетак година, а ја сам жив до данас. Несрећан сам, срамота ме је, сакрио сам се да бих остао жив.
И да бисте о њима снимили филм?
Они су тема филма и серије коју покушавам да реализујем кроз шест једночасовних епизода. Може да се деси да то и направим.
Да ли постоји липа у коју данас можете да се сакријете тако да вас нико не нађе?
Данас не бих могао да се попнем тако високо, али себе доживљавам у истом стању као онда. Срамота ме је што сам се сакрио, али сам безбедан од живота кога се не плашим, а волим да га избегнем.
Опишите ми тај „живот“који избегавате?
Истина више не постоји. Нема искрености. Пуна осећајност је незами-
слива. Нема је ни међу пријатељима, ни међу људима који живе заједно. Не можете више ни са ким да разговарате. Сви разговори су површни, дијалози су се свели на СМС поруке. Ефикасност је постала мера сваке узајамне приче. „Не гњави, скрати...“
Што смо краћи и ефикаснији веће су нам шансе да сакријемо како смо? Можда зато више не разговарамо?
Свако има страшне проблеме. Један има проблем што има превише новца, други зато што га уопште нема. Један има превише части, други је уопште нема. Или је болестан, или је здрав овај здрав осећа грижу савести што је здрав, а овај болестан жели да и овај здрав осети шта је болест. Све и сваком је данас страшно. Што су проблеми страшнији, разговори између људи постају површнији.
Испало је да у невољи постајемо удаљенији? Зар то није најстрашније?
Мислим да у ствари постајемо све увиђавнији. Ја не могу да копам по ранама пријатеља. У било ком правцу да крене прави разговор, могли бисмо да повредимо један другог. Најнежније питање: „Сећаш се кад смо ’45. играли жмурке?“, може за минут да се претвори у најгрубљу политичку расправу. Једини излаз је не помињати ништа што сачињава наш живот у правом смислу.
Зар нисмо веровали да барем међу пријатељима треба да буде обрнуто?
Моја племенитост се свела на то да више никоме кога волим нисам у стању да ставим озбиљну примедбу на понашање, на етику. Сад се представљам као невероватно диван тип: ЈА штедим своје пријатеље?! Надам се да се подразумева да и моји пријатељи такође штеде мене.
Кад сам вас позвала да направимо овај разговор, написали сте: „Надам се да ти је Цвеле (Светозар Цветковић) рекао о нашим крхким плановима за будући филм“. Какве су шансе да се то реализује?
Цвеле ме често зове телефоном да ми каже: „Мишо, немам добре вести.“А ја више уопште нисам сигуран да бих био у стању да преживим добру вест. Одрастао сам пун скепсе према себи и према свету у коме живим, у некој врсти неверовања. Ако би се сад отворио један свет пун наде и очекивања - то би сигурно значило да је крај. То би ме убило. Не завитлавајте ме...
Лицемерно би било да кажем „не плашим се смрти“. Наравно да размишљам како бих могао да сачекам тај тренутак који није далеко а да не упаднем ни у какву панику, да не почнем да цвилим. Цео живот сам се крио у дрвету... е, сад, за чим то жалим? Хоћеш то да ме питаш?
Нећу. Ходате брзином ветра, нисам могла да вас стигнем док смо ходали ка овом месту, смејали сте се кад сам зајаукала да успорите... Сад ме наговарате да вас питам зашто вас погађа идеја о смрти... Али, нећу да вас прекидам...
Погађа ме идеја о смрти зато што одлазим непотрошен. Имам тај мали стан на мору, имам двоје деце која су, верујем, боља од мене, пожртвовану супругу, ограничен број пријатеља, све их бескрајно волим, замишљам да и они мене воле и то је сасвим довољно да могу да „отпутујем“. Али - пропашће те идеје, све због чега сам ја живео, због чега сам тако стрпљиво подносио своју патњу и повећавао своју критичност према себи и толеранцију према другом. Та непрекидна тензија ме сачувала, сачувала је у мени те идеје које никоме више не требају, а то су заиста веома драгоцене. Најбоље у мени није дошло до изражаја, јер не могу да направим филмове које хоћу. Најдрагоценији део мене је још увек жив. Имагинација ми ради као кад сам имао 18 година и када сам сањао о својим филмовима. Да ми неко каже: „Ево ти 100 милиона да направиш филм“, немој да се смејеш, мислим да бих одбио ту понуду. Али би било добро да смо одрасли у култури која уочава дар и омогућава вам да са тим што имате у себи обогатите културу властите средине. Дакле, ја одлазим и све је О. К. Трудићу се да витешки одем, да никога дуго не давим, да се то догоди у сну, у фотељи или под липом. Помирен сам, немам никакав проблем, никакву панику, али имам једно горко осећање да оно најбоље што сам могао да направим нисам направио.
Ја вас гледам и чујем тон лишен сваког самосажаљења, гласно се смејем вашем духу, дистанци и супериорности над тешким темама које отварате, али читалац би на бази слова могао помислити...
Не сажаљевам ја себе. Сажаљевам сваку особу у овој средини, којих је веома много, а нарочито је трагично много младих особа које имају бескрајне таленте и могућности, а које ова средина није у стању да апсорбује, ни да их уочи, ни да их развије, ни да помогне.
Како да им помогне ако их не разуме?
Барем да помогне тим младим особама да побегну! Одговорније би било да их протерамо у свет где ће можда нешто успети, него што равнодушно гледамо како пропада последње од нас – дар заснован на емотивности. Обесхрабрени односом према њима, многи од тих даровитих људи се одричу властитих снова и сећања и покушавају да копирају туђа, рентабилнија, разумљивија и ведрија. Као да нисмо довољно научили од Мака, Жике, Саше, Пурише и многих других стидљивих и тананих који су правили сјајне и бестидно храбре филмове. Сада смо углавном бестидни, а чезнемо за чедним и забавним филмовима. Купамо се у плићаку, имамо страх од великих вода и ретко пливамо према новим удаљеним обалама.