ДЕМОКРАТСКА МИМИКРИЈА И ВЛАДАЊЕ СТРАХОМ
Заклињући се у европеизацију, Србија се орбанизује, а с приближавањем момента очекиваног решавања косовског проблема, расте конфузија вредности али и притисак на критички настројени део јавности
Нема, дакле, разлога за стрепњу од изненадног политичког земљотреса након изјаве Александра Вулина да би требало размислити о промени спољне политике, ако је за ЕУ кључан само однос према косовском проблему. И то не зато што је са највише инстанце (Александар Вучић) стигла потврда да се „Србија налази на европском путу“и да се та политика „неће променити жељом било ког политичара у Србији“, ни зато што се слање двоструких сигнала третира као Вучићева политичка мудрост – јер, верује се, управо сталним „флертовањем“са Русијом он успева да учврсти своју позицију на политичком Западу, уплашеном од ширења руског утицаја у региону.
Вулинов позив на промену спољне политике небитан је зато што се, и без њега, српске интеграције најбоље могу описати реченицом – они (ЕУ) би, као, да нас приме, а ми бисмо, као, да се прикључимо. И није, притом, реч ни о каквом стајању у месту, већ о первертираном стању у коме се, фингирајући приближавање, заправо, у реалном животу од Уније све више удаљавамо – што је само последњих месеци потврдило неколико извештаја посматрачких мисија.
Није, притом, нарочито битно да ли се у њима отворено говори о неком облику пада демократских слобода или организованости у некој области – а оне су, без обзира на то што нам се тврди да је Косово једини услов за евроинтеграције, и те како неизбежно достигнуће за укрцавање у европски воз. Па тако, рецимо, имамо
пад за десет места на листи медијских слобода према оцени Репортера без граница, нешто мањи пад - за пет места - по Индексу перцепције корупције Транспаренси интернешнала, или улазак на листу земаља са високим ризиком које прави међувладина организација ФАТФ, задужена за борбу против прања новца и финансирања терористичких организација.
О цинизму званичне верзије о посвећености европском путу много говоре и извештаји у којима се, ваљда у циљу неговања „стабилократије“, констатује само да у одређеним областима нема напретка – као што је последњи извештај Европске комисије, у коме се не говори директно о „назадовању“и не помиње се појам „заробљене државе“из прошлог скенирања, али се наводе чињенице које указују управо на такво стање, од блокаде парламента и политичке и економске контроле медија, преко притисака и застрашивања цивилног друштва и истраживачких новинара, до политичке припадности као критеријума по коме се постављају кадрови, што у администрацији, што у државним предузећима. Подразумева се да је значајна пажња посвећена проблему свеприсутне корупције, што
је и логично, с обзиром на упозорење тела Савета Европе за борбу против корупције (GRECO) да Србија није на задовољавајући начин применила баш ниједну од 13 препорука добијених још у јулу 2015.
А да ни европски званичници нису баш искрени кад говоре о европској будућности региона постало је свима очигледно након прошлонедељног самита ЕУ - Западни Балкан, одржаног у Софији, на коме је, уместо обећања на које смо навикли, француски председник Емануел Макрон, оценио да би проширење ослабило Унију. „Желим да привежемо Балкан Европи и да га покренемо ка Европи, али мислим да морамо да гледамо на будућа проширења са ригорознијим ставом. Нисам за проширење ЕУ пре него што се уверимо да постоје стварне реформе које ће помоћи бољем функционисању ЕУ“, рекао је Макрон, што је Политико протумачио као „поливање хладном водом нада балканских земаља да ће ускоро постати чланице ЕУ“.
Аналитичари су се потрудили да објасне шта се „иза брда ваља“: „ЕУ не може себи да приушти Западни Балкан, нити сме да га препусти утицају Русије и Кине“, пише, рецимо, Дојче веле и закључује да „циљ мора остати тесна веза, али не пуно чланство, већ партнерство слично ономе са државама споразума ЕФТА (Норвешка, Швајцарска, Исланд, Лихтенштајн)“. То би подразумевало економску сарадњу као и многоструку подршку, али не и право гласа у питањима ЕУ, објашњава се у тексту, уз оцену да „вероватно многи шефови држава и влада ЕУ резонују слично, али то не изговарају гласно“.
