Пензионери првог и другог реда
ПРЕГОВОРИ СА ММФ-ом
Фонд не може да уђе у нови аранжман са Србијом уколико наша влада нема идеју како ће предупредити евентуалне судске трошкове у износу од чак 2,5 одсто бруто домаћег производа, који могу да настану као последица одлука Европског суда за људска права у Стразбуру
Када је у јесен 2014. Србија преговарала о аранжману из предострожности, бивши председник Републике Томислав Николић је од представника свих фондова видео једино супругу - председницу Фонда Драгице Николић. Овог пролећа, када Србија преговара о новом програму са Међународним монетарним фондом, популарно названом „чуваркућа“, Мисија ММФ-а предвођена Џејмсом Руфом није пропустила прилику да се састане са председником Александром Вучићем.
Међутим, упркос општеприхваћеној тези да у Србији о свему одлучује један човек, овога пута сусрет са председником није био довољан да се преговори, бар за сада, успешно окончају. Коначан договор о новом аранжману (инструмент координације политика - Policy Coordination Instrument - PCI) није постигнут. Мисија се у Вашингтон вратила недовршена посла, јер Србија у тренутку преговора није имала министра финансија. ММФ у саопштењу, у коме бираним речима хвали српске јавне финансије, то и потврђује: „Постигли смо споразум око кључних елемената новог програма и намеравамо да се ускоро вратимо у Србију да бисмо привели крају разговоре када буде именован министар финансија“.
Немогуће је да бивши министар Душан Вујовић, који је радни век добрим делом провео у Светској банци, није знао да ће његова оставка бити процедурална препрека за закључивање новог аранжмана. Како се сада испоставља, Вујовић је изгледа оставку поднео у најбољем тренутку за себе, али не и за Србију. Отишао је довољно касно да се виде сви позитивни ефекти фискалне консолидације, али и довољно рано да они не почну да се урушавају. Уосталом, овакав епилог можда и најбоље потврђује да је било шумова у Вујовићевој комуникацији са председником Вучићем и премијерком Брнабић и да иза оставке министра финансија и те како стоје дебели професионални разлози. Јер, ова процедурална препрека могла је да се преброди на два начина, само да је било отворене комуникације у троуглу Вујовић-Вучић-Брнабић. Или да је Вујовић, који последњу годину баш и није журио са оставком, сачекао док Борд директора ММФ-а из Вашингтона Србији не одобри аранжман, или да је премијерка пожурила и већ предложила Синишу Малог да попуни упражњено место.
Ипак, није оставка министра финансија једини разлог што коначног договора ММФ-а и српске владе није било. Осим те процедуралне препреке, постојао је и један стручни разлог који Фонд у званичном саопштењу није ни споменуо, а о коме се доста говорило. Реч је, наравно, о укидању Закона о привременом умањењу пензија. Како незванично може да се чује, ММФ не може да уђе у нови аранжман уколико Влада нема макар идеју како ће решити правни вакуум у коме се Србија сада налази и предупреди евентуалне судске трошкове, који могу да настану као последица одлука Европског суда за људска права у Стразбуру. Јер, до сада је Влада имала јак јавни интерес којим је могла да брани кризни закон којим су смањене пензије, а то је била претња од банкрота. Сада, када је криза прошла, а кризни закон је још на снази, тог јавног интереса више нема.
Званичнике Фонда, наравно, не интересује правни, већ финансијски аспект овог проблема. Интерне рачунице ММФ-а показују да би трошак судских спорова у Стразбуру могао да достигне и до 2,5 одсто бруто домаћег производа или око 100 милијарди динара. Тај расход би за наш буџет, без
претеривања, представљао фискалну бомбу! Због тога Фонд не може да уђе у нови програм са Србијом, ако наши државни званичници немају идеју како ће да реше ову правну заврзламу. А постоје четири начина за то. Први, који Вучић највише преферира подразумева линеарно повећање пензија свима, али то за ММФ није прихватљиво, јер се тиме не би отклонио правни проблем који сада постоји. Такође, званичници Фонда и Владе не слажу се ни око тога колико ће износити привреди раст у 2018, а управо је то кључни показатељ од кога зависи како ће се кројити будућа судбина пензионера. Српски званичници, наиме, очекују да ће се раст БДП-а од 4,5 одсто наставити и у другом кварталу, док ММФ и даље за ову годину пројектује раст од 3,5 одсто. Због тога се преговарачи нису сложили ни о томе колики је фискални простор за повећање пензија. Према Вучићевој рачуници, за те намене ће у буџету за 2019. бити расположиво 40 милијарди динара, а Џејмс Руф, шеф Мисије ММФ-а, бар за сада, не види већи фискални простор од 33 милијарде динара.
Из свега тога произлази и трећи разлог око кога се преговарачи нису сложили. Наши званичници сматрају да би тих 40 милијарди динара требало потрошити тако да се све пензије увећају за исти проценат. Према том амбициозном сценарију, сваки од 1,7 милиона пензионера могао би да добије повишицу од осам одсто. Вучићева калкулација је да би након овог повећања чак 97,3 одсто пензионера имало већа примања пре него што су смањене пензије за новембар 2014, док би само 1,7 одсто најстаријих остало кратких рукава.
ММФ је, међутим, ово решење оспоравао по неколико основа. Прво и најважније, тај предлог не би решио правни вакуум у коме се Србија налази и не би предупредио евентуалне судске трошкове који могу да настану. Плус, што у Фонду не виде толики простор у буџету, јер би по њиховој рачуници линеарно повећање могло да буде тек нешто мало веће од шест одсто.
За Фонд је много прихватљивије решење да Србија нађе правни начин и да и оних 60 одсто пензионера, којима су смањене пензије за новембар 2014. сада добију - фазно или одједном - пун износ из решења. То, наравно, не значи да је ММФ, који је пре три и по године инсистирао да се пензије смање, сада променио мишљење. Фонд само упозорава Владу да је тој кризној мери истекао рок трајања и да држава мора да нађе правни начин да из овог проблема изађе. На Влади је да пронађе начин, а ММФ током посете није делио правне савете, нити предлагао смањење најнижих пензија, као што су њихов захтев протумачили председник Вучић и премијерка Брнабић.
Реч је о томе да је Србија током примене овог програма постигла фискалну стабилност, а резултати су бољи него што је и Фонд очекивао. Зато ММФ не жели да евентуални судски трошкови баце сенку на њихов „успешан пројекат“. Њихове рачунице показују да би за потпуно обештећење пензионера у једној години у буџету требало обезбедити око 25 милијарди динара. У том случају би све пензије, укључујући и оне највеће, могле да се повећају само за скромних 1,6 одсто. За тај сценарио Вучић буквално неће ни да чује. Овакав епилог је политички најмање прихватљив, јер подразумева да пензионери са малим пензијама добију мале повишице, а они са великим би добили знатно веће повећање. Због тога Вучић упорно понавља да је његов посао да „заштити пензионере са најнижим примањима“.
Незванично се може чути да у ММФ-у нису били баш најсрећнији интерпретацијом председника Вучића и премијерке Брнабић да наводно Фонд тражи да се смање пензије онима са најнижим примањима. Тим пре што то ММФ никада није тражио. Извори НИН-а кажу да су чланови мисије Фонда оно што се касније у јавности дешавало описивали изразом „глуви телефони“. Уосталом, у претходне три године пензије ниже од 25.000 динара нису се ни повећавале по Закону о привременом умањењу пензија, већ је то, у три наврата, учињено изменама и допунама Закона о