„Балкан је отписан“, констатује Бадише цајтунг из Фрајбурга, који оцењује и да су елите на Балкану редефинисале своје везе са ЕУ, „јер, нити они себе виде као будуће чланове ЕУ, нити их тамо као такве посматрају, него само као партнере“.
„Новци ће и даље да теку и то су им, такође, у Софији гарантовали. Али, неће више тећи без контрауслуге. Балкан треба да држи избеглице даље од Европе – то је јасни превод реторике о безбедносним питањима и борби против тероризма, која од Софије наовамо доминира. Оружје, субвенције и слично, али без контроле: за балканске олигархије и локалне господаре је то више него примамљива понуда. За њихове поданике је све, само то не. Они ће више него до сада правити сопствено, индивидуално учлањење у ЕУ и ићи за послом и школовањем у Немачку, Аустрију или где другде“, оцењује лист. А Цајт додаје: „Западни Балкан се претворио у вечну, велику чекаоницу Европе. А тамо где влада застој и затишје, тамо се коте зле силе“.
Несигурна у сопствену будућност, ЕУ није проактивна, већ реактивна, скучена и лимитирана, а такво стање интерегнума производи половична решења без јасне визије, каже Ведран Џихић, предавач Института политичких наука у Бечу и директор Центра за напредне студије Југоисточна Европа.
„Интерегнум је родно мјесто стабилократије, а она је савршен рецепт за нестабилан европски комшилук на Балкану. Погоршање готово свих сусједских односа у регији је довољан показатељ за ту нестабилност. А управо нестабилност и стање кризе јесу погонска снага за већину режима и властодржаца у регији“, објашњава саговорник НИН-а.
Суштински се, верује он, сада купује време и чека повољнији тренутак
Погоршање готово свих суседских односа у региону је довољан показатељ нестабилности, а управо су нестабилност и стање кризе погонска снага за већину режима и властодржаца у регији Ведран Џихић
да би се дошло до финалне одлуке о процесу европског проширења. „Имајући у виду отпоре Шпаније, али и Француске, те неколицине других земаља ЕУ према проширењу, знајући да тренутно не постоји нити једна држава у ЕУ у којој је већина становника за проширење, и знајући да у моменту немамо никакву гаранцију да ће ЕУ икада у будућности бити спремна да прими нове чланице, јасно је да гаранција више нема“, каже Џихић и подсећа да је, у декларацији из Софије, ЕУ-перспектива региона потврђена, али је формулисана много слабије него у Солуну 2003: чланство у Унији и проширење не помињу се експлицитно.
„Као резултат остаје нам симбиоза између Уније која покушава да осмисли нову стратегију за нешто што, суштински, велика већина њених чланица не жели, а то је проширење; те земаља Западног Балкана или конкретно Србије, чија се власт, персонифицирана у лику Александра Вучића, претвара да се европеизира, док у исто вријеме гради сустав сличан Орбановом и паралелно очигледно поред европске, слиједи и неку руску, турску или коју год је потребно перспективу“, оцењује Џихић.
„Орбанизација“Србије (и целог региона) постаје све очигледнија и о њој се све више говори: тако, у тексту „Мађарска илиберална инфекција Западног Балкана“, Политико оцењује да балканске земље са интересовањем гледају успостављање једнопартијске државе у Мађарској и неуспех европских лидера да се томе супротставе.
Уз оцену да је Србија међу земљама које су већ на путу лажне демократије, аутор оцењује да је разлог због ког је Орбанова „илиберална демократија“толико заразна тај што не захтева кохерентну идеологију, већ само једноставно одбијање другог. „Мађарски премијер се не обавезује ни на шта друго сем на борбу против непријатеља који заправо не постоје“, пише Политико о моделу владања који је препознатљив и у изјавама српског моћног лидера и терцирању његових медија, који, ипак, одлазе корак даље: у њиховој интерпретацији све претње Србији стижу са Запада, а једина шанса за опстанак је руски братски загрљај.
„За балканске лидере који желе да га промовишу, план је јасан: нек ваши пријатељи прво купе медије, онда нек
Немачки медији пишу да ЕУ не може себи да приушти Западни Балкан, али не сме ни да га препусти утицају Русије и Кине, па закључују да циљ мора остати „тесна веза“, али не пуно чланство у ЕУ
преузму велики бизнис, а судове и полицију ставити под партијску контролу. Заменити челнике универзитета, директоре школа и културних институција партијским лојалистима. Коначно, да би се ућутали преостали независни гласови, увести законе у руском стилу, који ће учинити да рад независних НВО постане опасна активност. Све оправдати коришћењем имагинарних непријатеља“, пише Политико.
Прагматизам, економски раст и бољи живот за Мађаре, ревитализирање народног духа, те борба против либералних вредности које наводно угрожавају мађарску нацију, то је Орбанова мантра, уочава Џихић.
„Ако пажљиво слушамо предсједника Вучића, реторика је слична: прагматизам, бољи живот за Србију, а у исто вријеме национализам специјалне врсте којим се поткухавају кризе док сам за себе тврди да је толерантан и мирољубив. Једина разлика је што Вучић тврди да су му либерална права важна, да цијени и штити слободу медија, омогућава независно судство и тако даље. А када Репортери без граница или Freedom House објаве извјештаје из којих се јасно види да Србија из године у годину назадује по слободи медија и демократичности друштва, онда се објективно негира произвољном политичком реториком, па се малтене стиче утисак да је Србија најслободније друштво у овом дијелу свијета, а да су они који упућују на проблеме зловољни и мрзовољни западњаци љубоморни на успјех под вођством Вучића“, оцењује Џихић.
А како је то могуће – да преко својих медија представља Запад као непријатеља, означава Путина и Ердогана, са којима је ЕУ у конфликту, као пријатеље Србије и истовремено се куне у ЕУ пут?
Прагматизам као основни појам ере Вучићеве владавине постао је до крајњих граница растезљив, произвољан, недоследан, каже Џихић. Политика тренутне српске власти саговорника НИН-а подсећа на чаробну ташну јунака цртаног филма Спорт Билија. Из ње, по потреби, извлачи минијатурне предмете који, кад их држи у руци, постану реални и толико моћни да могу да реше сваки проблем.
„Тако и овај режим већ годинама из те торбе сваштаре извлачи све што је потребно – и Ангелу Меркел, и Путина, и Ердогана и Кину, и стране инвестиције и фабрике и радна мјеста, а једина разлика је да се чудо не дешава. Становници Србије у чуду гледају изостанак чуда. А тмурна реалност остаје негдје по страни“, каже Џихић, који чак и из Беча види оно што овде осећа свако ко на врату не носи ТВ екран: за описивање српске збиље кључни појмови су неизвесност, стрепња и страх.
„Неизвјесност о ономе што Србију чека је замијенила позитивну слику будућности. Готово свакодневно се инсинуира колико ће бити важно да се Србија одрекне нечега да би стекла нешто друго, спомињу се тешка времена и тешке одлуке. Србијом влада страх. Страх је замијенио вјеру да је боља и другачија, европска и демократска Србија могућа“, каже Џихић и оцењује да се у Србији изгубио европски и либерални моменат, „односно, свјесно је нарушаван и нарушен посљедњих година, а на сцени је, са једне стране, демократска мимикрија, а са друге илиберална и ауторитарна (р)еволуција“.
„Резултат је, да парафразирам аустријског писца Роберта Музила, `друштво без особина` под будно прагматичним оком ЕУ“, закључује Ведран Џихић поглед из Беча на српску стварност.
Из Србије посматрано, могло би се додати да општа конфузија ставова и вредности, с једне, и притисак на критички настројени део друштва, с друге стране, убрзано расту с приближавањем очекиваном скором моменту решавања косовског питања.
Па тако, док незванични службени гласник с насловне стране вришти како, према наводним захтевима Брисела, „Србија мора да изгуби све – и Косово, и Српску, и Русију и границу“а „очекује се и да уђемо у НАТО пакт, да правосуђе ставимо под пуну контролу Запада, да организујемо посету папе“, истраживачи јавног мнења констатују даљи пад проевропског расположења грађана земље која је, званично, чврсто проевропски опредељена: пре давног солунског самита, за улазак Србије у ЕУ изјашњавало се 63 одсто грађана, док је у овогодишњим испитивањима та подршка између 49 и 52 процента. А из Новог Сада, у време док смо припремали овај број НИН-а, стигла је вест о почетку штрајка глађу директорке ТВ Канал 9 Маје Павловић, у знак протеста због гашења сигнала те телевизије, иначе једине у том граду на којој се могла чути критичка реч.